Svi mi – i oni koji su ostali u Rusiji i oni koji su bili primorani da odu – živimo u nadi za skori pad režima.

Ali čak i pre sto godina, u Berlinu i Parizu, u Beogradu i u Rigi, oni koji su pobegli i bili proterani iz Rusije čekali su kraj boljševika, piše u najnovijoj kolumni za Novaja Gazeta Evropa ruski opozicionar Leonid Gozman.

Čak gradimo pravoslavni hram u Beogradu bez temelja: teško je sa novcem, a i ne treba dugo – vratićemo se.

U Rusiji su boljševici kontrolisali skoro sve. Međutim, u Berlinu i Parizu, u Beogradu i u Rigi, cvetala je ruska kultura, objavljivano je bezbroj novina i časopisa, održana su predavanja i diskusije.

A onda su svi ti briljantni ljudi — oficiri i profesori, političari i pesnici — umrli u stranoj zemlji. I mnogo pre njihovog odlaska, ruske novine i izdavačke kuće su počele da se zatvaraju, sve manje ljudi je počelo da dolazi na predavanja i diskusije, članovi vojnih sindikata su ostarili.

A oni koji su ostali u Rusiji ili su nestali u logorima ili su živeli, trudeći se da ne skrenu pažnju na sebe.

A kopile koje je zauzelo Rusiju mučilo je još tri generacije: ubijalo bez brojanja, uništavalo kulturu, oslobađalo ratove. Rasipanjem svega – materijalnih resursa, ljudskih i političkih resursa – ona je nevoljno napustila vlast. I kako se ispostavilo, nije se udaljilo.

Izgleda da sledi da mi, koji smo za sto godina ispunili Istanbul, Berlin, Rigu, desetine gradova u Evropi i Aziji, mi koji u Rusiji, gde još uvek postoji internet, pokušavamo da pronađemo simptome skorog kolapsa, nemamo šanse.

„Odustani od nade“, kako se mnogima čini da nam poručuje istorija, „nećeš povratiti svoju zemlju i nećeš se vratiti, Rusija je osuđena na propast“.

Ne, to nije ono što istorija govori: moraš da budeš u stanju da je slušaš! Za razliku od boljševika, sadašnji neće dugo trajati, a ako nema dokaza za to – u tim pitanjima se ništa ne može dokazati – onda postoje ozbiljni razlozi da se tako misli.

Poredeći režime Lenjina i Putina, vidim nekoliko tačaka koje ukazuju da je Putin slabiji i da se, najverovatnije, neće održati još dugo.

Opšte razmatranje: komunisti su propali kada im je ponestalo resursa — ljudskih, finansijskih, moralnih. Šta je sa Putinovim resursima u poređenju sa Lenjinom?

Lenjin i njegovi naslednici imali su neiscrpne robovske resurse: zatvarali su ljude u logore, premeštali ih iz sela u gradove – direktnim nasiljem ili veštačkim gladovanjem. Putin nema takve resurse. Ne radi se samo o tome da njegova mašina za suzbijanje nije usmerena ka masovnoj represiji, to je unosan posao. Važno je da je rezervoar iz kojeg su boljševici odveli ljude – selo – odavno prazan.

Trocki je svojevremeno izgradio Crvenu armiju za fantastično kratko vreme – bila je prilično disciplinovana i efikasna. Putinova vojska je neefikasna: zaglavljena u Ukrajini,

Osim toga, nedisciplinovana je, podstiče ili bar ne kažnjava razbojništvo, on se, kao i feudalne vojske, sastoji od formacija koje međusobno ratuju.

Do sada je Putin uspeo da se mobiliše, ali je očigledno da će se, kako gubi — ne među kriminalcima, koji uglavnom nemaju porodice i čija smrt nikog ne zanima, već među normalnim ljudima — izbegavanje, dezerterstvo i predaja samo povećati. Već je više pobeglo od mobilizacije nego što je otišlo u vojsku.

