Milorad Dodik krenuo je u bespoštedni obračun sa unutrašnjim neprijateljima. Na spisku onih koje treba represirati, zlostavljati, onemogućiti da rade, kojima treba učiniti život nepodnošljivim nalaze se novinari, nevladine organizacije i LGBTIQ populacija. Za sada. Osnovna osobina spiska unutrašnjih neprijatelja jeste neprestana mogućnost proširenja. Danas je legitimna meta za odstrel neko iz pobrojanih kategorija, a sutra može biti bilo ko drugi. Tako je to u tiranijama, despotijama, samodržavlju, samovlašću, autokratijama, diktaturama i srodnim oblicima zajednice u kojima su sva ljudska prava svedena na jedno: pravo da budete poslušni caru gospodaru.

Nije mnogo bolja situacija ni u Srbiji. Ovdašnji gazda Aleksandar Vučić takođe već godinama ratuje protiv unutrašnjih neprijatelja među kojima se posebno izdvajaju novinari, nevladine organizacije, kritički intelektualci, ljudi koji misle svojom glavom, predstavnici opozicije i slične antisrpske pojave. LGBTIQ populacija mu trenutno nije na meti, čak je i jednu pripadnicu ove društvene grupe postavio za premijerku, ali to nimalo nije uticalo na poboljšanje položaja ove manjine. Jedina manjina kojoj se isplati pripadati je manjina onih koji u svojim rukama drže vlast i moć. Kad neko jednom dospe u to društvo odabranih i privilegovanih, sve druge njegove pripadnosti postaju nevažne.

Umrtviti ionako polumrtvo društvo

Parada ponosa koja je godinama relativno mirno održavana, prošle jeseni je ponovo dovedena u pitanje, a branitelji takozvanih tradicionalnih porodičnih vrednosti predvođeni Srpskom pravoslavnom crkvom, desničarima i huliganima opet su se razmahali. Tako je to u u tiranijama, despotijama, samodržavlju, samovlašću, autokratijama, diktaturama – to što te je gospodar neko vreme ostavio na miru ne znači da već sutra neće da te ponovo progoni. Prosto jer mu se može i jer nema ko da ga spreči. Institucije koje bi trebalo da štite zakon pretvaraju se da ne postoje, preinačile su se u parodiju i karikaturu sebe samih.

Kriterijumi za definisanje nepodobnih, izdajnika, neprijatelja isti su u svakom neslobodnom društvu. Ko god može bilo čime da ugrozi ili nagrize neprikosnovenu vladarsku samovolju, taj će se pre ili kasnije naći na udaru represivnog aparata. Ko god bi da ograniči samovlašće, predstavlja opasnost po samodršca.

Zato je despotu najlakše da vlada u potpuno pasivnom društvu, tamo gde nema građana, već samo podanika, tamo gde je lična inicijativa svedena na klimoglav i poslušno izvršavanje naredbi. To je i krajnji cilj Dodikove represivne akcije – dodatno umrtviti ionako polumrtvo društvo. Idealni podanici su oni koji daju znake života samo kad gospodar to od njih zatraži, a u međuvremenu se ne razlikuju mnogo od neživih predmeta.

Patrijarhalna zadruga

Zarobljena država, autokratija, razvaljivanje demokratskih institucija, zavođenje strahovlade jednog čoveka nisu mogući bez masovne pasivnosti građana. Ne bi Vučiću i Dodiku išlo tako lako kad bi na drugoj strani imali organizovane građane koji ne dopuštaju da neko vlada kako mu padne na pamet. I Donald Tramp je pokušao da potčini sebi američko društvo, pa mu to nije pošlo za rukom, upravo zbog žilavog otpora slobodnih ljudi i demokratskih tradicija do kojih veliki broj građana drži. Tamo gde takvih tradicija ima samo u tragovima, tamo gde je potencijal za pobunu mali, dovoljno je da se pojavi čovek sa apsolutističkim tendencijama i društvo čas posla padne u neki oblik neslobode.

Nisu naša društva u tome usamljena, niti su po bilo čemu originalna. Nedavno je istoričar Milan Subotić, poznati proučavalac ruske intelektualne i političke tradicije, preveo odlomak iz knjige “Rusko samodržavlje. Vlast i njene granice: 1462–1917” ruskog istoričara Sergeja Sergejeva i objavio ga na Peščaniku pod naslovom “Tiranija kao ruska tradicionalna vrednost”.

Autor se poziva na Maksa Vebera koji je pisao da je rusko samodržavlje “jedna vrsta patrimonijalizma, tj. oblik tradicionalne vladavine izrasle iz patrijarhalnog potčinjavanja članova domaćinstva glavi porodice, ‘dece’ – ‘ocu’“. Kad naši konzervativci udare u odbranu tradicionalnih porodičnih vrednosti, biće da misle upravo na patrimonijalizam. Idealno društveno uređenje je patrijarhalna zadruga u kojoj glava porodice izdaje naređenja, a sva ostala čeljad bespogovorno slušaju.

