U razgovoru za portal Autonomija, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko kaže da je dobar znak to što se “Nemačka aktivnije vraća na Balkan”, jer će se “ubrzati završavanje procesa” u regionu. Ona ističe da bi bilo dobro da „Srbija usaglašava stavove na najmoćnijom zemljom u EU, a ne sa Grčkom i sličnim državama“.

“U ovom trenutku je važno da vlada shvati sve poruke koje su ovog leta izrečene i da hrabro krene u susret kompromisima i rešenjima” smatra Biserko.

Ona ističe i da je međunarodna zajednica delimično odgovorna za eskalaciju tenzija na severu Kosova, “jer do sada nije učinila ozbiljan napor da sever stavi pod kontrolu, što je na srpskoj strani shvaćeno kao prilika da se sever Kosova odvoji”.

Sonja Biserko je dugugodišnja predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Zbog svojih stavova iznošenih u javnosti, dugo godina se nalazi na meti žestokih kritika nacionalističkih snaga u Srbiji.

U Biltenu Helsinškog odbora za ljudska prava iznesena je bojazan da bi Srbija mogla da bude okrivljena za „konsekventnu destabilizaciju“ regiona. Koga u Srbiji prepoznajete kao najznačajniji faktor destabilizacije i koji je njegov interes?

– Nedavna eskalacija tenzije na severu Kosova pokazala je da je status quo na Kosovu neodrživ i da blokira konsolidaciju, kako Kosova tako i Srbije. Delimično je odgovorna i međunarodna zajednica, jer do sada nije učinila ozbiljan napor da sever stavi pod kontrolu, što je na srpskoj strani shvaćeno kao prilika da se sever Kosova odvoji. Poslednjih meseci o tome su otvoreno govorili, osim pojedinaca iz akademskih krugova, i čelnici partija u vladajućoj koaliciji. Nisu se uzimala u obzir upozorenja iz međunarodne zajednice da je crtanje granica na Balkanu završeno i da nikakva podela ne dolazi u obzir ni na Kosovu ni u Bosni. Glavni argument za to je što bi menjanje granica poremetilo stabilnost na čitavom Balkanu, pre svega u Makedoniji i Bosni. U tom smislu, stigla su neka upozorenja Beogradu da bi mogao biti okrivljen za “konsekventnu destabilizaciju”. Preuzimanje kontrole nad graničnim prelazima shvata se kao legitiman potez i preduslov za sprovođenje Ahtisarijevog plana i na severu Kosovu, što je sada, nakon poseta zvaničnika SAD i Nemačke, sasvim jasno.

Konzervativni blok u Srbiji je veoma jak i insistira na Kosovu kao delu Srbije. Međutim, tu postoje i drugi akteri kao što su tajkuni iz Beograda i grupa sa severa, kojima nije u interesu vladavina prava, jer zadire i ugrožava njihov interes. Naime, oni ubiru ogromna sredstva koja bi inače išla u budžet Kosova i Srbije.

Neki analitičari smatraju da Srbija danas sprovodi istu politiku kao Milošević devedesetih, ali „drugačijim sredstvima“. Da li je to preteška ocena?

– Činjenica je da je Srbija nakon 5. oktobra 2000, pre svega, izborom Vojislava Koštunice, nastavila istu politiku drugim sredstvima. Međutim, u DOS je postojala i druga struja (Đinđićeva), koja je realno sagledavala položaj Srbije i stremila je ka evropeizaciji zemlje. Nažalost, ta struja je marginalizovana dugi niz godina. Sadašnja vlada je donekle promenila stav samim tim što se u predizbornoj kampanji zalagala za evropsku Srbiju, što po definiciji znači prihvatanje realnosti u regionu. Međutim, ona nije napravila iskorak niti je definisala novu politiku prema Kosovu i Bosni i regionu u celini. I to joj se sada obilo o glavu. Nadam se da će nastavak dijaloga Priština-Beograd, zakazan za 2. septembar dati konkretne rezultate i da će Beograd iskoristiti tu šansu da se pokaže kao konstruktivni partner koji je razumeo poruku povodom severa Kosova.

Svedoci smo određenih promena u strukturi moći u EU, kao posledica ekonomske krize. Čini se da Nemačka preuzima ključnu ulogu u spoljnoj politici EU i odnosu prema Balkanu. Tako bar neki čitaju i njenu najavljenu posetu balkanskim zemljama. U kojoj meri će ta eventualna promena odraziti na odnos EU prema Srbiji?

