Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji osnovana je i deluje u najboljoj tradiciji srbijanskog antiratnog pokreta. Danas je, kao i prilikom osnivanja, to organizacija koja se, rečima Radeta Konstantinovića, „ne miri sa zločinom“. U regionu su ciljevi Inicijative identični, kao i problemi, a neki od njih su represija prema članstvu, odbijanje društva da se suoči sa bliskom prošlošću i ratnim zločinima, predubeđenje prema mladim generacijama.

O izazovima koji su pred Inicijativom u Srbiji i u regionu, govori Sofija Todorović, programska direktorka Inicijative. Ona ističe da ekstremistima koji se, s razlogom, povezuju sa režimom Aleksandra Vučića, smeta to što „Inicijativa ne ćuti i što se, veoma aktivno, bavi pitanjima odgovornosti i pomno prati svaki potez države koji direktno šteti mirnoj budućnosti“.

„Verujem da im smeta i to što kontekstualizujemo stvari, što govorimo o činjenicama i što ne dozvoljavamo da se nacionalizam predstavi kao jedini ispravan izraz ‘ljubavi’ prema zemlji. Naravno, i to što ne odustajemo od mira u regionu, saradnje koja se bazira na istini i evropske budućnosti“, ističe sagovornica.

Godišnjica je intervencije NATO-a. Koliko uspevate da istinu o represiji i zločinima nad kosovskim Albancima predstavite u Srbiji?

– Insistirali smo na zahtevu da se opozove prisustvo osuđenog ratnog zločinca Vladimira Lazarevića na državnoj komemoraciji žrtvama intervencije NATO-a, jer to predstavlja veliku uvredu za sve nevine žrtve. Cilj njegovog prisustva nije odavanje počasti žrtvama, već korišćenje njihove patnje i tragedije za društvenu aboliciju ratnog zločinca. Ovo je vrhunac politike negiranja koji se aktivno bavi zloupotrebom žrtava za potrebe heroizacije zločinaca. To je sramno.

Uspevamo u skladu sa sopstvenim mandatom, mogućnostima i dometima, da ukažemo na represiju nad Albancima uoči bombardovanja, a rezultati koje postižemo su, mislim, značajniji nego što bi se mogli očekivati, u odnosu na okolnosti u kojima funkcionišemo. Pomenula sam već čime se u kontekstu godišnjice bavimo ove godine i naglašavam da smatram da je način obeležavanja dana godišnjice početka bombardovanja potpuno uvredljiv za žrtve. Počevši od upotrebe izmišljenog termina „milosrdni anđeo“ [za NATO intervenciju] do korišćenja komemoracija za pravdanje ratnih zločinaca. A to je tako iz godine u godinu, jer je država u potpunosti zaposela narativ o bombardovanju.

Fond za humanitarno pravo je jedina organizacija koja je popisala žrtve NATO intervencije adekvatno. Smatram da civilne žrtve bombardovanja (nacionalnost je irelevantna u ovom kontekstu) nemaju dostojanstven prostor za svoju priču i patnju. Muzej ratnog djetinjstva je 2022. imao izložbu u Srbiji; otvoren je bio poziv za ljude da umuzeje svoju priču ili predmet iz detinjstva koje je obeležio oružani sukob. Tada su sakupljene priče i predmeti ljudi koje se tiču bombardovanja i znam koliko im je to značilo za njihov lični oporavak od traume. Ponosna sam što smo bili deo toga.

Svakako primećujete porast represije prema suprotstavljenom mišljenju?

– Primećujem, ali to nije samo moje mišljenje – to je činjenica.

Poslednje pretnje koje su upućene Dinku Gruhonjiću i Ani Lalić su neprihvatljive. A pretnje smrću su i kažnjive u Srbiji ili bi barem trebalo da budu. Kada „kritika“ rezultira ovakvom vrstom napada na ljude, postavlja se pitanje da li je to uopšte bila kritika ili tome ipak pripada drugačija kvalifikacija.

