Svojim spisateljskim radovima i političkim angažmanom u evropskom, poljskom, ruskom i, naročito, nemačkom radničkom pokretu Roza je ostavila dubok trag. Ovu revolucionarku i teoretičarku teško su, i nakon njene tragične smrti, na duže vreme mogli da ignorišu i njeni najljući ideološki protivnici. A u iole ozbiljnijim enciklopedijama i studijama iz oblasti socijalnih i političkih nauka, koje se bave analizom ideja i prakse socijalnih pokreta, obavezno će se naći i redovi posvećeni Rozi Luksemburg. Ako u nekom političkom enciklopedijskom rečniku ima bar jedno žensko ime, onda je to, po pravilu, Rozino.

Rođena je u malom poljskom gradu Zamosc, blizu Lublina, kao peto, najmlađe dete u obrazovanoj jevrejskoj porodici, koja je po svom ekonomskom statusu pripadala srednjoj klasi. Kada je imala dve godine njeni roditelji su se preselili u Varšavu. U to vreme najveći deo Poljske nalazio se u sastavu Ruskog carstva. Ruski car imao je i titulu poljskog kralja. Kao gimnazijalka uključuje se u aktivnosti ilegalne socijaldemokratske partije Proleter. Sa nepunih sedamnaest godina (da bi izbegla hapšenje) emigrira u Švajcarsku. U Cirihu završava gimnaziju i upisuje studije matematike i prirodnih nauka. Nakon dve godine prelazi na studije prava i političke ekonomije. Prirodne nauke, naročito geologija, botanika i nauka o pticama, ostaće do kraja Rozinog života jedna od njenih, povremeno i strastvenih, preokupacija. U Cirihu se Roza druži najviše sa poljskim i ruskim revolucionarima. Sarađuje, a potom i uređuje, revolucionarni poljski časopis Stvar rada. Kao predstavnica socijalista okupljenih oko tog časopisa učestvuje i na jednom kongresu Druge internacionale koji je održan u Cirihu. Zajedno sa njima radiće na stvaranju nove socijaldemokratske partije pod nazivom Socijaldemokratija kraljevstva Poljske. Među osnivačima te partije bili su, pored Roze, Julijan Marklevski, Adolf Varšavski i Leo Jogihes, najveća ljubav u njenom životu. Osnovni razlog stvaranja nove partije bio je izraženi nacionalizam u tada najjačoj poljskoj socijalističkoj partiji.

Primatu klasnog nad nacionalnim, internacionalizma nad nacionalnim i otadžbinskim principom ostaće Roza verna do smrti. Jednom prilikom, u vreme rata, u jednom od svojih pisama iz zatvora prijateljici jevrejki koja se žalila na antisemitizam Roza prebacuje taj specijalni Judenschmertzen, podseća je na stradanja crnačkog stanovništva u Africi i svoj internacionalistički kredo formuliše rečima: “Ja se osećam u celom svetu kod kuće, gde god postoje oblaci i ptice i ljudske suze.” Švajcarski period u Rozinom životu završava se 1897., kada je odbranila doktorsku tezu Industrijski razvitak Poljske.

Godine 1898. Roza stupa u fiktivni brak sa G. Libekom, nemačkim socijaldemokratom (kasnije anarhistom), stiče nemačko državljanstvo i seli se u Berlin. Ona nije slučajno odabrala Nemačku. Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) u to vreme je najveća i najuticajnija socijaldemokratska partija u tadašnjoj Evropi. Na levom krilu SPD Roza deluje, teorijski i praktično, do izbijanja Prvog svetskog rata. Nikad nije imala nikakvu formalnu funkciju u SPD. Da li je u pitanju diskriminacija? Verovatno da jeste. Em strankinja em žena, em često i sve češće kritičarka oficijelne politike partijskog rukovodstva! U intelektualnom i praktičnom političkom životu predratne nemačke socijaldemokratije Roza je itekako prisutna. Ona polemiše sa E. Bernštajnom (Socijalna reforma ili revolucija?) i K.Kauckim, tada vodećim teoretičarima nemačke socijaldemokratije. Suprotstavlja se i tezi o spontanom urastanju, kroz reforme, kapitalizma u socijalizam (E.Bernštajn) i tezi K.Kauckog o proleterskoj revoluciji kao posledici spontanog, automatskog sloma kapitalizma kada za to “sazru uslovi”. Roza polemiše i sa tada poznatim, a odavno već zaboravljenim, socijaldemokratom M.Šipelom koji, polazeći od Bernštajnove teze da je pokret sve a cilj ništa, opravdava jačanje industrije naoružanja, sa argumentacijom da to doprinosi smanjenju nezaposlenosti i poboljšanju položaja radničke klase (Militarizam i milicija). Militarizacija društva i države, upozoravala je Roza, vodi ratu između država a već “sutra” ugroziće i radničku klasu i već izborene građanske i političke slobode i prava i unutar buržoaskih država. Kapitalizam, govorila je Roza, sasvim dobro opstaje i razvija se i u uslovima diktature. Antimilitarizam, za Rozu, nije pitanje taktike, već načela, same biti socijaldemokratskog delovanja. Rozin antimilitarizam je istovremeno i konkretni antiratni angažman. Zbog jednog antiratnog govora uperenog i protiv nemačkog cara Vilhelma II osuđena je, po prvi put, sredinom 1904., na tri meseca zatvora.

