Subotnje vanredno obraćanje predsednika republike odzvanja u javnosti već tri dana. Razlozi su uobičajeni i svi na strani glavnog aktera – Vučić je uspeo da govori o nečemu o čemu malo zna i da kaže ono što nije trebalo da kaže. Govoreći o demografskoj slici Srbije, on je rađanje dece u Srbiji stavio u kontekst regionalnih konflikata i ostvarivanja spoljnopolitičkih ciljeva – posebno rešavanja kosovskog problema. Predsednik je uspeo da o rođenoj i nerođenoj decu govori kao o nečemu što je njegovo („mi nemamo dece – to je naš ključni problem“) i da zaključi kako ih neće biti dovoljno za vođenje novih ratova („nećemo imati novi gvozdeni puk“). Na ovo je je već bilo reakcija udruženja i grupacija koja su ovakav način obraćanja smatrale neprihvatljivim.

Zatim je usledio deo koji je uključivao najavu isplate novca koji bi trebalo da bude podrška roditeljima u proširivanju porodice. Predsednik je makar u jednom delu dobro razumeo dosadašnje rasprave u javnosti ne temu roditeljstva. Jedina zajednička tačka svih mišljenja i ideoloških pravaca u rešavanju demografskih problema jeste da će se, u današnjim materijalnim uslovima, roditelji bez dodatne novčane podrške teško odlučivati da imaju troje i više dece.

Upravo koristeći ovu zajedničku tačku, Vučić je krenuo u „razbacivanje“ – majka koja rodi prvo dete dobiće 100.000 dinara jednokratno, dok će za drugo dete ovaj iznos biti 10.000 mesečno tokom dve godine. Za treće dete je navodno predviđen iznos od 12.000, a za četvrto 18.000 u periodu od 10 godina.

Među roditeljima (posebno majkama) koji su zbog egzistencijalnih briga možda i prečuli razloge zbog kojih su predsedniku potrebna deca, započelo je gloženje: šta je sa nama koji smo dobili decu pre ovih vanrednih mera; zar ćemo da rađamo decu zbog novca, a ne zbog ljubavi; nećemo da ih rađamo da bismo ih kada odrastu slale da žive u inostranstvu. Međutim, ovo su nepotrebna nezadovoljstva, a tema zabrinutosti je promašena. Roditelji slobodno mogu da odahnu i nastave da donose svoje životne planove bez oslanjanja na vučićevske pronatalitetne mere. Evo samo najvažnijih razloga.

Pre svega, predsednik ne može doneti nijedan akt kojim može obezbediti sprovođenje mera koje je pomenuo. Natalitet, rađanje i bebe nisu ni u najdaljoj vezi sa nadležnostima predsednika republike. Doduše, njegov prethodnik je pokušao da se bavi ginekologijom (kao „znanjem o ženama“) i oplodnjom (Nikolić je začeće pomešao sa čuvanjem matičnih ćelija), ali se ovaj demografski izlet, kao što znamo, završio bez rezultata. Možda ćete me opomenuti i reći da su vlada Srbije, njena predsednica i ministri samo Vučićev taster i da će on svojim autoritetom i mentorstvom obezbediti sprovođenje najavljenih mera? Uostalom, šta bolje može prikazati odnos vlade i njenih ministara prema predsedniku od ministarke zadužene za populacionu politiku koja tokom Vučićeve subotnje tirade nije progovorila. To nas dovodi do sledećeg razloga zbog koga treba ostati sasvim smiren.

Skupština Srbije je u decembru 2017. po hitnom postupku i bez rasprave usvojila novi Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ovaj zakon je, kao što znamo, centralno mesto uređivanja prava na roditeljski dodatak, naknada tokom odsustva radi nege deteta i drugih oblika materijalne podrške roditeljima. Ovim zakonom, koji će se primenjivati od prvog jula 2018, vladajuća većina je donela stratešku odluku da ne potroši nijedan jedini dodatni dinar na materijalnu podršku porodicama sa decom. Umesto što slušaju predsednika, roditelji koji planiraju porodicu treba da čitaju ovaj zakon.

Novim rešenjima je prividno proširen krug žena koje će moći da zahtevaju naknadu zarade tokom odsustva radi nege deteta – sa onih koje rade u radnom odnosu, na one koje rade van radnog odnosa (na osnovu autorskih ugovora, ugovora o delu i slično). Međutim, lestvica za sve žene je znatno podignuta – umesto dosadašnjih 12 meseci provedenih na radu, one će morati da budu radno angažovane najmanje 18 meseci, dok je za poljoprivrednice ovaj prag diskriminatorno i bez objašnjenja podignut na čak 24 meseca. Dok je stari zakon radi ostvarivanja prava na naknadu dozvoljavao „rupe“ u stažu od 12 meseci i omogućavao njihovo premošćivanje, novi zakon tako nešto ne dozvoljava. On ne dozvoljava ni kombinovanje dva osnova rada (u radnom odnosu i van radnog odnosa) radi ostvarivanja prava i umanjuje maksimalnu naknadu zarade koja može biti isplaćena iz budžeta (na 3 prosečne zarade nasuprot 5 prosečnih zarada prema prethodnom zakonskom rešenju). Novim zakonskim rešenjima roditelji dece sa invaliditetom su dovedeni u poziciju da biraju između korišćenja naknade radi posebne nege deteta (koja pripada roditeljima) i naknade za tuđu negu i pomoć (koja pripada deci zbog posebnih životnih troškova uzrokovanih invaliditetom). Time je doneta odluka ne samo da se iz javnog novca ne ulaže dodatno u materijalnu podršku porodicama sa decom, već i da, gde je to moguće, malo i uštedi. Time je umanjen dostignuti nivo prava – pre svega kada su u pitanju vreme i uslovi pod kojima je potrebno raditi pre odlaska na porodiljsko ili odsustvo radi nege deteta.

