Žiri najprestižnijeg književnog priznanja u Srbiji, Ninove nagrade, u uži izbor od 17 dela uvrstio je i prvi roman novosadskog pisca, pesnika i aktiviste Siniše Tucića. Knjiga se zove Popino prase, po biljci koja se u istočnim delovima bivše Jugoslavije tako zove, a u zapadnim – stoklasa (ili mišji ječam). Radnja je smeštena u 1991. godinu, kada je počeo krvavi raspad bivše Jugoslavije, koji – manje ili više intenzivno – tutnji tokom čitavog veoma interesantnog, majstorski napisanog romana, u kojoj je pripovedač trinaestogodišnji dečak, koji je, eksperimentišući, progutao naslovnu biljku, što ga je moglo koštati života.
Siniša Tucić, rođen 1978. godine, predstavlja jedno od najznačajnijih imena vojvođanske kulturne scene. I pored invaliditeta, koje je sa njim od rođenja, on je sveprisutan, preskače sve fizičke i barijere predrasuda, hrabro i beskompromisno. Njegovo mišljenje, i kao književnika i kao aktiviste, visoko se ceni. Autor je i pet zbirki poezije, a sin je čuvenog novosadskog avangardnog pesnika i umetnika Vujice Rešina Tucića.
Evo pred nama tvog dugo očekivanog i najavljivanog romana Popino prase, koji se odista čita u dahu. Šta bi čitalac o knjizi trebalo da zna pre nego uroni u nju?
–Nezahvalno je da autor govori o sižeu romana koji je napisao, ili da prepričava njegovu radnju. O tome mogu eventualno da pišu ili da pričaju oni koji su pročitali roman. Ipak, mogu da kažem da je roman Popino prase roman o školi, bolnici i početku jednog rata. Mnogo je toga napisano o istorijskoj 1991. Svima je poznato šta se tog proleća dešavalo u Karađorđevu, pamtimo onaj putujući cirkus od Vardara pa do Triglava, kada su gospodari koje smo izabrali na prvim višestranačkim izborima razgovarali o budućnosti 23,5 miliona stanovnika Jugoslavije (prema popisu iz 1991. godine) i pokušavali da se nešto dogovore. Sećamo se onih opskurnih snimaka iz bunkera, kada se članovi predsedništva nadglasavaju i raspravljaju o sudbini države u kojoj počinje rat. Hiljadu puta smo čuli rečenicu vojnika Bahrudina Kaletovića: “Oni bi kao da se otcjepe, a mi im kao ne damo”. O raspadu nekadašnje Jugoslavije pišu se doktorati, objavljuju naučne studije i snimaju dokumentarni filmovi. Ipak, niko ne zna za dramu jednog deteta koja se zbila u leto 1991. u dečijoj bolnici u Novom Sadu.
Ta drama je, naravno, tvoja drama. Dok se sve raspadalo oko tebe, ti si učinio jedan autodeskruktivni potez koji te je umalo koštao života.
–Da. Iz generacije u generaciju među decom koja se igraju na ulici kružio je urbani mit o travki koja se u Vojvodini zove “popino prase” i koja, kada se stavi u usta, ne može da se ispljune ili izvadi napolje. I nastaje momentalno gušenje opasno po život. Imao sam tada 13 godina, sa društvom iz razreda sedeo sam na jednoj klupi na Novom naselju (perifernom delu Novog Sada), ustao sam, ubrao opasnu zelenu travku koja u maju i junu raste na svakom koraku, stavio je u usta misleći da ću je zadržati zubima. “Popino prase” je elegantno skliznulo u grlo. Kao gospodin u fraku kada ulazi u pozorište. Počeo sam da se gušim.
Sve se to zaista dešavalo 25. juna 1991. godine, na dan kada su Hrvatska i Slovenija proglasile otcepljenje od Jugoslavije i kada su počinjali ratni sukobi. Kroz dva dana, u strašnim bolovima sam se probudio, a opasne zelena travka se našla u mom desnom plućnom krilu. Popino prase je bio moj “slučaj komedijant” na dan kada je počeo građanski rat na prostorima bivše Jugoslavije, a glavni junak romana Oliver celo leto 1991. leži u bolnici dok doktori pokušavaju različitim operacijama i bronhoskopijama odstrane popino prase kao strano telo iz njegovog organizma.
