Društvo u Srbiji duboko je zagazilo u nasilje, a mahom je reč o nasilju koje svoje korene crpi iz neraščišćenih sukoba iz devedesetih godina prošlog veka koji se na zvaničnom nivou reiterpretiraju ili guraju pod tepih i gde izostaje bilo kakva samokritika i racionalno promišljanje odgovornosti, ocenjuju sagovornici Autonomije. To dodatno produbljuje podele u društvu bez dijaloga, dodaju.

Mislila sam da je neophodno da istoriju ostavimo istoričarima, ali mi sa ovih područja to jednostavno ne možemo zato što su u pitanju nerazjašnjene stvari. Meni je lično dosta dezinformacija, i od strane političara i sa svih drugih strana, i želim da dođem što bliže istini o događajima iz devedesetih, poput Srebrenice, rekla je za Autonomiju Korina Divljak.

Kako razumeti čoveka

Ona je na završnoj godini zdravstvene nege na Medicinskom fakultetu, a glavni motiv za učešće u radionici posvećenoj promišljanju mira jeste da ovlada tehnikama koje će joj omogućiti da razgovara sa osobama koje nisu nužno njeni istomišljenici.

„U toku ove godine postaću medicinska sestra i meni će kroz ambulantu prolaziti sijaset različitih društvenih grupa. Sutra kada mi dođe ratni veteran koji je, na primer, Musliman, šta ja njemu mogu da kažem? A imala sam takve situacije na praksi kada mi je čovek pričao kako je izgubio porodicu, „ja sam ovde sam, meni je teško“, a pri tom je imao infarkt. I šta ja njemu da kažem, kako da ga razumem kao čoveka“, dodaje.

Dvadesetjednogodišnja studentkinja filma Lidija Sredojević za Autonomiju kaže da je neophodno smanjiti podele u društvu i, uprkos malim izgledima za uspeh, pokušati uspostaviti dijalog sa onima sa suprotne strane.

„Je l’ imamo mi mogućnost da ne probamo u ovom trenutku? Zar nismo došli do nekih granica gde više ni sami ne znamo šta ćemo, gde znamo da izbori ne funkcionišu, da državne strukture ne funkcionišu i da smo osuđeni sami na sebe i jedni na druge? I da na taj način gradimo zajednicu i strukture solidarnosti iz kojih ćemo dalje da gradimo neku moguću ili nemoguću budućnost“, ističe ona.

Lidija kaže da niko ne može da garantuje uspeh, ali da veruje da je neophodno probati izgraditi nešto novo, a u zajednici ljudi izgradnja podrazumeva komunikaciju, slušanje i govor, slaganje i neslaganje, ali i istrajavanje zbog opšteg interesa.

Obe sagovornice učestvovale su prethodnog vikenda na seminaru pod nazivom „Uvod u promišljanje mira“ koji je organizovao Omladinski centar CK13, gde su radionicu o prepoznavanju nasilja i ophođenju sa sukobima vodili Katarina Milićević i Radomir Radević iz Centra za nenasilnu akciju.

Lidija kaže da su im na radionici ponuđene konkretne i smislene metode nenasilne komunikacije, jer su to veštine koje, kako ocenjuje, najviše nedostaje u današnjem društvu u Srbiji.

„Stičem znanja koja mi omogućavaju da vežbam metodu i strategiju dosledne nenasilne komunikacije, a onda ću da vidim da li mogu u sebi da probudim tu neku kontinuiranu uzdržanost i da li mogu da ponudim prostor za razgovor čak i onima sa kojima se ne slažem“, kazala nam je ona.

Zakljuak Korine Divljak nakon dvodnevne radionice jeste da je glavna kočnica razvoja društava u državama na ovim prostorima to što su opterećena nerazjašnjenim događajima od pre 30 godina. Dodaje i da ona lično živi pristojnim životom, ali da je zabrinuta za to kako žive njene komšije i ljudi u njenom gradu i zemlji.

Ona ističe da se mladi prvetsveno informišu putem društvenih mreža, kao i da je njen utisak da se tamo lakše razlikuje istina od laži. Zbog toga smatra da bi mlađe generacije mogle da ubrzaju procese normalizacije.

„Mislim da je mladim generacijama dosta da se sa komšijama preko puta Drine gledamo preko nišana i da želimo da jedni sa drugim normalno razgovaramo. Na sreću ili na žalost, zbog toga što nismo opterećeni, nismo direktni učesnici rata iako naši roditelji možda jesu, mi imamo priliku da okrenemo novi list“, navodi.

Dodaje da treninzi CNA pomažu ljudima u regionu da „otople“ odnose i ljude nauče kako da budu malo više otvoreni za patnju i probleme ljudi kraj nas.

„Ova radionica mi je fantastična iz mnogo razloga, a jedan od njih je što je na vrlo jednostavan načn pokazala koliko smo mi jedno raslojeno društvo. Na dnu hijerarhijske lestvice su pripadnici nacionalnih manjina, izbeglice… dok su na vrhu deca političara i sami političari iz vladajuće stranke, ili neka visoko profitabilna profesija kakvih je malo, dok u sredini praktično nema nikoga“, navodi ona.