Porast, pak, represije prema aktivistima konstatovan je u izveštaju Evropske komisije, drastičan pad sloboda u Srbiji zabeležen je u poslednjem izveštaju organizacije Freedom House. Sloboda okupljanja je garantovana onima koji slave kolaboracioniste dok je, recimo, za najavljeni skup Inicijative za uklanjanje murala osuđenog ratnog zločinca usledila zabrana okupljanja. Nama koji se bavimo suočavanjem sa prošlošću, jer znamo da je to ključ za budućnost koju svi želimo – ekstremisti dolaze i na kućni prag da nas grafitima uvrede ili prete, odnosno da poruče kako znaju gde živimo.

O grafitu kojim Vam se preti rekli ste da one koji su ga ispisali iritira to što ih se ne bojite. Kolika je, ipak, opasnost od napada na Vas i druge aktiviste Inicijative?

– Radije govorim o onome što nije privatno, a to su politike koje proizvode mržnju kao i direktno ili indirektno podstrekivanje i ohrabrivanje ovakvog ponašanja od strane institucija i uticajnih pojedinaca. Imam, ipak, tu borbu u sebi, osećam strah kao svako ljudsko biće, ali otpor vidim u tome da ne popustim pred njim. Zbog toga kažem da se ne bojim, jer ja sam toliko obična i lako dostupna, tako da ako neko želi da mi naudi ne bi morao mnogo da se pomuči. Svesna sam da to ne mogu da sprečim.

Živimo i radimo u autoritarnom sistemu u kom su institucije zarobljene, a bavimo se temama koje nisu lake. Naprosto, opasnost uvek postoji, mi to nikada nismo krili, ali ne bismo ni mogli, jer država, tabloidi i pojedine televizije sa nacionalnom frekvencijom jasno poručuju da nije baš dobro biti mi.

Međutim, promena ne pada sa neba niti dolazi sama. Inicijativa već godinama okuplja mlade ljudi koji su voljni da daju svoj doprinos promeni za koju se zalažemo. I imamo u vidu male promene koje postižemo svakoga dana, a to nam je motivacija i to nas ohrabruje jer na kraju dana znamo da ima smisla.

Šta je trenutno zajedničko u vezi sa problemima mladih u regionu, sa aspekta proklamovanih ciljeva Inicijative? Da li beležite napredak u vezi sa suočenjem sa bliskom prošlošću, odnosom prema ratu, ratnim zločinima i zločincima?

– Mladi u regionu dele mnoge izazove koji su karakteristični za naše zemlje: nezaposlenost, manjak prilika za razvoj, nedovoljno kvalitetno obrazovanje, predrasude o mladima, i tako dalje. Kada govorimo o radu Inicijative i mladima, ono što mi najčešće primećujemo jesu veoma čvrsti stavovi o prošlosti, o političkim zbivanjima, o drugim narodima. Ti stavovi, nažalost, nisu utemeljeni na znanju i činjenicama, već su formirani uz pomoć proklamovanih matrica za donošenje zaključaka i dominantnih narativa koje režim aktivno održava.

Iz našeg iskustva, proces suočavanja sa prošlošću bi se najlakše opisao konstatacijom korak napred – nazad deset. A taj korak napred uglavnom jeste zasluga neumornog rada lokalnih zajednica, pojedinaca iz akademske zajednice, udruženja građana i umetničkih kolektiva. Svi ovi napori najčešće su podržani kroz projekte koji su finansirani iz inostranstva. Jedan od najozbiljnijih koraka jeste osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih, što smo zagovarali gotovo 14 godina, i koja se delimično finansira iz državnih budžeta zemalja Zapadnog Balkana.

Neki od stavova mladih iz istraživačkog izveštaja ‘Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih’ su zabrinjavajući i ukazuju na izuzetno slabu informisanost ili potpuno netačno predstavljene ključne momente poslednjih ratova tokom raspada Jugoslavije.