Lenjin je nasledio dobru infrastrukturu od carstva, iako je stradala od građanskog rata – u stvari, boljševici su parazitirali na njoj i na kraljevskim resursima. Sa Putinom se sve ruši: i ekonomija, i socijalna sfera, i demografija. Ništa nije postigao. Uporedite SSSR iz 1945. godine sa SSSR-om iz 1968. posle 23 godine to su različite zemlje.

Ali Putin je na vlasti već 23 godine – nema novih gradova, nema prodora. Ako se nešto promenilo, onda je na gore. Brežnjev nije ni sanjao o takvoj stagnaciji.

Svet nije bilo briga za boljševike. Veliki rat je još uvek trajao, stepen opasnosti koji proizišao iz Lenjina razumelo je malo ljudi – neka, kažu, rade šta hoće, onda ćemo mi to shvatiti, a možda će se i oni sami raspasti.

Sada nije sve tako: Zapad je shvatio da je Putinov režim egzistencijalna pretnja, da pokušava ne samo da zapleni neku teritoriju, već i da uništi zapadnu civilizaciju. U skladu sa tim, spremni su da uzvrate.

Čak je Lenjin bio racionalna osoba, pomirio se sa porazima: Poljskom, Finskom, Sporazumom Brest-Litovsk i drugim primerima.

S druge strane, Putin je zaratio sa celim razvijenim svetom i, uprkos neuspehu, nastavlja da udara glavom o zid. Više zemalja i resursa je sada ujedinjeno protiv njegove države nego protiv Hitlera.

Lenjinove represivne strukture nisu bile samo monstruozno okrutne već i ideologizovane. Barem neki od Čekiista nisu bili samo dželati, već i ljudi koji su verovali u tu ideju i u svoje vođe.

Sada će svako ko se susreo sa Putinovim „čuvarom“ – interventnom policijom, stražarima u zatvoru – potvrditi da među njima ima sadista, naravno, ali nema ljudi koji su ubeđeni i, naročito, lojalni vlastima. Da, izvršiće svako naređenje, ali neće ići da umru za sistem.

Pod Lenjinom i drugima, deo populacije je takođe bio ideologizovan – neko je verovao u ono što je on rekao. Sada ne – samo mržnja prema celom svetu.

Malo je verovatno da je pod Lenjinom i njegovim naslednicima vlada bila toliko diskreditovana kao sada. Činjenice o korupciji, lažima, licemerju nikoga ne iznenađuju. A ovo se odnosi čak i na te „duboke ljude“, na koje se moć oslanja.

Oni ne poštuju vlast: spremni su da trpe, spremni su da prihvate da drugi mogu da budu i gori, ali neće ići da ih brane, kao što je 1991. branio Jeljcin. Ali nije toliko važno koliko će ljudi jurišati na uslovnu Bastilju – važno je da li će je bar neko braniti?

Putin takođe nema više autoriteta među narodom: ima li mnogo kuća u Rusiji u kojima će ljudi, budući da su u porodičnom krugu, piti za njegovo zdravlje? I niko dugo ne sluša njegove govore – nikoga, generalno, ne interesuje šta je rekao.

Ljudi određenih stavova, fašisti ili nacionalisti danas nisu za Putina – oni kojima ništa nije stalo do njega su za njega. Oni ne podržavaju njegovu politiku, već vlast kao takvu. Putin će biti zamenjen, politika će se okrenuti za 180 stepeni – oni će to takođe podržati.

Lenjin je uživao visok autoritet u svom krugu. Putinove elite su očigledno razočarane: razumeju da on ne samo da je gurnuo zemlju u močvaru, već im je uništio i živote, izlažući ih sankcijama koje im ne dozvoljavaju da bezbedno iskoriste svoje milijarde.

I jedno opšte razmatranje: ne verujem da sa takvim nivoom besmislenosti, neefikasnosti i laži, režim može opstati duže.

(Danas, Foto: Beta-AP)