Plaćeni i dobrovoljni telali već godinama larmaju o bratstvu Rusa i Srba. Ubeđuju nas megafoni ruske propagande kako su Srbi i Rusi braća, zbore o uzajamnoj ljubavi Rusa i Srba, predstavljaju Rusiju kao jedini spas od obezboženog, dekadentnog, obezduhovljenog Zapada. Za razliku od tih mrskih, hladnih, nečovečnih zapadnjaka, naš čovek – Srbin ili Rus, svejedno – ima široku slovensku dušu, vazda spremnu da prigrli brata po veri pravoslavnoj. Sve te priče za malu decu zarobljenu u telima odraslih ljudi svode se na jedan slogan: Srbi i Rusi – braća zauvek.

Mnogi su poverovali u narečene matre, propaganda je pala na plodno tle, što je dovelo do neobične popularnosti Rusije i neumerenog obožavanja diktatora Vladimira Putina. Kad je Rusija prvi put napala Ukrajinu, 2014. godine, militantniji građani Srbije, željni da pomognu pravoslavnoj braći, odvažili su se i otišli na ratište, gde su postali ruski plaćenici. Ratovanje u stranoj zemlji zabranjeno je srpskim zakonima, ali povratnici koji su dospeli na sud dobijali su smešne kazne, mahom uslovne ili kućni pritvor, jer država i poslušno pravosuđe sa blagonaklonošću gledaju na vojevanje za račun Rusije.

Rat je bio bolji

Nakon što je Rusija 2022. godine započela sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, ponovo su se srpski ratnici uputili u daleke krajeve, da pomognu pravoslavnoj ruskoj bratiji u uništavanju škola, bolnica, stambenih zgrada i drugih civilnih objekata, u razaranju gradova i satiranju nevinog stanovništva, zarad ruskih imperijalnih ambicija.

Obožavanje Rusije, novac, militaristički entuzijazam, ljubav prema opasnosti, uživanje u pucanju na druge ljude, nesnalaženje u civilnom životu, ko zna šta je sve motivisalo te borce da odu na ratište. Ima Bora Dežulović pesmu “Rat je bio bolji”, ispevanu iz perspektive jednog takvog ovisnika o barutu, koji veli: “Rat je bio bolji / nije tamo bilo čekova na odgodu / nije bilo zbirki zadataka iz matematika / ni djece s jedinicama i menstruacijom”.

Na frontu se ispostavilo da je plaćenički život nekom majka, a nekom maćeha. Pre neki dan na društvenim mrežama pojavili su se video-snimci u kojima se srpski plaćenici žale na torturu koju nad njima sprovode ruski oficiri. Zato su odlučili da se obrate caru gospodaru, Vladimiru Vladimiroviču Putinu. “Mi smo dobrovoljci, došli smo iz Srbije i iz ostalih zemalja da se borimo za Rusiju. Za Rusku Federaciju i ruski narod. Ovde smo dočekani kao da smo narkomani i alkoholičari. Prema nama se loše odnose. Dali su nam po automat. Dobili smo po tri, četiri, neko i nula okvira. Rekli su nam, kad smo pitali da nam daju mitraljeze i drugo oružje, da ćemo dobiti to u boju. Sami ćete da zarobite. Odeća, obuća – rekli su nam dobićete. Nismo dobili ništa”, naveli su borci 119 puka, 106. divizije u žalbi Putinu, tražeći da budu premešteni u neku drugu jedinicu.

Ironija sudbine

Potom se javio Dejan Berić, srpski snajperista koji za Rusiju ratuje već godinama, a usput vrbuje ljude da postanu plaćenici i organizuje njihov dolazak. Berić je rekao da se prema srpskim dobrovoljcima loše odnose, da ih Rusi tretiraju kao stoku i nazivaju “Ciganima”, da ih ne tretiraju kao ljude koji su došli voljno da se bore, “već kao da su došli da kradu”. Potom je ispričao da je, nakon žalbe srpskih plaćenika, došla vojna policija, zapucali su u vazduh usred rova, a onda su “tukli nenaoružane borce kundacima, smrskali nekoliko glava, udarali ih po licu”.

Snajperista je rekao da su alarmirali sve nadležne, od glavnog vojnog tužilaštva do administracije predsednika, da je ministar odbrane Sergej Šojgu dobio video materijale, te da se na kraju čitava stvar razrešila: Srbi će biti premešteni u bataljon “Ahmat” kod Ramzana Kadirova, na njegov zahtev. Cinik bi rekao da je ovo klasičan primer ironije sudbine, budući da dotična gospoda nisu baš ljubitelji muslimana.

Međutim, sudbina je ovog puta bila znatno ironičnija i surovija prema plaćenicima. Kremlj je odbio zahtev Kadirova, uz formulaciju „da je svaka ucena i provokacija protiv rukovodstva vojnog resora mora biti sankcionisana“. Ministarstvo odbrane odlučilo je da kazni Srbe koji su se obratili Vladimiru Putinu, poslati su na mesta najžešćih borbi, a tužilaštvo je pokrenulo istragu koja bi mogla da dovede do krivičnog postupka. Kako navode ruski mediji, vojno tužilaštvo navodno je dobilo i zadatak da donese presudu po kojoj će Srbi biti proglašeni za „pobunjenike i provokatore”. Pod uslovom da prežive bitke na prvoj liniji fronta.

