Nije Srbiji bilo potrebno samo par jaja Aide Ćorović pa da još jednom urbi et orbi pokaže i dokaže da nije – i još zadugo neće – doživeti katarzu i očistiti svoje društveno i političko biće, a pogotovo svest i savest podeljenog puka, od skore prošlosti i ratnih zločina, počinjenih pod kišobranom nacije.
Mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u širem centru Beograda i način na koji ga je, oličena u MUP-u i ministru Aleksandru Vulinu, država (za)štitila od namere nevladinih organizacija da ga prefarbaju, pravdajući zabranu navodno bezbednosnim razlozima, pokazao je još jednom sposobnost državnog aparata i aparatčika da negiraju i relativizuju zločine, overene presudama međunarodnih sudova, šta god da im se, s razlogom ili bez, zameralo.
A ram za sliku odnosa političke Srbije i znatnog dela društva prema zločinima i zločincima predstavlja nekoliko skoro svakoddnevno očiglednih činjenica: murali osuđenicima za ratne zločine Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću; osuđeni za zločine u Vukovaru Veselin Šljivančanin član je Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke; agresivni pirovi tzv. navijača, desničarskih i profašističkih i organizacija pa i političkih grupacija ekstremno desne orijentacije; politički narativ bez jasnog stava i osude, uz često relativizovanje zločin počinjenih u ime sopstvene nacije i istovremeno kategoričku i nadasve populističku osudu zločina prema pripadnicima vlastite nacije i naroda. I pride još jedna zaboravljena činjenica – nije li upravo sadašnji predsednik Srbije, nekadašnji Šešeljev radikal, svojevremeno prelepio ime Bulevara Zorana Đinđića “tablom” sa natpisom “Ulica Ratka Mladića” i u parlamentu nosao plakat s porukom ”Sigurna kuća za Ratka Mladića”?
Deklaracija, deklaracije radi
Činjenica je i da su parlamentarci Srbije, u rano jutro 31. marta 2010. godine, tesnom većinom sa 127 glasom za i 21 glasom protiv (od 250 poslanika), usvojili dokument „Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije“. Deklaraciji je zamereno što se u njoj ni rečju ne pominje „genocid“, a iz entiteta BiH Republika Srpska poslata je poruka o neslaganju s tim dokumentom.
Potom je u julu 2015. Rusija blokirala usvajanje Rezolucije Saveta bezbednosti UN o Srebrenici kojom se osuđuje genocid u julu 1995. godine, koju je predložila Velika Britanija, a podržale SAD i zemlje EU.
Rusija, kao jedna od pet stalnih članica Saveta sa pravom veta, iskoristila je taj instrument i onemogućila usvajanje dokumenta – 10 zemalja glasalo je ‘za’, a četiri su bile uzdržane, među kojima i Kina.
Par dana kasnije, poslanici Evropskog parlamenta usvojili su deklaraciju kojom se osuđuje genocid u Srebrenici i negiranje zločina, izrazivši žaljenje zbog toga što je Rusija blokirala sličnu rezoluciju SB UN.
Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik podsetio je 5. avgusta ove godine u izjavi za medije da njegov poslednji izveštaj o napretku Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji poziva na priznavanje i sprovođenje presuda za ratne zločine, te prestanak veličanja ratnih zločinaca. Bilčik je dodao da je u svom izveštaju, koji je u martu usvojio Evropski parlament, “jasno naveo da su pomirenje i regionalna saradnja ključni za buduće članstvo Srbije u EU”.
Nezvanična institucionalna podrška
U Srbiji je međutim, bez zazora, nastavljeno kontinuirano negiranje i relativizovanje zločina i rehabilitacija zločinaca koja nesumnjivo ima nezvaničnu institucionalnu podršku.
Nakon što je puštena iz policijske stanice, Aida Ćorović potvrdila je tu nedvojbenu spregu, ocenivši da je “ova bruka lice režima Aleksandra Vučića” i da su “građani taoci jednog nenormalnog, bolesnog režima”.Taj Mladićev mural je, kaže Ćorović, “njihov simbol i nemam iluziju da politika stoji iza svega toga tako da je čak i Međunarodni dan borbe protiv fašizma, obeležen zabranom (Aleksanda Vulina, ministra policije) brisanja murala osuđenog ratnog zločinca”.
