Ako se iko pita zašto se sad bavim izborima u Americi, i ne razume kakve reperkusije će pobeda osovine Tramp+Mask imati po svet, ali i po našu državu, može slobodno da preskoči ovaj tekst.

Uz ovu preambulu, možemo da krenemo: ne znam koliko tradicionalnih i novih američkih medija sam posetio u protekla 24 sata, u pokušaju da vidim da li postoji jedan politički analitičar, bivši političar, istoričar, podkaster, voditelj ili čak stand-up komičar koji je stvarno razumeo zašto je Donald Tramp upravo pobedio na predsedničkim izborima u Americi. Nisam bio gadljiv, pa sam slušao i levo i desno.

Rezultati su – katastrofalni. Potpuno isprazne mantre, kao da slušam ChatGPT, zapravo, još gore. Koje god da su političke orijentacije, oni i dalje pričaju u terminima koji više nemaju nikakvog smisla, potpuno odsečeni od stvarnosti i zatvoreni u svojim gluvim sobama i čaurama. Pričaju o nekakvim politikama, stavovima, ekonomskim pitanjima, vrednostima, anketama posle glasanja… ukratko, o osnovnim pojmovima iz političke prakse i nauke, što intuitivno zvuči potpuno logično, samo što, nažalost, više – nije. Pa kreće red komentara i mišljenja: „Kamala Haris nije imala jasnu poruku za glasače iz radničke klase koju je pogodila inflacija“, „Donald Tramp je uspeo da mobiliše sve one koji su osećali da su ih elite iz Vašingtona napustile“, nekakav „plavi zid“, nekakvi „tradicionalno republikanski/demokratski“ glasači…

Relikvije iz starog sveta.

Jedini ljudi koji su pokazali savršeno razumevanje razmera tektonskog poremećaja koji je reformatirao antropocen u poslednjoj deceniji bili su scenaristi serije „Succession/Naslednici“. Ljudi su bukvalno imenovali sve faktore i sve aktere, i rekli su vam ko i kako će da pobedi, u zoni prihvatljive statističke greške. Pošto ne verujem da niko nije gledao jednu od najnagrađivanijih serija ovog veka, moram da mislim da je niko nije razumeo. Što je, opet – savršeno razumljivo.

Ključ za pobedu na ovim izborima iskovali su Ilon Mask, Džef Bezos i Mark Cukerberg, u grotlu Mordora… pardon, Silicijumske doline. Počelo je polu-kontrolisanim procesom masovne proizvodnje nove vrste glasača, ili, ako hoćete drugim rečima – pojavom društvenih mreža. Pravljenjem novih i reformatiranjem starih glasača. Ne bih išao u rupu teorija zavere sa tvrdnjom da je ovo bio nekakav plan, svakako ne u početku. Više je bila randomizovana simulacija koja je upala u kandže i točkiće razularenog kapitalizma ranih dvehiljadedesetih, i krenula da generiše neviđen profit, i samim tim privlači neviđene investicije. Ideja o politizaciji i pretvaranju Fejsbuka, Instagrama i Tvitera u političko oružje došla je tek kasnije, to jest, dolazila je u talasima, i minucioznoj analizi tih talasa. Igrom slučaja (a možda i ne igrom slučaja, nego usled prirode kapitalističkog sistema), prvi koji su analizirali i razmatrali političku upotrebnu vrednost mreža bili su ekstremni desničari, a to im je omogućila digitalno potpuno nepismena generacija političara, koja je bez razmišljanja prihvatila koncept da je, na primer, Tviter – „društvena mreža“. Ovaj pojam je lažno definisan kao nekakav politički ekvivalent javnog trga. Lažno, zato što glasan ludak na javnom trgu nema instant pristup milijardama korisnika, niti ima alogritme koji nagrađuju i amplifikuju njegov ekstremizam. Tviter je proto-verziju tog algoritma imao u samom startu. Ova faza je, kao što rekoh, bila opisivana kao faza „eksperimentisanja sa granicama slobodnog govora“, a zapravo je bila faza eksperimentisanja sa tim koliko daleko krupni kapital može da ode bez ikakve regulative i kontrole od strane države. Da je bilo jednog digitalno pismenog lidera sa dovoljno političke moći i savesti u američkoj administraciji, ne bi postojala šansa da pojedinac ili grupa ljudi zarađuje milijarde tako što će sutra eksponencijalno širiti laži o vezi između vakcina i autizma u jeku svetske pandemije. Bukvalno je bilo dovoljno da par ljudi na ključnim pozicijama shvati da su „društvene mreže“ ama potpuno isto što i tradicionalni mediji, i da zahtevaju istu vrstu regulative i odgovornosti vlasnika, što uključuje i krivičnu odgovornost, i ukidanje mogućnost pristupa maloletnim licima ili anonimnim korisnicima, recimo, uvođenjem verifikacije preko ličnog dokumenta. Danas zvuči nezamislivo, zar ne? Zapravo je bilo vrlo logično. I nije da nije bilo glasova koji su govorili o tome. Diskvalifikovani su kao „staljinisti“.