Popino prase je roman, situacija, pripovest o telu i bolnici i sudbini Severa (Oliverovog brata od tetke), koji dolazeći u noćne posete na odeljenje dečije hirurgije pokušava da se sakrije od vojnih pozivara i da izbegne da bude mobilisan i poslat na ratište. Roman počinje parafrazom Crnjanskom iz Lirike Itake i komentara – “Ja videh bolnicu i videh sve”.
Roman je zasnovan na stvarnim događajima, ali je u priličnoj meri i umetnički transponovan. Koje su glavne razlike između tebe i glavnog junaka, između onoga što si doživeo i onoga što u romanu čitamo?
–Popino prase nije klasičan ausbildung-roman. Kao što sam već rekao, radi se o romanu situaciji. Radnja je ograničena na jednu godinu, najosetljivije vreme kada jedno dete ulazi u pubertet. Glavni lik Oliver u proleće 1991. završava šesti razred osnovne škole i on je predstavnik generacije koja je igrala video igrice na prvim kućnim računarima u bivšoj Jugoslaviji (Spektrum, Komodor 64, Atari), slušala muziku na dvokasetašima, ispred zgrade prepričavala akcione filmove gledane na video-rekorderima. Iako se dobar deo radnje romana odvija u bolničkoj sobi, moj roman je potpuni opozit Desničinom Proljeća Ivana Galeba, jer za razliku od Ivana Galeba, koji je muzičar, filozof, intelektualac sa proživljenim životnim iskustvom, junak Popinog praseta je trinaestogogodišnjag, pubertetlija, koji nema pojma o životu i koju uzima biblioteke iz knjige koje faktički i ne otvara (ili ih na jedvite jade čita), nego želi da ima što više upisanih datuma u člansku kartu da bi mogao da se pohvali pred drugima. Oliver bi želeo da bude prihvaćen od elitnijeg dela društva u školi koje nosi Reebok patike i Levis farmerke, ali je osuđen da usamljeno luta po školskom dvorištu i stambenom kvartu u nadi da će se nešto promeniti u njegovom životu, da bi u jednom trenutku ta promena bila “popino prase” u njegovim plućima i ležanje na hirurškom odeljenju u sobi broj 12.
Kada se rodila ideja da ta događanja pretvoriš u roman?
–Godinama nisam ni pomišljao da bi ovaj događaj iz mog detinjstva mogao da bude tema za roman, dok mi jedno veče prijatelj i odličan književnik od koga sam učio, Patrik Kovalski, nije rekao: “Imaš temu, piši!” Isprva sam se dvoumio, bio u velikim dilemama. Nisam znao kako da počnem. Nije lako posle svih saznanja u svetu, pročitane literature, obrazovanja koje sam godinama sticao, nanovo staviti sebe u poziciju nevinog i naivnog trinaestogodišnjaka i ispričati priču o “popinom prasetu”. U tome mi je naročito pomogao roman mađarskog nobelovca Imrea Kertesa Besudbinstvo, u kojem pisac opisuje boravak petnaestogodišnjaka jevrejskog porekla u koncetracionom logoru, a cela priča takođe ima autobiografsku osnovu. Ne bih sebe da poredim sa velikim piscem, ali i Kertes je sa distancom od nekoliko decenije iz perspektive sebe kao petnaestogodišnjeg dečaka pisao o preživljenom iskustvu u ranoj mladosti. I ja sam se nakon 30 godina vratio u 1991. i pokušao da ispričam moju ličnu priču, a urednik romana Marko Srdanović je o mom ličnom iskustvu transponovanom u roman zapisao sledeće: “Ispričano iz prvog lica, nevino viđenje deteta, svedoči o nerazumnim promenama u životima i ponašanjima njemu nepoznatih i bliskih ljudi. Poput Grasovog Oskara, iz Limenog doboša, Siniša ne daje sudove, on je samo svedok”.
