Krovna organizacija mladih Srbije je nedavno objavila svoj redovni godišnji izveštaj o stavovima mladih u 2024. godini. Kada je reč o njihovom stavovima prema spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje, izveštaj nije preterano iznenadio. Najveći deo mladih – oko 40% podržava politiku balansiranja između Istoka i Zapada, dok četvrtina smatra da Srbija treba da se oslanja na Rusiju i Kinu. Prozapadnu orijentaciju uz oslonac na SAD i EU podržava svega oko 16%. Podrška članstvu u EU stoji bolje, ali i tu mladi blago naginju protiv članstva. Po ovim stavovima mladi se ne razlikuju preterano od opšte populacije u Srbiji, među kojom podrška članstvu u EU, ionako najniža među zemljama kandidatima, već duže vreme prati opadajuću putanju.

Imajući u vidu ovakvo stanje i višegodišnje trendove, reklo bi se da Srbija ne vidi preteranu korist od pridruživanja Evropskoj uniji, naročito ako taj proces podrazumeva otklon od Rusije (pre svega politički), kao što i jeste slučaj. Međutim, u debati o EU kao da se zaboravlja da Srbija nije prva zemlja koja je ušla u proces evrointegracija. Iskustvo istočnoevropskih država nakon pada Berlinskog zida daje prilično jasnu sliku kako su prošle zemlje koje su se početkom devedesetih udaljile od Rusije i preorijentisale na Zapad i ka članstvu u Evropskoj uniji.

Za početak, među istočnoevropskim zemljama koje su se pridružile EU postoje primeri zemalja (poput Češke) koje su od samog starta imale relativno visok nivo ekonomskog razvoja. Za te zemlje je važno naglasiti da su one tu prednost (u odnosu na onaj deo Istočne Evrope koji je ostao van EU) u dobroj meri održale, uprkos ekonomskim zakonima konvergencije prema kojima manje razvijene zemlje lakše ostvaruju visoke stope privrednog rasta zahvaljujući npr. preuzimanju tehnologija iz razvijenijeg dela sveta.

Međutim, zanimljiviji slučaj svakako predstavljaju zemlje koje su u tranziciju ušle sa nižim nivoom ekonomskog razvoja. Tu se kao interesantan primer ističe Poljska koja je početkom devedesetih imala upola manji BDP po stanovniku (usklađen za cenovne razlike) od Rusije, dok je danas po ovom pokazatelju primetno iznad nje – za skoro jednu trećinu. U stvari, većina istočnoevropskih zemalja je u proces tranzicije ušao sa manjim BDP-om po stanovniku od Rusije, da bi je do danas skoro svaka od njih prestigla, sa izuzetkom Bugarske koja tek neznatno zaostaje. Ovakav poduhvat nije pošao za rukom nijednoj istočnoevropskoj državi van EU – one su po nivou razvijenosti ostale ispod Rusije.

Šta objašnjava ovakve razlike u ishodima? One su u svakom slučaju posledica niza različitih faktora – politika, početnih pozicija i drugih okolnosti, čija analiza zahteva čitave naučne zbornike iz ekonomije, političkih nauka, istorije i drugih relevantnih naučnih disciplina, te se ne mogu naravno pripisati samo odluci da se uđe u EU (ili ne). Ipak, činjenica da se može povući tako jasna linija između ova dva skupa zemalja, članica i nečlanica, ukazuje da ta odluka nije bila irelevantna. Ona je na kraju krajeva ipak podrazumevala usvajanje jednog seta vrednosti i niza društveno-političkih prioriteta koji su osnovna pretpostavka društvenog razvoja.

Na šta su se to odlučile istočne članice EU? Za početak, one su odlučile da postanu demokratije i da se posvete institucionalnom razvoju. Uopšteno posmatrano, one su u tom poduhvatu znatno napredovale, uprkos svim kolebanjima i demokratskim i institucionalnim deficitima. U tim državama je smena vlasti redovna pojava – uz eventualni izuzetak Putinu najbliže Mađarske, mada se treba prisetiti da je čak i Orban izgubio izbore u Budimpešti. Višestranačje je dakle sa manje ili više uspeha zaživelo u istočnim članicama EU, iako su tranziciju startovale sa pozicije jednopartijskih sistema – baš kao Rusija, Belorusija i Srbija, u kojima smena vlasti do dan-danas ostaje retkost. O drastično različitim razvojnim putanjama govore i međunarodna istraživanja o kvalitetu institucija (Svetska banka, Transparency International itd) po kojima su zemlje poput Češke, Slovenije i drugih istočnoevropskih članica EU tradicionalno bolje plasirane, a upravo to su faktori koje savremena ekonomska literatura svrstava u najbitnije kada je reč o dugoročnom privrednom razvoju.

S druge strane, za šta se odlučila Srbija? Njeni prioriteti su od početka devedesetih godina po pravilu bili na drugom mestu i to pravilo se održalo do dan-danas. O demokratiji i vladavini prava se dosta pričalo, ali su ih iznova i iznova potiskivala druga pitanja, mahom teritorijalna. S obzirom na uložene društvene kapacitete, ne čudi što je naš ostvareni maksimum ostao na mlakom začetku demokratije i nezavisnih institucija tokom ranih dvehiljaditih, koji se tako lako – u svega nekoliko godina skrhao nakon povratka vladajuće koalicije iz devedesetih. Za demokratiju je, reklo bi se, ipak potrebno više.

Ivan Lakićević (Autonomija/foto: Pixabay)