Trening za nenasilje

Katarina Milićević za Autonomiju precizira da je u ovom slučaju sproveden specifičan trening koncipiran za kontekst u kom se trenutno nalazi Srbija, dok je u redovnim treninzima koje CNA sprovodi prisutna „regionalna postavka“, odnosno učestvuju ljudi sa svih prostora bivše Jugoslavije. Radionice sa ljudima koji su manje-više sa istog prostora koncipitrane su tako da oni mogu da artikulišu nasilje koje doživljavaju i definišu diskriminaciju u društvu u kojem žive i gde mogu da se reflektuju u nekog drugog, da se s njim empatišu, da razumeju bol drugog i situaciju u kojoj se nalazi, navodi ona.

Programi izgradnje mira jako su kompleksni, dodaje Milićević, i podseća da CNA od 1997. godine radi na programima mirovnog obrazovanja. Tokom tih godina, dodaje, menjali su se i programi i ljudi i konteksti društava u kojima živimo, ali i dan-danas postoji izuzetno velika potreba da se govori o nasilju kom smo izloženi u društvima u kojima živimo, kao i o načinima kojima se nenasilnim metodama to može razrešiti.

„Mislim da su ljudi u Srbiji izgubili osećaj da su izloženi nasilju. Mi smo izloženi nasilju bukvalno 24 sata dnevno, na različite načine. Poruke koje dobijamo od političara preko medija su izuzetno nasilne. Nasilje je sve ono što te uplaši i zbog čega za trenutak zastaneš i kažeš – šta je ovo? Sve to jeste nasilje, ali nekako je naš prag otišao toliko daleko da mi nismo više ni svesni i ne prepoznajemo to kao nasilje“, ističe Katarina i kao primer navodi pretnje na društvenim mrežama koje se najčešće tumače kao „pravo na svoje mišljenje“.

Nasilje se, nastavlja Katarina Milićević, potpuno relativizuje i na njega više ne reaguju ni institucije, a potreba za reakcijom postoji. Upravo zbog toga, kaže, njihovi pogrami su otvoreni za sve iznad 21. godine, a ta donja granica postavljena je jer žele da rade sa ljudima „koji već mogu da postanu svesni društva u kom žive“, koji imaju odgovornost za sopstveni život i za donošenje odluka.

„Društvena promena ne može da se desi bez lične promene, a lična promena je najteža. Najteže je preći iz sebe i onog uvreženog što smo dobili kroz školsko obrazovanje i vaspitanje. Kad te stvari pređemo sa sobom, suočimo se sa tim da mi ni naši roditelji nismo idealni ljudi, da nismo uvek reagovali ispravno, da smo, kad smo sklonili pogled od nasilja, zapravo to nasilje podržali, da kad smo rekli nije to moja stvar i ne tiče me se što komšija bije ženu, mi tom komšiji pomogli… to je najteža stvar koja se dešava, ali kada se promena desi, onda možemo da govorimo o tome da ljudi postaju aktivni i da reaguju na različite pojave nasilja u društvu“, precizirala je Milićević.

Kao primer navodi nedavno usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, gde su nas tokom tog procesa vlasti Republike Srbije i Republike Srpske porukama na ulicama ubeđivali da je ideja rezolucije da se Srbi proglase za genoicdan narod, iako ne postoji genocidan narod na svetu.

„Za genocid u Srebrenici postoje presude i mi tu sad nemamo šta da raspravljamo, ali niko nije rekao da je srpski narod to učinio, to nigde ne piše. Srpski narod i svi koji žive na ovim prostorima treba da se suoče sa tim šta se tamo dogodilo i, važnije, zašto se to dogodilo. Da nam se to ne bi ponovilo“, navela je Katarina Milićević.

Njen kolega Radomir Radević dodaje da nas „uronjenost u svakodnevno nasilje“ zaslepljuje za sve ono što je oko nas, za drugog i drugačijeg, zbog čega oni na svojim treninzima insistiraju na susretu koji je često onemogućen.

„Taj susret, koji jeste ličan, na ličnom nivou, ali susret koji je otvoren i koji nam dozvoljava da prepoznamo jedni druge kao ljude, da prepoznamo da smo strahovali jedni od drugih, da smo patili jedni i drugi, da nam je bol i stradanje jednako, je onda mogućnost da se pruži ruka i da se ponovno izgrađuje poverenje, a samim tim, nadam se, i trajni mir na ovim prostorima“, ističe Radević.

Naš sagovornik ističe da prilike za susrete bivaju sve više uskraćene, a da situacije poput usvajanja Rezolucije u Srebrenici nekda ddavno uspostavljene tabore „dodatno učvršćuju“.

A upravo su u organizaciji CNA ratni veterani 31. maja boravili su u Prijerodu, na obeležavanju Dana bijelih traka.