Marko Milosavljević, iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) koja je, pored ostalih još nekolicine NGO, pokrenula akciju uklanjanja murala, ističe da je zabrana tog skupa “samo poslednji pokazatelj da je država Srbija spremna da upregne ceo državni aparat kako bi odbranila lik i delo Mladića”.
Pritom je pogazila zakon o slobodi okupljanja kao i Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, što će – kako navodi Milosavljević – i dokazati tužbom protiv MUP-a jer “zabrana neće sprečiti dalji otpor glorifikaciji ratnih zločinaca već će probuditi ljude”.
Nakon zabrane YIHR je saopstio da “država snosi odgovornost za spomenik Ratku Mladiću u glavnom gradu Srbije oličenom u ovom muralu . I za to, upozorava Marko Milosavljević, mora da se podnese cena – moralna, politička i krivična. I konačno napravi taj račun za činjenje i poricanje ratnih zločina i nepoštovanja žrtava.
(Ne)moć djelanja i moć “novog rađanja”
Na pitanje zašto su mladi u Srbiji toliko podeljeni u razmišljanju o bliskoj prošlosti i ratnim sukobima na ovim prostorima i ima li nade da se to promeni, Milosavljević ukazuje na neophodnost promene stava o poimanjnu zločina i njihovih posledica.
“Umesto nade, trebalo bi da afirmišemo moć delanja ili moć ‘novog rođenja’, kako to definiše (Ana) Arent, kada govorimo o generacijama koje će odbaciti zločince i politike koje su dovele do zločina”, zaključuje Milosavljević.
“Podeljenost mladih ljudi je ovde svakako očekivana, ona nastaje usled velikog broja oprečnih informacija koje dolaze do njih kroz formalno obrazovanje i iz medija ili do čega sami dođu preko internet, a bez jasnog usmerenja gde mogu da nađu podatke koji su tačni i sudski potkrepljeni. Osim toga što ne postoji društveni konsenzus o priznanju počinjenih zločina, svedoci smo i jakog nacionalističkog diskursa koji je celu temu oivičio na takav način da je prostor za razgovor o zločinima i odgovornosti sve manji”, kaže Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo.
Ona je saglasna da su odluka o zabrani skupa i razlozi kojima je obrazložena pre svega” jedna velika sramota jer predstavlja otvoreno stavljanje države u službu, ne samo negiranja ratnih zločina i odgovornih za njih, nego i u službu odavanja počasti oficiru osuđenom za genocide”.
Osim toga, odluka je, kako kaže, “i svojevrsno licemerje kojim se predstavnici vlasti u Srbiji veoma često služe prateći dva koloseka – jedan koji koji nam se promoviše, Otvoreni Balkan i slične inicijative, i drugi, na kom se odbija bilo kakva mogućnost pomirenja sa susedima”.
“Ministar Vulin vrlo često ima istaknutu ulogu u reinterpretaciji uloge Srbije u oružanim sukobima, tako da nije neobično što je čitav sektor na čijem je čelu upregnut da služi upravo tome, što smo imali priliku da vidimo i dok je bio ministar odbrane”, ističe aktivistkinja FHP.
Na pitanje o odgovornosti države ona ukazuje da “niko iz civilnog sektora nije naivan”, jer taj sektor kontinuirano prati odnos državnih organa i funkcionera prema ratnim zločinima i onima koji su ih počinili.
“Nažalost, ovde više nema mehanizama koji bi to mogli da osiguraju. Jedini takav mehanizam su, naravno, građani koji još uvek imaju moć, čak i kada je nisu svesni”, navodi Kolarić i kaže kako ta odluka o zabrani” jeste ohrabrenje za nove murale i za nove počasti ratnim zločincima”.
Međutim, primer prefarbanog murala u Sremskoj Kamenici (takođe posvećenog Ratku Mladiću), po njenoj oceni, govori da se “ipak i građani ovde pitaju”.
“Svakako da je mural samo jedan deo celog korpusa negiranja i revizionizma. Više godina unazad svedočimo ustupanju javnih prostora osuđenima za ratne zločine na najrazličitije moguće načine. Genocid u Srebrenici je jedna od prisutnijih tema svakako jer je to jedan od kamena spoticanja zbog konstantnog negiranja od zvaničnika Srbije”, kaže Kolarić.