Istrebljivanje bratskog naroda

Kakav je odnos ruske javnosti prema srpskim plaćenicima može se videti i po izveštavanju ruskih medija. Novinar Denis Korotkov govorio je za portal “Nastojaščeje vremja” (Sadašnje vreme) da su armijski komandanti vrlo skeptični prema plaćenicima, često ne zbog nekog nacionalizma, već iz čisto pragmatičnih razloga. “Slabo poznavanje ruskog jezika, nedostatak vojne obuke, nedostatak motivacije – za kog je đavola potreban takav ratnik? Stoga se, prirodno, prema njemu i odnose u skladu s tim. A čija je krivica, čija nesreća – neka to reše jedni sa drugima”, izjavio je Korotkov.

U priči o mukama srpskih plaćenika ničeg neobičnog i neočekivanog nema, jedino što može da iznenadi i začudi jeste plaćeničko iznenađenje i čuđenje. Otišli su da ratuju za rusku vojsku koja vrši agresiju na susednu zemlju i svakog bogovetnog dana čini ratne zločine. Šta su očekivali? Bratsku slovensku ljubav, duh pravoslavnog jedinstva, uvažavanje drugih nacija, toleranciju, poštovanje ljudskog dostojanstva? Treba biti poprilično posvađan sa realnošću i sklon deluzijama, pa imati takva očekivanja. A nejaki umovi koji podlegnu ruskoj propagandi su upravo takvi, odlepljeni od stvarnosti i ispunjeni do vrha nesuvislim fantazijama.

Ruski režim i ukrajinski narod smatra bratskim, samo što mu negira pravo na nacionalnost, kulturu, jezik i državu, što im služi kao jedno od opravdanja za varvarske pokolje i apokaliptična razaranja po susednoj “bratskoj” zemlji. Srpski plaćenici ne samo da su videli kako Rusi tretiraju drugi slovenski, pravoslavni narod, već aktivno učestvuju u tom pokolju, i to za pare, a onda se čude što se ruska braća prema njima ophode sa omalovažavanjem. Dobili su upravo ono što su tražili i ono što su zaslužili.

Rusi se tako ophode prema svim drugim slovenskim narodima, zašto onda ne bi srpske plaćenike tretirali kao pse rata drugog reda. Sama ideja panslavizma podrazumeva nipodaštavanje mlađe braće, Rus je najstariji brat koji treba da gospodari nad svima.

Kain i Avelj, braća zauvek

U ideju bratstva sa Rusima može da veruje samo neko ko je prespavao epohu Hladnog rata. Sovjetski Savez je skoro pola veka držao u zaptu celu Istočnu Evropu, uključujući brojne bratske slovenske narode: Poljake, Čehe, Slovake, Bugare. Ko god se pobunio, imao je priliku da iskusi komfor ruskih kazamata ili da vidi ruske tenkove na ulicama u sopstvenoj zemlji. Planirali su Rusi da i Južne Slovene drže pod svojom čizmom, ali to im se nije ostvarilo samo zahvaljujući snažnom otporu Josipa Broza Tita i partije nakon Rezolucije Informbiroa 1948. godine.

Rusija je već vekovima imperija koja pokorava druge narode, kroz istoriju su Rusi mahom osvajali nove teritorije i zavodili svoju vlast nad etnijama koje bi tamo zatekli. Pa i dan-danas u Rusiji desetine nacija žive kao građani drugog reda. Dovoljno je pogledati, primera radi, koliki je procenat mobilisanih Dagestanaca za rat protiv Ukrajine, u odnosu na žitelje Peterburga ili Moskve. Nije Rusija demokratska država sa vladavinom zakona, poštovanjem prava manjina, tolerancijom prema drugima i drugačijima, nego diktatura u kojoj ni većina Rusa ne zna za slobodu, a kamoli manjinski narodi.

Nije zgoreg na ovom mestu podsetiti se šta je Hristina Alčevska, prijateljica Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, pisala u svom dnevniku. Ode Alčevska 25. maja 1876. godine u kućnu posetu velikom piscu, a on počne da joj pripoveda kako Srbi i Malorusi koji bi da se bave književnošću na svom maternjem jeziku deluju štetno i samo usporavaju prosvetiteljsku misiju i tok civilizacije koju je stvorio veliki ruski narod.

Dakle, samo veliki ruski narod ima pravo na svoj jezik, književnost i kulturu, a ostali slovenski narodići, beznačajni i nikakvi, nemaju pravo ni da pišu na svom maternjem jeziku, da ne bi starijem bratu remetili misiju prosvećivanja sveta knutom, močugom, nasiljem, ratom, ropstvom i literaturom. Kad je klasik ruske književnosti ovako zamišljao sveslovensko bratstvo, šta očekivati od prostih ruskih oficira, vojnika i sličnih persona. Srbi i Rusi – braća zauvek? Neka hvala. Sačuvaj me Bože takvih porodičnih vrednosti i nakaradnih rodbinskih odnosa. I Kain i Avelj su bili braća, ali ne baš zadugo.

Tomislav Marković (Al Jazeera, Foto: Beta)