Dok pratimo dramu trinaestogodišnjaka, u bolnici, a potom na kućnom lečenju, oko nas buja jezivi rat i razara se jedna velika zemlja. Tu su i začeci tzv. tranzicije, tu je eksplozija nacionalizma, i potpuno izgubljeni i zbunjeni ljudi. Koliko ove dve drame, ona lična, i ova opšta – korespondiraju?
–I u ratnim i u mirnodopskim vremenima, svako od nas ima barem jednu ličnu dramu. Neki svoju priču imaju potrebu da ispričaju samo najbližim prijateljima, a neki da svoje lično, proživljeno iskustvo pretoče u literaturu. U poslednjoj deceniji imamo ekspanziju romana koji govore o oružanim sukobima u novijoj istoriji na ovim našim prostorima i veoma je lako skliznuti u stereotipne priče, politikanstvo i ideologizaciju užasnih ratnih događaja. Moja lična drama sa ležanjem u bolnici i “popinim prasetom” u mom organizmu nema direktne veze sa ratom, jer u Novom Sadu u leto 1991. nije bilo rata, iako je vladala teskobna atmosfera. Samo pedesetak kilometara zapadnije od zgrade, u kojoj sam tada živeo i u kojoj i danas živim, na prostorima Istočne Slavonije počinjali su oružani sukobi i napadi na Vukovar, koji je ujesen iste godine sravnjen sa zemljom. U Novom Sadu je vladala atmosfera straha, jer je mlade ljude koji su odslužili vojni rok vojna policija uhodila, sprovodila džipovima i pod izgovorom da idu na “vojnu vežbu”, vodila ih na front i u rat u kojem država zvanično nije učestvovala. O toj atmosferi, nedavno preminuli novosadski režiser Aleksandar Davić snimio je film Žurka, a frontmen grupe “Obojeni program” Branislav Babić Kebra napravio pesmu “Nebo, nebo, plavo je”.
Ta nesrećna 1991. godina već je opisana u nekim romanima. Koji su oni koji su tebi bili važni?
–Tako je, nisam ni prvi, ni poslednji koji je napisao roman o prelomnoj 1991. godini. Malo, čak i onih koji se bave literaturom vezanom za poslednje ratove na jugoslovenskim prostorima, zna za roman Esmarh Vladimira Jokanovića, koji je polovinom devedesetih objavljen u Novom Sadu u izdanju Matice srpske. U romanu, tada mlad autor na veoma upečatljiv i zreo način opisuje suočavanje srednjoškolaca i studenata sa početkom građanskog rata u Osijeku, svoje lično, prognaničko iskustvo i, na koncu, odlazak u zonu ratnih sukoba. Nakon objavljivanja Esmarha, Vladimir Jokanović se više nije pojavljivao na sceni, a taj roman je preveden i objavljen u Engleskoj. Zanimljivo je da je on prvi pisao o ratu i po tome (barem u Srbiji i Novom Sadu) bio jedinstven. Mnogo godina pre mnogih koji danas pokušavaju da se uhvate u koštac sa sličnim temama. Drugi, veoma bitan i široj čitalačkoj publici poznat roman jeste Hotel Zagorje hrvatske spisateljice Ivane Bodrožić, u kojem je opisan početak ratnih sukoba u Vukovaru, izbeglički život sa majkom i bratom i iščekivanje vesti o ocu koji se i dan-danas vodi kao nestala osoba. Ne bih da moje ležanje u bolnici poredim sa njihovim životnim i književnim pričama, ali sam ta dva romana imao na umu kada sam pisao Popino prase. Travka koja razara organizam jednog deteta, može i ne mora da bude metafora gluposti koja razara jednu zemlju. U književnosti cilj ne bira sredstvo. “Popino prase” mi je poslužilo da napišem roman. Na čitaocima je da procene koliko sam u tome bio uspešan.
Sada dolazimo do važnog pitanja. Da li je moguće govoriti o stvarnosti ovih prostora, a da se bar pomalo, bar donekle, ne dotaknu devedesete? Šta one tebi lično znače? Koliko su nas sve zapravo odredile, a da toga ponekad nismo ni svesni?