Ona istovremeno ukazuje da je aktuelna vlast “u vezi sa Srebrenicom otišla i korak dalje i pokušava da samom pojmu izmeni značenje, vezujući pojam Srebrenica isključivo za incident (napad na Aleksandara Vučića – prim. B.O.) iz Potočara 2015. godine”.
Revizionizam od 90-ih
“Fond za humanitarno pravo će upravo predstaviti digitalnu arhivsku kolekciju o Srebrenici u javnom diskursu Srbije, koja pruža pregled najupečatljivijih narativa o Srebrenici – od 1995. godine do danas – i koja sadrži više od stotinu isečaka iz štampe i drugih medija. Iz ove kolekcije se jasno vidi kontinuitet poricanja – koje je prošlo kroz različite faze i modalitete tokom 26 godina – ali se zadržalo kao glavna crta politike sećanja na Srebrenicu. Pa tako danas nemamo nijednu zvaničnu komemoraciju žrtava Srebrenice, ali imamo sada ovaj mural kao spomenik Ratku Mladiću”, ističe Jovana Kolarić.
Predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, podseća da se “revizionanizam sistematski sprovodi još od osamdesetih, kada počinje relativizacija antifašističkog i promovisanje četničkog pokreta kao antifašističkog s desne strane”.
Četnička ideologija, nastavila je ona,” bila je ideologija ratova devedesetih. Uprkos porazu u svim ratovima, Srbija je nastavila da sistematski, drugim sredstvima odnosno “demokratski” ostvaruje ujedinjenje svih Srba.
“Stoga se relativizuju i negiraju ratni zločini i genocid počinjeni od strane vojske, paravojske i policije Republike Srpske i Srbije. Podržava se separtistička politika Republike Srpske, stvara se nesigurnost i atmosfera novog radikalizma. Ratko Mladić i Radovan Karadžić se promovišu kao nacionalni heroji koji su najzasluzniji za stvaranje Republike Srpske koja je ‘najveća pobeda’”, ocenila je Biserko.
Da bi realizovala svoje ciljeve, Srbija ”konstantno destabilizuje susedne zemlje kako bi se pokazala njihova nefunkcionalnost i nemogućnost suživota”, ukazuje Biserko i upozorava kako se “istovremeno instrumentalizuju srpske zajednice i insistira se na njihovoj konstitutivnosti, podržava separatistička politika Republike Srpske, stvara nesigurnost i atmosfera novog radikalizma”.
“Na drustvenim mrežama cirkulišu brojne poruke koje glorifikuju posebno Mladića koji zaslužuje ‘ne murale, već spomenike za života i prve strane u istorijskim čitankama”, navodi Biserko.
Ona naglašava da se “režim u Beogradu otvoreno vratio na pozicije devedestih, sistematski se truje atmosfera u društvu i svaka kritika na račun srpskog nacionalizma i ratne politike sve češće završava šovinističkim incidentima poput poslednjeg, vezanog za mural Ratka Mladića i reakcije jednog broja građanskih aktivista kada je Aida Ćorović privedena”.
Na Međunarodni dan borbe protiv fašizma u beogradskoj Njegoševoj ulici, izolovani između dva kordona, uz treći postavljen pokraj murala Ratku Mladiću, građanski aktivisti, zapevali su revolucione i partizanske pesme. S druge strane kordona, dvadesetak desničara skandiralo je ime Ratka Mladića, psovalio i vređalo, pevajući četničke pesme i uzvikujući “ustaše, ustaše” i “Srebrenica nije genocid”.
Vest da je kofom bele boje u noći između srede i četvrtka, ipak, prefarban mural Ratku Mladiću, koja se zavrtela u, dan nakon bačenih jaja i protesta ispred murala, potvrdila je da za virus građanske Srbije sadašnja vlast nema efikasnu vakcinu. Nedugo zatim, objavljeno je kako grupa mladih, krpama i flašicama vode, u četvrtak briše boju prosutu tokom noći preko murala.
I ta dva detalja, po oceni sagovornika Al Jazeere, ukazuju da sve dosadašnje akcije i aktivnosti „još nisu dovoljne za dublju promenu svesti o polimanju ratnih zločina i trajnu institucionalnu osudu ratnih zločina i zločinaca“.
STUPS: Bestijarijum