„Šta će biti sa svima nama“, autorski projekat Borisa Liješevića & Fedora Šilija, predstava izvedena u Narodnom pozorištu “Toša Jovanović” 28. aprila. u Zrenjaninu

Britanski pisac i mislilac Kenan Malik u tekstu Nova elita (Peščanik, 29.04.2023.) pokušava da pronikne u prirodu tzv. nove elite koja se etablirala u V. Britaniji, ali i svuda po svetu gde preovladava tzv. zapadno-neoliberalni kapitalizam. No, problem nije samo u prirodi novih elita već i njenoj identifikaciji jer joj je priroda toliko šarolika i razuđena da često moramo tražiti međusobne veze u ovom „veselom“ društvu.

Problem i nije u tom najbogatijem sloju na koji otpada neki sitan procenat ultra-imućnih, već je jadac sa onima koji posreduju ili se nalaze između svetske elite i tzv. svetske bede na koju otpada veliki deo populacije našeg vrlog sveta. Ta posrednička ekipa je strukturirana od raznih tipova menadžera, bankara, službenika, nazovi-samostalnih IT-jevaca, raznih korisnika grantova i fondova zaduženih za razvoj ekonomsko-demokratskih vrednosti, svekolikih PR-ova, savetnika i ostalih čudesa…. Dakle, ovo nisu predstavnici ili zaposleni u industriji ili nekom drugom klasičnom obliku ekonomskog bivstvovanje, već pripadaju eliti jedne novo-struktuirane elite koja se kreće u rasponu od pripadnika krupne, pa do srednje i sitne buržuazije (ako možemo ovako klasično-marksistički da se izrazimo).

Smisao postojanja ovih elita je verovatno danas od fundamentalnog značaja za razvoj i budućnost svetske ekonomije, ali je ujedno i tampon zona, da ne kažemo kočnica, za objektivnu kritiku ili pak otvorenu pobunu protiv neoliberalnog oblika polit-ekonomske vladavine svetom. Tumačenje ovih „posredničkih“ elita može dovesti i do razumevanja prave prirode novo-svetskog režima, ali i mogućnosti da se naš svet promeni i prilagodi njegovom većinskom življu koji, uglavnom, tavori u bedi – ako ne u ropstvu a ono svakako u nekom obliku surove eksploatacije.

Jedna od mogućnosti da se pronikne međ’ elite&događaje jeste kritički usmerena i angažovana umetnost gde je pozorište oduvek zauzimalo posebno istaknuto mesto, još tamo od Aristofana, u Staroj Grčkoj, društvena kritika na pozorišnoj sceni je često bila ubojitija od javno-političke debate.

Tako je i Boris Liješević sa svojom novom predstavom „Šta će biti sa svima nama“ ponovo pokazao kako umetnost ne sme i ne može da ćuti onda kada svi ostali izgube volju da se bore i zaborave šta je njihova dužnost u društvu. Nakon predstave „Zrenjanin“, koja je kao i „Šta će biti sa svima nama“ pripremana i prikazana u Zrenjaninu, Liješević nastavlja da oštri svoje kritičko pero na temama koje nas sve zajedno bole i pred kojima nemamo pravo da se krijemo.

Dok je u predstavi „Zrenjanin“ obrađena istinita priča o Jugoremediji i kako je ova uspešna fabrika lekova upropaštena od strane alavog tajkuna i njegovih pomoćnika političara, u novoj Liješevićevoj predstavi priča je fiktivna ali ništa manje realna od prethodne, naprotiv.

Radnja se odvija u jednoj izmišljenoj banci koja slavi jubilej i ta banka je svojevrsna scena na kojoj se odvijaju dramatični događaji: izneverena prijateljstva (kumstva), bračne prevare, finansijski dugovi pojedih službenika banke, bolesno- lično-karijerne i poslovne ambicije, zavisnost od stranog gazde itd. Sama radnja i nema neku kompaktnu celinu i više je oslonjena na događaje i razgovore između aktera tako da je njihov “tok svesti” u stvari fabula same predstave koja je namerno narušena od strane autora kako bi sami likovi izneli priču. Akteri predstave i njihove sudbine jesu ono što se događa na sceni i što čini priču još uverljivijom i istinitijom bez obzira što nema iza sebe, ni kao motiv, stvaran događaj. Realni su ljudi i ono što im se događa i svako od nas u publici je mogao da se prepozna ili da nađe nešto od svojih gotovo svakodnevnih doživljaja na poslu ili nekom drugom vidu svog uobičajenog života.