– EU je kao i ceo svet u procesu transformacije i traženja nove paradigme. To je veoma složen proces koji u sebi nosi mnoge zamke. U toku je svojevrsno prestrojavanje i osvajanje novih pozicija moći. Zato je Balkan tako dugo na dnevnom redu. Unutrašnja konsolidacija EU će doprineti i zatvaranju balkanskog pitanja. Nemačka je sigurno lokomotiva EU i u tom smislu jedna je od najznačajnijih zemalja članica. Dolazak ministra spoljnih poslova, a potom i Merkelove pokazuje da se Nemačka aktivnije vraća na Balkan. To je pokazala i kriza na severu Kosova. Mislim da je to dobar znak i da će se ubrzati završavanje procesa na Balkanu. Naravno to će se odraziti i na Srbiju i bilo bi dobro da Srbija usaglašava svoje stavove sa najmoćnijom zemljom u EU, a ne sa Grčkom i sličnim zemljama. U ovom trenutku je važno da vlada shvati sve poruke koje su ovog leta izrečene i da hrabro krene u susret kompromisima i rešenjima.

Da li se, po vama, u retorici određenih političara iz vrha vlasti mogu naslutiti najave promene kursa u spoljnoj politici i odmak od EU ili je to samo skupljanje političkih poena pred izbore?

– Srbija objektivno nema alternativu EU. Ili, onu koja podrazumeva izolaciju koju priželjkuje Koštunica I njemu bliski. Sudeći po retorici, može se zaključiti da je već počela predizborna kampanja koja je populistička i uvredljiva za zdrav razuum. Politička elita ponovo podgrejava stereotipe najniže vrste i potcenjuje zdravu pamet građana Srbije. To nikako nije način da se mobilišu glasači. Oni traže konkretnu ponudu. Vlada mora preći sa deklarativne politike o proevropskoj Srbiji na konkretne akcije kako bi sve nas uverila da je iskrena.

U javnosti smo često slušali teoriju o „velikoj koaliciji“, DS-a i SNS-a, posle sledećih izbora. Neki su tu mogućnosti isključivali. U Srbiji smo bili svedoci raznih političkih iznenađenja, da li bi ovo moglo biti jedno od tih?

– Sve te špekulacije o mogućim koalicijama su deo predizborne kampanje. Velika koalicija je stalno vraćanje na jedinstvo, na “sabornost”, na ono što je svojevremeno zagovarao Koštunica. Bilo bi dobro da je Srbija već postigla politički konsenzus o evropskoj budućnosti. Ali evo, sudeći po retorici nekih lidera koalicije, ni sadašnja vlada nije baš sigurna u to. Hoću da kažem da je ta orijentacija u Srbiji još fragilna i da ima veću podršku među građanima nego u eliti. Ne verujem u tzv. veliku koaliciju. Ona bi usporila ionako spor proces kretanja ka evropskim integracijama. Verujem da će se iznedriti nekakva prodemokratska koalicija koja će hrabije gurati Srbiju u poželjnom pravcu.

Na kraju, često čujemo od određenog kruga intelektualaca da trenutno društvo predstavlja veću branu promeni lika i imidža Srbije i njenim evropskim integracijama, nego što su to političari. Nekoć je bilo obrnuto. Sve u svemu, kako se može promeniti samo društvo? Da li je ta bitka izgubljena, s obzirom da su primetne i mnoge retrogradne pojave? Posebno me interesuje to pitanje u kontekstu najavljene Parade ponosa.

– Nisam sigurna u valjanost tog suda. Elite su mnogo odgovornije za sudbinu Srbije, pa i za sadašnje stanje u zemlji. One su doprinele svojim nečinjenjem i stalnim flertovanjem sa nacionalnim projektom i retrogradnim pojavama. Nisu prihvatile poraz te vizije (ideologije Miloševića) koja je završila u zločinu. Kako očekivati da građani budu otvoreniji kad su svakodnevno izloženi propagandi o tome da su žrtve i da se ceo svet urotio protiv Srbije. I pitanje Parade ponosa spada u taj kontekst. Odnos većeg dela stanovništva prema LGBT u čitavom regionu (pa i u mnogim drugim zemljama) je negativan. Može se menjati samo uz adekvatno ponašanje medija i elite. Tu se gradi odnos prema DRUGOM, bilo da je reč o LGBT ili bilo kojoj drugoj grupaciji. Parada ponosa je važna upravo zato što se javnost polako navikava na različitost.

Nedim Sejdinović