Dalje, Strategija za podsticanje rađanja koju Vučić pominje, a koju je navodno usvojila Vlada Srbije, ne postoji. Jedina strategija o podsticanju rađanja koja postoji je ona iz 2008. godine koju je potpisao još Božidar Đelić. Naravno, teško je priznati da je neka prethodna vlada donela ovu strategiju, a još je teže reći da je u poslednjih 6 godina malo šta urađeno na njenom sprovođenju. Ciljevi ove strategije – ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta; usklađivanje rada i roditeljstva; promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata i borba protiv neplodnosti; populaciona edukacija i zdravo materinstvo – ostali su na političkoj margini srpske politike.

Čak i ako za trenutak zamislimo da će Vučić uticati na to da Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom bude ponovo promenjen jer on smatra da tako treba, ne treba izgubiti iz vida da su dosadašnji potezi predsednika i njegove stranke pokazali da čak ni to ne mora mnogo da znači. Zakoni se menjaju brzo i lako, pa ono što vam je garantovano danas, ne mora važiti za nekoliko meseci. Uzmimo samo način na koji su umanjene penzije ili činjenicu da je u poslednjih 6 godina Zakon o uređenju sudova promenjen 6 puta, Krivični zakonik 4 puta, a Zakon o parničnom postupku 3 puta. Govorimo o zakonima na kojima se praktično temelji pravni sistem, pa ako je njih moguće promeniti jednom godišnje ili jednom u dve godine – zašto to ne bi bilo moguće i sa zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Mnogo veći problem od nerođene dece je uništeno poverenje građana u elementarnu pravnu sigurnost i dobre namere predstavnika državnih institucija.

Svemu tome treba dodati i to da je predsednik nedavno o trudnicama i majkama govorio kao o kriminalnoj grupi koja se „grebe“ za roditeljske naknade i dečiji dodatak. Upravo je ova argumentacija bila ključna u umanjivanju prava iz Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Iako ništa ne rade i ne zarađuju novac, majke ga primaju „po detetu“. Dok je tada smatrao da je to velika nepravda za državu, od subote predsednik smatra da je to zapravo najbolji mogući način za rešavanje problema niskog nataliteta.

Ne treba zaboraviti ni druge povezane pravno-političke odluke donete u poslednjih nekoliko godina – uredbu vlade o prinudnom radu korisnika materijalne socijalne podrške o kojoj se dosta pisalo na Peščaniku i politici lokalnih ukidanja naknada za trudnice u porodilje – bilo da je njihova svrha socijalna ili populaciona. Dakle, ako čitamo (a ne samo slušamo) i pratimo šta se dešava oko nas, jasno je da je sve izrečeno na ovoj konferenciji za novinare čista opsena. Ovime se vredi baviti samo u onoj meri u kojoj treba pokazati da to ne treba da nam bude putokaz u donošenju životnih odluka. Posebno ne tako ozbiljnih kao što je broj dece koji ćemo imati.

Nakon predsednikove konferencije možemo očekivati: da se baš ništa neće desiti i da će ove najave poslužiti samo kao priprema za nove republičke izbore. Druga mogućnost je da će se nešto desiti, ali da će to nešto biti uređivanje najavljenih naknada vladinim uredbama i jednokratnim akcijama. Njih danas ima, a sutra nema. To najbolje znaju srpski penzioneri.

Zapravo, ono što je predsednik hteo da nam kaže u subotu jeste da će roditeljska i posebna ustavna zaštita prava porodice, majke i dece biti predmet predsednikove dobre volje. Biće to predsednikova milostinja koju on udeljuje u skladu sa raspoloženjem, ličnim mogućnostima i afinitetima. Tim putem je već krenula njegova supruga, koja nam je nedavno ne samo objašnjavala kako je lepo biti mama, već je i sama pokazala zavidni nivo saosećajnosti kada je delila božićnu milostinju ugroženoj deci. Sigurna sam da niko od nas ne želi da materijalnu sigurnost već rođene ili neke buduće dece izloži ovakvom sistemu „podrške“. Predsedniku poručujemo da hoćemo isključivo i samo naša garantovana prava – u suprotnom nema potrebe da nam se više obraća na ovu temu.

(Peščanik)