Prve ozbiljne političke artikulacije moći ove tehnologije bili su projekti Tramp i Bregzit. Nešto kao probni baloni. Stiv Benon i konzervativna ekipa oko Brajtbarta je postavila teorijske osnove, Bregzit je bio empirijska provera strategije – da li su društvene mreže već napravile bazu izbezumljenih zavisnika kojima mikro-targetiranim kampanjama može da se proda bilo koja ideja i bilo koji proizvod, makar se ideja zvala Tramp kao predsednik ili Bregzit kao sasvim racionalna i prihvatljiva politička opcija. Vašarski narcisoidni idiot i prevarant poput Trampa, za koga je svojevremeno i Džordž Buš Mlađi delovao kao Seneka, jednostavno ne bi imao šanse u „starom svetu“ i u starom medijsko-političkom establišmentu. U novom – savršen kandidat, zato što je svako savršen kandidat. Ista stvar za Bregzit. Nisu više bitni ni poslanik, ni poruka.

Neki kao ozbiljni ljudi pričaju o racionalnim argumentima kojima pokušavaju da objasne dve fundamentalno iracionalne pojave. Pogrešno.

Suština je da cela igra danas crpi moć upravo iz iracionalnog. Iz „društvenih mreža“ baziranih na algoritmima koji maksimalno povećavaju profit vlasnicima, tako što korisnike navlače na što ekstremnije relativizatorske stavove, identitetske politike i rovove iz kojih se sa neistomišljenicima ne razgovara, nego se na njih puca vickastim odgovorima od 120 karaktera ili trolovanjem. Ljudi ne znaju ništa ni o čemu, a imaju stavove o svemu, a zapravo nemaju stavove, već emocije koje su im servirane da bi ih tribalizovali i podelili u milion virtuelnih rovova neki ljudi koji zarađuju zilione. Samo što sad ti ljudi nisu stali na zarađivanju ziliona, jer to postane dosadno posle izvesnog vremena. Sad bi malo da vladaju svetom. A pošto su i sami nus-proizvod mašine koju su stvorili, to mahom znači da nisu prošli razvojne procese ličnosti dalje od puberteta, i da im spoznaje o svetu i politici ne dobaciju dalje od par epizoda Džoa Rogana i jedne e-knjige Džordana Pitersona. I tako na kraju dobijemo Ilona Maska, koji ima moć srednje države unutar države, moć koja ničim nije ograničena, i koji odluči da podrži Trampa, jer se naljutio zato što ga Bajden nije zvao u Belu kuću na sajam proizvođača električnih automobila. Pa je kupio Tviter i krenuo da formatira mišljenja pomenutim milijardama. Motiv zvuči toliko banalno da ne bi moglo da funkcioniše kao zaplet ni u najjeftinijem filmu, ali je nažalost, istina. Na najviše političke pozicije, u najmoćnijoj državi na svetu, u jednom od najkompleksnijih perioda u istoriji planete dolazi incel-kompleksaš-pubertetlija, koji samo želi da vidi kako svet gori. Jer mu je to zabavno.

Ljudi su glasali za Trampa zato što ih je kapitalizam bez kontrole svesno pretvarao i uspešno pretvorio u morone. Glasali su zato što im je zabavno. Zato što im je smešan onaj mim koji im je poslao kolega. Zato što…

„Stvarni svet“, stari svet, više ne postoji, ili praktično ne postoji.

(Peščanik, foto: Beta-AP)