Zgrožena neželjenim iskustvom glumice Milene Radulović i njenih koleginica, uz razmišljanje o svim mogućim sličnim iskustvima koja je moja ćerka mogla da ima, a srećom nije. Saosećam sa, apsolutno, sigurno šokiranim i užasno zabrinutim roditeljima dece koja su pohađala ili trenutno idu na nastavu kod Mike Aleksića.

Istovremeno razmišljam o tome šta je sve normalno u našem društvu, da i ova monstruozno skrojena, perfidna, kvazi elitna „metodologija“ silovanja opstaje neprimećena, čak i hvaljena od strane struke i nadležnih institucija koji nasilniku dodeljuju ni manje, ni više, nego Vukovu nagradu. A onda sam pomislila na nas žene, majke tih istih devojčica, iz te i sličnih „školica“, koliko toga trpimo na poslu, u javnim ustanovama, kulturi, obrazovanju, administraciji ili kući. Na šta sve pristajemo, koliko smo ucenjenje i zarobljene patrijarhatom, pa me ni ne čudi kako ne primećujemo zlostavljanje i zašto na njega ne reagujemo.

Od malih nogu smo naučene da poštujemo muške autoritete, jer direktor će uvek biti veći od direktorke, glumac od glumice, kustos od kustoskinje. Odbijamo da nas potpisuju u ženskom rodu, jer nam se čini da smo onda manje važne i da će nas društvo doživljavati neozbiljno. Ignorišemo seksističke komentare nadređenih muškaraca dok nam govore da smo lepe, da im se sviđamo, da nas žele u svojoj blizini. Činimo se nevešte dok izbegavamo „odlaske na kafu“, „koktel“ ili „piće“, za šta uvek imamo neke neodložne obaveze. Zbunjene smo dok nam daju vizit karte za vreme poslovnog sastanka i govore da su se upravo razveli i da su slobodni. Svakodnevno se trudimo na poslu da izbegnemo situacije koje nam nameću perfidni predatori, koji svoju moć zloupotrebljavaju i koriste za seksualno uznemiravanje, a od kojih vam često zavisi mogućnost zaposlenja, napredovanja ili dobijanja otkaza.

Izbegavamo suknje, haljine, izreze i uopšte odeću koja na bilo koji način može da sugeriše da smo zainteresovane za njihove „igre“, da smo im dale „znak“ da slobodno krenu u dalju bolesnu akciju. Trpimo dok nam se obraćaju sa kravo i glupačo na radnom mestu, da viču i urlaju na nas kada iznesemo neslaganje sa njihovim „uvaženim“ mišljenjem. Ukoliko smo mlade i slobodne bićemo još lakša meta, jer se smatra da nema ko da nas zaštiti, a u našem nakaradnom društvu uvek mora da postoji muškarac koji vas štiti. Istovremeno se činimo otvorenim za veze, promiskuitetnim, pa tako i „lako dostupnim“ u očima predatora. Društvo nas olako može osuditi za razvrat, te od žrtve postajemo izvor nemorala i opšte osude. Takođe, ukoliko smo starije nazivaju nas babom, postajemo otpad kojeg se što pre treba ratosiljati. U svakom slučaju, godine, izgled, odeća, seksualna opredeljenost, partnerski odnosi često mogu biti ključni u vašoj poziciji na poslu, a ne znanje, obrazovanje, iskustvo i profesionalizam.

Prošle su godine dok nisam shvatila šta mi sve smeta na radnom mestu. Koliko je patrijarhat dominantan, određeni muški lobiji moćni i neprikosnoveni, koliko međusobno povezani i ustoličeni, te koliko ste im kao žena dobri većinom samo dok im obavljate poslove, pešačko-administrativne, dosadne i nevidljive, ali nikako ne i kada poželite da im budete ravnopravne, da se pitate, odlučujete ili postanete javno prisutne, a tek nikako, nadređene. Danas mi je neverovatno šta sve može biti „normalno“ u jednoj instituciji kulture, kao što je sklapanje poslova u noćnom klubu, redovne zabave direktora i muških gostiju u striptiz baru ili direktorovo „duhovito“ insistiranje na pričama o seksu.

(Autonomija)

Autorka je kustoskinja-istoričarka umetnosti, doktorka rodnih studija