–Da bismo pričali od devedesetim godinama 20. veka na ovim našim prostorima ponajpre je potrebno osvrnuti na drugu polovinu osamdesetih i na moje odrastanje na već pomenutom Novom naselju. Sećam se da je ulica u kojoj sam igrao uvek bila puna dece i da nije bilo socijalnih razlika i raslojavanja. Vladalo je veliko poverenje među ljudima, čak se ni stanovi u zgradama nisu zaključavali. Tokom leta na Novom naselju, parkinzi su uglavnom bili prazni, jer su porodice odlazile na letovanja koja su trajala po 15-20 dana, van konvencionalnih turističkih aražmana, agencija, apartmana sa pet zvezdica. Putovalo se na more, brdima i dolinama, u mala mesta na jadranskoj obali koja su imala po jednu telefonsku govornicu, pa je bio pravi podvig jednom u toku letovanja da se porodica javi svojim rođacima da je sve u redu. Umesto SMS poruka, slale su se razglednice i svi se sećamo onih trafika pored plaža u kojima su se pored razglednica prodavale maske za ronjenje, šlaufi za decu i čuveni koturi sa najlonima i udicama da deca love ribice na morskoj rivi u večernjim satima. Ljudi su nosili sebi hranu na more i to nisu bila komercijalna letovanja. Imam utisak da su tada Jugosloveni ustvari provodili jedan deo života na moru, i da to nisu bili usiljeni i isprogramirani turistički aražmani. Bilo bi zanimljivo napraviti neku studiju šta je letovanje značilo u socijalizmu, a šta znači danas u ovim našim siromašnim i bednim tranzicionim zemljama.
A potom dolaze devedesete…
–Prvi znak da je počeo rat i da više ništa nije isto, bili su parkinzi popunjeni automobilima tokom leta početkom devedesetih, jer su porodice prestale da idu na more što zbog početka ratnih sukoba, što zbog ekonomske krize i nemaštine. Paradoksalno je da sa pojavom nacionalizama, i povratkom tradiciji, nastupa i veliko otuđenje među ljudima. Ulazi na Novom naselju počinju da se zaključavaju i da se uvode interfoni, a deca se više ne igraju na ulici, nego u novootvorenim lokalima poput “Tweetija”, koji pominjem u Popinom prasetu. Učenici u školama počinju da se socijalno raslojavaju, a ulaznica za pojedine ekipe u društvu su bile Reebok patike i Levis farmerke, koje nisu svi roditelji svojoj deci mogli da priušte. Usled medijskog mraka, mnogo šta je od nas bilo prikrivano. Nasilje koje ja pamtim iz devedesetih nije ono nasilje u Vukovaru, u splitskoj Lori, u Sarajevu, Prijedoru, Srebrenici, u akciji “Oluja” i, na koncu, na Kosovu. Ono je pre nalikovalo na otuđenost, sterilnost poput nasilja iz filma Paklena pomorandža i na neki pervezan način je korespondiralo sa nacionalizmom. U to je jako dobro primetio čuveni Radomir Konstantinović koji je jednom prilikom govoreći o borbi protiv nacionalizma rekao: “Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovog nacionalističkog s početka devedesetih godina”.
A šta ti znači bivša Jugoslavija? Može li se reći, bez obzira što si bio veoma mlad kada je ta država nestajala, da si ipak na neki način jugonostalgičan?
–Sa jugonostalgijom treba biti oprezan. Barem u Srbiji se sa tim pojmom se često manipulisalo. Sećam se neke 1994. na prvom kanalu državnog RTS-a, bio je emitovan čitav serijal o “Bijelom dugmetu” i bosanskohercegovačkoj muzičkoj sceni. O zlatnim decenijama sedamdesetih i osamdesetih i o Sarajevu kao Jugoslaviji u malom. Istovremeno, državni RTS je prećutkivao činjenicu da je taj grad svakodnevno izložen paljbi i hiljadama granata koje dolaze sa položaja vojske koju Srbija na direktan ili indirektan način u to vreme podržava. Sa druge strane, uočavam tendencije da se stereotipne slike pevanja na radnim akcijama i igranja kola od Vardara pa do Triglava, i eksploatisanje jugonostalgije pretvara u svojevrstan kič koji mnogima donosi pare. Ponekad se i idealizuje to vreme u kojem je bilo i represije i uskraćivanja slobode govora. Primer za to jeste proganjanje umetnika koji su pripadali novosadskoj neoavangardi sedamdesetih, crnom talasu… Neki od njih su odležali iz zatvorske kazne zbog objavljenih tekstova ili snimljenih filmova.
