Radislav Krstić uhapšen je 2. decembra 1998. godine, a 25. novembra 1999. godine izjasnio se da nije kriv za zločine koji mu se stavljaju na teret.

Reč je o bivšem načelniku štaba, odnosno zameniku komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, koji je kasnije, 13. jula 1995. godine, imenovan za komandanta Drinskog korpusa.

Radislav Krstić je prva osoba koju je Međunarodni krivični sud osudio za genocid u Srebrenici, u avgustu 2001. godine, na 46 godina zatvora. Ovom presudom, zločini počinjeni u periodu od 11. do 19. jula 1995. godine u Srebrenici prvi put su pred sudom okarakterisani kao genocid.

Nakon žalbe i donošenja konačne presude, njegova kazna smanjena je na 35 godina zatvora, a proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje genocida počinjenog u Srebrenici. Na osnovu individualne krivične odgovornosti, proglašen je krivim za najteža dela po međunarodnom krivičnom pravu, odnosno za pomaganje i podržavanje genocida, pomaganje i podržavanje ubistva (kršenje zakona i običaja ratovanja), istrebljenje, progone (zločini protiv čovečnosti), i ubistvo (kršenje zakona i običaja ratovanja).

Činjenice utvrđene u presudi izrečenoj Radislavu Krstiću utvrđene su van razumne sumnje. Utvrđeno je da je između 7.000 i 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka ubijeno, pri čemu najveći broj nije ubijen tokom borbe, već su u pitanju bile organizovane egzekucije. Utvrđeno je da su ova ubistva bila dobro planirana i koordinisana, bez elemenata afektivnog postupanja.

Posmrtni ostaci ubijenih do 2001. godine ekshumirana su iz 21 masovne grobnice, od čega su 14 primarne grobnice, odnosno mesta na kojima su tela bila zakopana odmah nakon ubistava. Ostatak grobnica bile su sekundarne masovne grobnice, odnosno mesta u koja su tela zakopavana po drugi put nakon inicijalnog zakopavanja, tokom nekoliko nedelja septembra i oktobra 1995. godine. U prvostepenoj presudi izrečenoj Radislavu Krstiću, u avgustu 2001. godine, pominje se još 18 masovnih grobnica u kojima se nalaze ostaci žrtava koje još uvek nisu ekshumirane. Ovo je razlog zbog kojeg se u Potočarima svake godine sahranjuju ostaci preostalih žrtava genocida, jer ekshumacije i utvrđivanje identiteta žrtava na osnovu ostataka kostiju nisu jednostavan ni brz proces.

Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, pre samo nekoliko dana objavio je Krstićev zahtev za prevremeno puštanje na slobodu, zajedno s njegovim pismom. Ovo nije prvi njegov zahtev, jer su prethodna dva, 2019. i 2022. godine, odbijena od strane suda. Pismo koje je dostavljeno uz zahtev sadrži priznanje krivice i referencu na Rezoluciju o genocidu u Srebrenici kojom je 11. jul ustanovljen kao Međunarodni dan sećanja na ovaj zločin.

Priznanja krivice nisu novost ni u kontekstu suđenja za zločine počinjene tokom raspada Jugoslavije. Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, 20 lica izjasnilo se krivim za određene zločine. Međutim, ni zloupotrebe priznanja nisu novost. Svedočili smo i opozivanju priznanja po puštanju na slobodu, što je slučaj Biljane Plavšić, bivše predsednice Republike Srpske koja je osuđena za zločine protiv čovečnosti. Nakon izlaska iz zatvora, Plavšić je izjavila da je sklopila sporazum o priznanju krivice 2002. godine kako bi mogla da pregovara o ostalim optužbama i skratila suđenje.

Ponašanje ratnih zločinaca koji su se nakon odsluženja kazne vratili u Srbiju i odnos institucija Srbije prema njihovoj presuđenoj odgovornosti i krivici uspeli su da procese prevazilaženja posledica ratne prošlosti vrate mnogo koraka unazad, poništivši osećaj pravde koji su presude uspostavile kod žrtava. Pravda nije samo sudska presuda; ona je kompleksnija od bilo kog pravnog dokumenta, bez obzira na to koliko je stranica napisan. Kultura poricanja sastavni je deo zvanične politike Srbije. Negiranje zločina, veličanje osuđenih ratnih zločinaca i zloupotreba žrtava postali su deo političkog života i predizbornih kampanja, o tome Inicijativa mladih detaljno izveštava.

Da, teško je verovati na reč osuđenim ratnim zločincima, čak i kada izražavaju kajanje i priznaju krivicu sa verom u mirnu budućnost. Ali ovde se ne radi o odnosu poverenja sa osuđenim ratnim zločincem. Tu smo gde jesmo, a zavidan broj javnih priznanja i pokajanja nije nešto o čemu možemo da razgovaramo ni gotovo 30 godina nakon ratova, jer ih nema a bilo bi bolje da ih ima. Ovo obelodanjeno priznanje u formi pisma sigurno je došlo prekasno i sigurno nije dovoljno za žrtve, ali to ne umanjuje značaj njegovog postojanja. Visoko rangirani komandant priznao je odgovornost za genocid, sudovi su već rekli svoje.

Sadržina tog pisma je mogla biti važna za Srbiju, koja po pitanju suočavanja sa prošlošću oscilira između lošeg i nepodnošljivog. Zapravo, morala je da bude važna i moralno i politički. Negiranje genocida u Srebrenici nakon pisma zveči još praznije, još surovije i podlije. Kada govorimo o sadržaju pisma, tema nije aboliranje Radislava Krstića ili podržavanje njegovog zahteva za prevremeno puštanje. Ne, uopšte, a nije mi tema da li mu verujemo ili ne. Ovo priznanje moglo je biti tačka za ukazivanje na političku odgovornost svih koji su učestvovali u kampanji protiv Rezolucije o Srebrenici. Onaj na čije se delovanje pozivaju zvaničnici Srbije i Republike Srpske, ratni zločinac kao i mnogi drugi koje veličaju dok im presude delovanjem naših institucija “peru na ruke”- ne pre 30 godina nego danas, sada, dok pišem ovo, pred svima nama – rekao im je da lažu. Ovo pismo u široj javnosti ne postoji, nijedan ključni akter političkog života u Srbiji nije ga spomenuo, o njemu nisu pisali masovni mediji, niti je bilo značajna tema na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ta tišina je toliko glasna jer nije slučajna, ona je takođe planirana i precizno koordinisana. Priznanje istine koja se brutalno politički ubija u Srbiji sigurno nije poželjno, te je naša obaveza da o njemu govorimo – dužnost je.

Neosporno je da priznanja, kao takva, imaju posebnu važnost. Na suđenju Radislavu Krstića, svedokinja Teufika Ibrahimefendić, 27. jula 2000. godine izjavila je: „… sve žrtve… imaju poverenja da će se pronaći pravi uzroci onoga što se desilo, da će ljudi smoći hrabrosti, i žrtve isto tako, da ispričaju ono što se desilo. A i oni koji su to uradili da to kažu, da bismo mogli krenuti u neku budućnost, da imamo bazu za nastavak života, zajedničkog življenja.”

Možda samo zbog ove izjave ne bismo smeli da se pravimo da priznanje ne postoji i da ga zgazimo pre nego što to zločinac sam uradi, uprkos svemu.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Tekst je napisan uz podršku forumaZFD Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”