Što za vas znače činjenice da je „Muzej revolucije“ dobitnik ovogodišnje nagrade Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu, kao i da počinje njegova distribucija u hrvatskim kinima? Kakav je daljnji život filma?

„Muzej revolucije“, priču o ljudima koji žive u temeljima nikad izgrađenog muzeja, gradili smo s idejom da komunicira na više različitih nivoa sa različitim publikama, ali uvek kao posebna kategorija stoji prijem kod kuće, a za mene su to zemlje bivše Jugoslavije. Srce Sarajeva je velika i lepa nagrada, zbog koje se nadam da će više ljudi u regionu imati prilike da vidi ovaj film. U Zagrebu je prikazan krajem prošle godina na Human Rights Film Festivalu, a trenutno je, osim u Hrvatskoj, u bioskopima u Nemačkoj, gde je objavljen i niz sjajnih kritičkih prikaza. Ove jeseni nas čeka još festivala u Evropi i Severnoj Americi.

Što je unazad godinu dana bilo s akterkama filma, djevojčicom Milicom, njenom majkom Verom i staricom Marom koja je izgradila dubok odnos s Milicom, iako nije član njihove porodice?

Najmlađa junakinja već nekoliko godina ima znatno drugačiji život od onog koji je opisan u filmu: ne radi na ulici, ide u školu i ima stabilan dom. To se sve razrešilo pre nego što smo uopšte počeli da montiramo film. Deo zajednice koji je ostao da živi u temeljima Muzeja revolucije pokušava da reši stambeno pitanje, a naša je nada da će im prihodi od filma biti od pomoći.

S obzirom na temu filma, u kojoj je mjeri problem beskućništva stavljen pod tepih u zemljama regiona u smislu društvene izolacije beskućnika i nedovoljne angažiranosti vlasti da ga riješe? Također, ima li tu neke razlike u odnosu na beskućništvo u SAD-u, gdje živite i radite?

Beskućništvo u našem regionu nije na razini na kojoj je u SAD-u. Još uvek u nekoj meri funkcionišu porodične i društvene sigurnosne mreže, mada se one već nekoliko decenija unazad rastaču, a svest o tom rastakanju mi svakodnevno guramo pod tepih. Takođe, sve veći broj ljudi kod nas, a posebno Roma, živi u jednoj vrsti hibridnog beskućništva. Oni poseduju krov nad glavom ili im je on obezbeđen, ali ih na tom mestu ne čeka ekonomija u kojoj mogu da učestvuju, dok ih čekaju brojne obaveze koje nikako ne mogu da izmire.

(Portal Novosti)