– Pre bih rekla da su otrežnjujući, jer koliko god radili sa mladima ovakve vrste istraživanja vam daju tačan uvid u stanje stvari. A onda, kad razmislimo, shvatamo da je to apsolutno logičan ishod u odnosu na način na koji se pitanja iz prošlosti tretiraju u obrazovnom sistemu, politički i medijski, te bih se usudila da kažem kako je reč o željenom ishodu. Odziv na naše programe je zadovoljavajuć, a ponosna sam što na naše programe dolaze i mladi koji imaju veoma tvrde stavove.

Koristimo društvene mreže i ulažemo mnogo vremena da upućujemo poruke na način da ih mladi razumeju, a u tome dosta pomaže to što u Inicijativi rade mladi ljudi koji na „svom jeziku“ komuniciraju o našim pozivima, aktivnostima i rezultatima. Postoje i mediji koju profesionalno rade svoj posao i otvaraju prostor da se naš glas čuje i da svoju pričamo svojim rečima.

Postoji li unutar sedišta Inicijative (Beograd, Sarajevo, Zagreb, Podgorica, Priština) suglasnost u vezi sa pristupom, ali i u stavovima?

– Postoji, a kada ne postoji mi o tome razgovaramo. Mi nismo dogmatska udruženja, verujemo u snagu dijaloga, debate, razumevanja, a ulogu poverenja u saradnji nikada ne potcenjujemo. Međutim, nikada nismo imali nesuglasice oko suštine i mislim da je to ono što nam omogućava da zajedno radimo već 20 godina uprkos raznim promenama i izazovima. Naši konteksti su drugačiji, a naš osnovni pristup je da ne negiramo realnost i da je uzimamo u obzir prilikom javnih obraćanja i u radu.

Odnos prema ratu, zločincima i zločinima u Srbiji obeležavaju propagandne izmišljotine, ali i prećutkivanje ‘nepoželjnih’ fakata. Nema bliske prošlosti u stranačkim agendama. Vidite li neku stranku koju biste mogli da podržite ili biste mogli da podržite samo njihove delove programa o ratovima i zaštiti ljudskih prava?

– Mi nismo politički povezani ni sa jednom strankom, ali to nikako ne znači da nismo grupa ljudi koja veruje da svaku promenu mora pratiti političko delovanje. Zbog toga veoma rado pohvalimo svaku političku aktivnost koja podržava proces pomirenja i suočavanja. Radimo sa mladim političarima i političarkama, sa svima koji žele da steknu znanju koje smo za ovih 20 godina stekli kao organizacija jer demokratske i mirne budućnosti bez toga nema.

Na primer, predstavnik Zeleno-levog fronta Dobrica Veselinović prošle godine je bio u Srebrenici. Prošle godine postavljena je spomen-ploča za ubijenu porodicu Zec u Zagrebu, a Inicijativa iz Hrvatske je imala veliku ulogu u tom procesu jer on traje dugo. Na komemoraciji žrtvama Srebrenice u Beogradu učestvovali su predstavnici nekoliko političkih stranaka. Mladi političari i političarke iz čitavog regiona učestvuju u aktivnostima Mreže mladih političara koju je kreirala Inicijativa.

Da li je ovo dovoljno? Ni blizu. Ali, ne možemo reći da nije ništa. To naprosto ne bi bilo fer prema svima koji se trude da doprinesu i razumeju važnost izgradnje mira.

Vaša su briga i ranjive grupe. Sada su to i migranti iz ratnih područja. Kako su ovde primljeni i da li uživaju minimalnu zaštitu?

– Zavisi koji. Ako pričamo o izbeglicama iz Ukrajine, oni se bolje tretiraju nego što su se tretirale izbeglice sa Bliskog istoka, a pravne obaveze Srbije su iste u oba slučaja. Međutim, poslednji slučajevi sa najavama deportacije ruskih državljana, protivnika Putinovog režima, čija je deportacija sprečena javnim zalaganjem raznih grupa, ne predstavljaju primer dobre prakse države. Tako da bih ovde izbegla generalnu ocenu, jer postoje razlike u tretmanu koje ukazuju na diskriminatorne prakse.

(Al Jazeera, Foto: MC)