Lojalnost gospodaru

Sergejev dalje navodi Vebera po kojem u takvom sistemu jedan vlada nad masama uz pomoć svog ličnog štaba u koji spadaju silni državni službenici, dakle ljudi zaposleni u onim famoznim institucijama. Veber kaže da „oficijelna vernost patrimonijalnih činovnika ne predstavlja ispoljavanje lojalnosti prema službi određenoj pravilima, obimom i sadržajem zadataka koji se rešavaju, već vernošću sluge isključivo usmerene na ličnost gospodara“. Drugim rečima, državni službenici nisu odani zakonu, nego gazdi.

Tu vrstu odanosti ispoljili su nedavno policajci u Banjaluci kad su odbili da sprovode zakon i da zaštite nedužne ljude od raspomamljenih huligana. Istu vrstu odanosti gospodaru, a ne svojoj službi demonstriraju gotovo svi vodeći ljudi u institucijama Srbije, od glavne tužiteljke Zagorke Dolovac koju ne zanimaju afere naprednjačkih vlasti, pa do sudija koji osuđuju novinare jer su preneli citat sa suđenja kriminalcima u kojem se neki Vučićev funkcioner pominje u negativnom svetlu.

Institucije su se potčinile vladarskoj samovolji ne zato što je pritisak bio prejak i nepodnošljiv, već zato što su sve vreme bile spremne na potčinjavanje, zato što veliki broj službenika ne veruje u te novotarije uvezene sa dekadentnog zapada kao što su pravo, zakon, poštovanje propisa, profesionalizam. Njima je mnogo bliže shvatanje po kojem treba da služe gospodaru, tu bar postoji lični, ljudski odnos, pa makar bio i submisivan, a ne kao u tom tuđem, bezdušnom svetu gde se činovnici povinuju apstraktnim, neljudskim pravilima.

Podvrgavanje gruboj sili

Sergejev piše o ruskoj vlasti – “njena uporna borba protiv svih oblika težnje društva da postane aktivni subjekt provlači se čitavom istorijom od 15. do početka 20. veka”. Reklo bi se da takvo poimanje odnosa između vlasti i društva dele i Vučić i Dodik. Njihova sklonost ruskom modelu vladavine ne odnosi se samo na aktuelni kremaljski režim, već zadire duboko u dijahroniju, u prošlost obeleženu carskim samodržavljem. Slabo društvo – snažna vlast, to je bazična politička konfiguracija, kako u Rusiji, tako i u ovim našim nesrećnim zemljama.

Kada počnu one gromopucatelne priče o ruskoj, srpskoj, slovenskoj samobitnosti i originalnosti, o našoj samosvojnosti, bojim se da se iza toga krije samo – što kaže Sergejev – “navika ogromne mase stanovništva da se podvrgne gruboj sili”. U istom paketu idu i priče o zlom zapadu koji bi da nas rasrbi, da nam oduzme dušu, da iskoreni naše tradicionalne vrednosti i promeni naš nacionalni identitet.

Sergejev daje kratak pregled tipova vlasti u Rusiji i na zapadu, navodeći da su velike razlike postojale već u Srednjem veku, da bi kasnije dodatno eskalirale. U Evropi je krajem 16. veka “počeo prelazak od patrimonijalne ka birokratskoj državi, pa se država počela poimati kao struktura koja je autonomna od ličnosti vladara (međutim, izvori takvog shvatanja sežu u 11-13, ako ne i u 5-6. vek)”.

Dok je Rusija mirno dremala u samodržavlju, u zapadnom svetu došlo je do radikalnih promena: “Umesto privilegovanih staleža, od kraja 18. veka afirmišu se ‘prava čoveka i građanina’ koja postepeno obuhvataju sve šire slojeve stanovništva”. I to je proces koji traje i dan-danas, prava se neprestano šire na nove društvene grupe, među poslednjima je LGBTIQ populacija kojoj bi Dodik da zabrani pristup obrazovnim institucijama.

Ukorenjene navike

Nije nikakvo čudo što su naši ljubitelji čvrste ruke alergični na sam pomen ljudskih prava, jer su ona osvojena upravo u velikoj borbi građana protiv vladarske samovolje. Drugog puta do slobode nema, pasivni građani se moraju aktivirati i izboriti za svoja prava, umesto što nemo posmatraju kako ih podjarmljuju kojekakvi autoritarci, a usput i odobravaju lov na ljude koji su prethodno označeni kao unutrašnji neprijatelji. Naš ključni problem je u tome što većina građana uporno odbija da preuzme sopstvenu odgovornost za društvo u kojem žive, pretvarajući se da od njih ništa ne zavisi.

Teško je menjati ukorenjene navike, pogotovo one koje traju vekovima, pa su još i dodatno osveštane uzvišenim imenom nacionalne tradicije, ali drugog izbora nema. Ili ćemo menjati običaje i shvatanja, ili ćemo večno trpeti svakog autokratu koji je dovoljno sposoban da se dokopa vlasti. Nema nikog drugog ko je zainteresovan da od Srbije i Republike Srpske stvori pristojna društva u kojima je moguć život dostojan čoveka. Problem je u tome što izgleda da ni mi za takav poduhvat nismo previše zainteresovani.

(Žurnal)