Skip to main content

Subotica: Nema centra grada za migrante

Građani 21. jun 2022.
3 min čitanja

Vreli letnji dan – iako leto još, zvanično, nije počelo. Teturam se do autobuske stanice i naravno, mašim autobus koji ide autoputem za Suboticu, što me osuđuje na onaj koji ide starim putem. Klackanje u trajanju od dva sata, srećom, pod klimom: ali po običaju, ne baš prijatno. 

Na peronu sa ostalim putnicima dočekujem autobus. Iz tek dospelog, dugoočekivanog autobusa, na “puš pauzu” izlazi grupa mahom, reklo bi se, mladih migranata. Za to vreme putnici iz Novog Sada se ukrcavaju.

Vreme polaska se bliži: svi zauzimaju svoja mesta. Zauzela sam svoje kraj prozora, a pored mene sela je devojka približno mojih godina, dvadesetak.

Sva srećna, obraća mi se: “Jao, dobro je, našla sam mesto pored tebe”. Rekoh „Okej, drago mi je“, odgovaram osmehom. Ona sa lakoćom nastavlja razgovor: “Eto, čekaš autobus – i gle šta te dočeka!”, aludirajući na prisustvo ranije pomenutih saputnika.

Odgovaram joj da nemam problem sa migrantima ako na njih misli, te da, znajući neke od njih, uglavnom imam prijatna iskustva. Osmeh bledi, atmosfera postaje malo neprijatna – ali bože moj, svakako ne volim da pričam sa nepoznatim ljudima tokom puta. Koji minut kasnije, devojka se premešta na drugo mesto.

Minut pred polazak: užurbano ulazi još jedna mlada cura, srećna jer je stigla na bus. Međutim – na njeno, čini mi se, neprijatno iznenađenje, autobus je pun stranaca. Stoji i razmišlja šta će, a vozač je upita: “Zar nema slobodnih mesta nazad?”. Ona odgovara: “Ma ima, ali nema veze, stajaću ja ovde, među nama belima”, i prasne u smeh. Kasnije je našla neko mesto, naravno napred, pa je ostatak puta provela „u miru“.

U međuvremenu, prazno mesto pored mene popunio je upravo jedan od tih stranaca. Dva sata do Subotice oboje smo utrošili na Tiktoku. Šezdesetak tiktokova kasnije i koji pređen nivo na igrici, stigli smo do Subotice. Nastaje klasični gužvanjac: ko će pre napolje. Izađem sa svojom torbetinom i na upeklom suncu pokušavam da dobijem taksi.

Otprilike četiri minute nakon izlaska iz busa: stiže tamnoplavi kombi sa upaljenim rotacijama. “Passports! Passports”, dernjaju se ljudi u plavom. Grupa migranata kopa po torbama, traže dokumenta i predaju ih čoveku u uniformi. Deo migranata policija zadržava i pretresa, a ostali dobijaju znak da je sve u redu, da su slobodni.

Ipak, sloboda je labav pojam. Grupa od petnaestak migranata kreće u različitim pravcima: neki prema Pioniru, a drugi prema centru grada. Policajac dotrčava do onih koji su krenuli u centar: “STOP! STOP!”, migranti zbunjeno gledaju.

Policajac ih povišenim tonom propituje: “Where are you going!? No center for you, no center!”, usmeravajući ih ka suprotnom pravcu i pominjući naziv hotela u koji moraju da idu. Još koji migrant je, greškom, krenuo ka centru, a policajac ih je dočekao sličnim instrukcijama: “You go to the hotel, no center for you!”.

I tako su se i oni, „slobodni“, uputili ka svom hotelu, pokušavajući da se snađu preko navigacije ili da nađu taksistu koji bi ih vozio.

Pošto je taksi koji sam zvala, po subotičkom običaju, kasnio: dobrih dvadeset minuta provela sam na vrelom asfaltu posmatrajući razvoj situacije. Migranti su se mahom razišli, ostala su dvojica, poprilično pogubljena, preko puta Autobuske.

Njih dvojica, sa telefonom u ruci i upaljenom navigacijom, pokušavaju da se snađu u Subotici. Plavi kombi se vraća i zaustavlja pred njima. Pošto su bili dosta daleko, nisam čula o čemu je reč, ali pretpostavljam da su i njih uputili ka hotelu.

Onda su ti mladići došli na taksi stajalište pored mene. Pitala sam ih šta je bilo, da li je sve u redu i kako su se policajci ophodili prema njima, na šta sam samo dobila “Policeman good! Everything is okay, thank you.”

Uveče sam izašla u grad, u centar.

Sanja Kosović (Autonomija)