Ipak, neki će reći da su mediji i kultura u tom dobu bili slobodniji nego danas.
–Slažem se. Kada biste pogledali snimak informativnog programa iz neke na primer 1985. ili 1986. godine kako, danas pokojna, novinarka Gordana Suša vodi razgovor sa nekim ekspertom, videli biste da je u toj i takvoj Jugoslaviji novinarstvo bilo slobodnije i da je bilo više prostora za kritiku, na primer, aktuelne ekonomske politike nego na današnjoj državnoj televiziji u Srbiji. U toj i takvoj socijalističkoj državi ostvareni su određeni stepeni slobode u novinarstvu, koji su u skoro svim bivšim jugoslovenskih republikama devedesetih dovedeni u pitanje. Elem, jugoslovenstvo je za mene pre svega civilizacijski projekt, prostor kulturne emancipacije koji je iznedrio Tina Uljevića, avangardu, jednog Srećka Kosovela, Ljubomira Micića, Miroslava Krležu, Ivu Andrića, beogradske nadrealiste i Vaska Popu. Za mene su podjednako jugoslovenski romani Roman o Londonu Miloša Crnjanskog i Kiklop Ranka Marinkovića, iako su obojica književnika, pisaca romana, završila na nekim drugim, desnijim ideološkim i političkim pozicijama. Jugoslavija je bila zemlja Festa, Bitefa, a iz priča starijih pisaca, intelektualaca, kulturnih radnika saznavao sam kako se na Dubrovačkim ljetnjim igrama Šekspirov Hamlet pojavljivao na sceni u farmerkama u ključu tumačenja Jana Kota. U jugoslovenskim književnostima se pojavljuju sjajne književnice poput Slavenke Drakulić, Dubravke Ugrešić, pesnikinje Judita Šalgo i Katalin Ladik. U toj “ateističkoj” zemlji su se mogle u školskom programu gledati emisije o Vizantiji i srednjevekovnim srpskim manastirima, a ruski pisci, dolazeći u Jugoslaviju, kupovali su knjige svojih sunarodnika, disidenata, religioznih mislilaca koji su bili zabranjeni u Rusiji. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, sva ta liberalna, projugoslovenska inteligencija je muku mučila sa lokalnim birokratama, dogmatama, koji su se pod izgovorom odbrane jugoslovenskog socijalizma iživljavali nad slobodnomislećim stvaraocima, da bi ti isti kulturtregeri krajem osamdesetih preobukli dresove i postali nacionalisti koji ruše državu koju su do juče “branili”.
Reformisti, ujdijevci i različite marginalne projugoslovenske inicijative bili su poslednji pokušaji slobodnomislećih intelektualaca (mahom proganjanih u socijalizmu) da se izbegne rat i da se sačuva jedinstveni kulturni i životni prostor. Paradoksalno je da je u vreme najvećeg buđenja tradicionalizma, srednjevekovlja, interesovanja za nacionalnu kulturu kao alternativu socijalizmu, jedan od najvećih srpskih vizantologa Ivan Đurić stao u odbranu zdravog razuma, uz reformiste Ante Markovića. Na žalost, ta opcija je na prvim višestranačkim izborima u Srbiji potučena do nogu. Mnogi će, nakon svih užasa devedesetih reći: “Jugoslavija, nikad više!” Ipak, ne može se poreći činjenica da je jugoslovenski komunizam bio primer da je u jednom socijalističkom društvu (uz sve njegove mane) bilo moguće imati i avangardu i rokenrol. I pristojan životni standard, u odnosu na ostale zemlje socijalističkog lagera. Novi levičarski pokreti u svom nekom budućem delovanju svakako treba da proučavaju dobre aspekte jugoslovenskog socijalizma. To je zalog i dragoceno iskustvo za neke buduće borbe za bolja, pravednija i humanija društva u evropskim i svetskim okvirima.
STUPS: Influenser