„Kada u Prijedor dođe čovek iz Srbije koji je bio u Vojsci Jugoslavije, kada dođe bivši pripadnik Vojske Republike Srpske i na danu obežeavanja stavi belu traku oko ruke, to je već nešto. To je jako velika poruka i za ljude iz Prijedora i za one koji su preživeli te zločine i za porodice žrtava. Ona nije glasna i ne dešava se na tom nivou na kom se dešava Svesrpski sabor, ali je poruka koja stiže do nekih ljudi lično i o kojoj oni lično mogu da razmišlaju i da hje razumeju“, dodaje.

Obuka za izgradnju mira u oktobru

Centar za nenasilnu akciju (CNA) organizuje Ulcinju, u periodu od 8. do 28. oktobra Osnovni trening za izgradnju mira, koji je otvoren za učesnike iz celog regiona.
Radomir Radvić iz CNA precizira da je dovoljno samo da osećate da nešto u društvu u kojem živite nije baš kako treba i da ste od onih koji se pitaju kako mogu nešto da promene.
„Naši treninzi su regionalnog karaktera i poziv je upućen ljudima iz BiH, Hrvatske, Makedonije, Kosova, Crne Gore i Srbije. To uključuje ljude različitih profila, a ono što nastojimo jeste da to budu ljudi koji bi eventualno bili dalji multiplikatori: profesori, članovi političkih partija, studenti i novinari, ali ne samo oni, nego i svi oni koji osećaju odgovornost i potrebu da nešto u društvu promene i učine ga boljim za život“, istakao je Radević.

Alternativne politike

Ozren Lazić iz Omladinskog centra CK13 ukazuje da je ova i slične radionice deo njihovh programa pod nazivom Alternativne politike, gde je fokus na izgradnji mira. To ne uključuje samo suočavanje sa prošlošću, nego i učenje i osnaživanje za prepoznavanje svakodnevnog nasilja koje sprovodi država i u kojem su ljudi zarobljeni jer ne znaju za drugačije.

„Jako nam je važno da sa mladima razrešimo te različite oblasti strukturnog nasilja i kulture nasilja da bi mogli da revidiraju vlastito delovanje, u kontekstu da ne naude drugom, da prepoznaju kad je neko diskriminisan i zbog čega, kao i da prepoznaju šta je ono što mogu da urade da bi učinili najbolje“, ističe Lazić.

Zbog toga su radionice, seminari i memorijalna putovanja (Prijedor, Srebrenica) usmereni pre svega na mlade, da bi se nadomestio taj postojeći vakuum a oni osnažili da se lakše nose sa tim pričama i tako utiču na svoje okruženje.

„Od početka rata u Ukrajini mladi su se dosta radikalizovali. Na delu je neka tradicionalizacija bez utemeljenja u stvarnom znanju o istoriji, naročito o ratnim dešavanjima, pa i o Drugom svetskom ratu i devedesetima, što sve zajedno dovodi do te slike da je srpski narod jedini koji je stradao u svim ratovima. Tu je i naopaka nacionalizacija priče o zajedničkim antifašističkim borbama naroda sa tadašnjih prostora Jugoslavije, a što se tiče devedesetih, tu tek vidimo apsolutno nepostojanje bilo kakvih orijentira o tome šta se zapravo dešavalo“, ističe Lazić.

Upravo to je poveznica između današnjeg svakodnevnog nasilje i suočavanja sa prošlošću, o čemu se u školama ne uči i što je danas manje-više tabu tema, navodi on.

„Nama na naše radionice dolaze i profesori istorije koji hoće da steknu neko samopouzdanje i dobiju neke alate pomoću kojih bi nešto od tih istina vezanih za ratne zločine koji su činjeni u naše ime mogli da prenesu đacima, ali to je jako škakljiv proces“, navodi on.

Podseća na jedan od ranijih seminara koji je za temu imao Kosovo, gde su polaznici doslovno bili zgranuti kada su čuli za masovne grobnice Albanaca na tlu Srbije.

„Uvek se potvrdi taj jaz između istine i onog što je zvanični državni narativ koji se ogleda kroz kurikulum u školama i kroz zvanične narative političara u medijima“, istakao je Lazić.

On ocenjuje da zbog transgeneracijske traume ovde nema empatije prema drugima, kao i da su masovna ubistva iz maja prošle godine jedan od pokazatelja koliko je društvo u Srbiji bolesno, odnosno nije izlečeno od ratnog nasleđa.
Lazić upozorava da dodatnim podelama doprinose i inicijative sa levice koje poslednjih godina teže ka tome da aboliraju režim i postupke Slobodana Miloševića.

„Ono što je on radio sada se tumači kao neka vrsta borbe protiv zapadnog imperijalizma. Smatram da je taj narativ opasan, iz prostog razloga što zatvara postor za pomišljanje toga šta je naša odgovornost, neovisno od zapadnog uticaja. Vidimo da je trend i da se i Rezolucija UN o Srebrenici tumači isto kao nekakav diktat Zapada“, navodi Lazić.

Dalibor Stupar (Autonomija)