Zanimljivo je da predstava „Šta će biti sa svima nama“ i nema klasično pripremljen i odrađen tekst od strane autora već je on nastajao u toku ili procesu i u saradnji sa akterima, što predstavi daje još jednu zanimljivu dimenziju i još više je otvara prema realno-živom svetu. Hrabro je i otvoreno, naš režiser, stao pred ovaj težak pozorišni izazov, ali se vidi da nije poklekao i pogubio konce tako da u samoj predstavi ništa ne fali niti ima nelogičnih i nejasnih mesta bez obzira koliko vam, barem na nekim mestima, predstava mogla izgledati apstraktna.

Lično, bio sam zatečen scenom u kojoj direktor banke vodi dijalog sa sopstvenom smrću ili Šlogom koji je u stvari jedan od bankarskih službenika. Direktor ne želi da umre od šloga već od srca mada na kraju pristaje da okaje svoje grehe i ostane u životu. Autentična je scena gde direktor moli služebnika da pozove hitnu pomoć a ovaj mu kaže da ne rade. Direktor odgovara da je to nemoguće jer oni uvek rade, ali službenik, ovaj put ulozi Šloga (smrti) kaže: “Danas ne rade”.

Otrežnjujuća metafizika smrti koja se nadvila nad grešni život direktora banke kao da je i celu priču odvela prema saznanju gde i kako živimo danas. Ispovest novozaposlene službenice u banci takođe iznosi mnoštvo bolnih spoznaja, a pogotova je upečatljiva ona da mi tu ništa ne možemo promeniti i da zato pristajemo da budemo deo sistema (u samoj predstavi bankarska službenica pristaje na novi posao u banci u Nemačkoj koji joj nudi šefica – Nemica).

No, bez obzira na ovako teške i ozbiljne motive u samoj predstavi – a oni su okosnica angažovane pririode autorovog rada, fascinantan je drugi, neozbiljni, da ne kažem burleskni karakter Liješevićeve priče. Ova burleska je neodvojivi deo predstave ali nije samo “olakašavajuća okolnost” koja bi rasteretila ozbiljnu naraciju, naprotiv, smisao burleske je da dočara apsurdnost i bedu našeg tavorenja u životu u kojem mi sami najmanje odlučujemo. I publika je ponekada bila zbunjena ovim ozbiljno-smešnim ili tragično-burlesknim kombinacijama pa nije znala kada da se smeje a kada ne – često je smeh zastajao u grlu… Zanimljivo je kako se priča sa scene prenela i na publiku i kako smo, kao nekada Stari Grci, smejali se i plakali kao da na sceni nisu glumci nego mi koji “samo” glumimo život.

Angažovana umetnost, pa tako i pozorišna, da bi zadržala svoje artističke kvalitete/epitete mora govoriti i predstavljati istinu inače postaje jeftini rijaliti bofl koji služi za uveseljavanje & ansteziranje publike. Nije jednostavno naći pravi omer u umetničkom prikazu kako se ne bi otišlo u pogrešnom smeru, a Liješević je umetnik koji uspeva da se održi “na žici” i ostane na svom autentičnom putu stvaranja. Angažman traži krerianje uvek nečeg novog jer realnost se ne može kopirati, može se samo stvarati, a za to treba puno dara, zalaganja i pre svega hrabrosti.

Predstava „Šta će biti sa svima nama“ već svojim naslovom nas provocira i poziva da pokušamo da protumačimo svet u kome živimo, to jest ona je ogledalo našeg postojanja. A kada otkrijemo šta smo i kakvi smo u ovome svetu onda nam ne preostaje ništa drugo nego da ga menjamo.

Zlatko Jelisavac (Autonomija, foto: Pixabay)