Na predratnim kongresima Internacionale Roza je po svojoj kritici imperijalizma i militarizma najbliža Lenjinu i Martovu (a takav stav je podržavao i zastupao i Dimitrije Tucović). Na njima ona istupa, iako članica SPD, kao predstavnica ruske i poljske sekcije Internacionale. Ali u mnogim bitnim pitanjima Roza se razilazi i sa Lenjinom, naročito po pitanju organizacije i uloge socijaldemokratske partije u radničkom pokretu. Opasnost po proletersku revoluciju ne dolazi samo od Bernštajnovog revizionizma i Kauckijevog fatalističkog revolucionarnog marksizma, već i od Lenjinovog ultracentralizma. Kritiku Lenjinovog shvatanja odnosa partije i pokreta Roza iznosi u tri svoja čuvena polemička teksta: Organizaciona pitanja ruske socijaldemokratije (1904.); Masovni štrajk, partija i sindikat (1906.) i Blankizam i socijaldemokratija (1906.). U poslednja dva spisa Rozina kritika Lenjina utemeljena je i na njenim iskustvima i promišljanjima ruske revolucije iz 1905.godine. Zbog učešća u revolucionarnim zbivanjima te godine, Roza je provela u zatvoru u Varšavi skoro četiri meseca. Po izlasku iz zatvora predaje političku ekonomiju na berlinskoj partijskoj školi, piše antiratne tekstove i učestvuje u brojnim antiratnim skupovima širom Nemačke. Rezultat Rozinih predavanja je njeno najobimnije delo Akumulacija kapitala (1913.). Zbog antiratnog angažmana “zaradila” je dva sudska procesa. Oba suđenja održana su 1914., uoči rata. Na prvom je osuđena na godinu dana zatvora zbog “pozivanja na neposlušnost”, zapravo zbog jednog govora na antiratnim demonstracijama u Frankfurtu u jesen prethodne godine. Inkriminisane reči iz tog Rozinog govora bile su: “Ne, mi nećemo ratovati protiv naše francuske i druge inostrane braće”. Na kraju procesa održala je antiratni govor po nazivom Militarizam, rat i radnička klasa, u kome je optužila vlade svih država koje se spremaju za rat, buržoaske partije i socijaldemokratske partije koje su se u ime patriotizma opredelile za “svoje države”. Na drugom procesu Rozi je suđeno zbog “klevetanja armije”. Na teret joj je stavljen jedan članak u kome je pisala o zlostavljanju vojnika u nemačkim kasarnama. Više od hiljadu žrtava i svedoka torture izrazili su spremnost da svedoče u Rozinu odbranu. Verovatno zbog toga ovaj sudski proces nije nikad okončan presudom.

U prvim danima rata Roza se oseća slomljeno i, uprkos svojim pesimističkim slutanjama i upozorenjima, zaprepašćeno. Nije očekivala da baš svi poslanici SPD-a, 4.avgusta 1914., na dan kada su nemačke trupe ušle u Belgiju, glasaju za ratne kredite. Dan pre toga jedna manjinska frakcija u SPD bila je protiv glasanja za ratni budžet. Čak se i Karl Libkneht na sednici Rajhstaga povinovao partijskoj disciplini. Nije očekivala da sa početkom rata Internacionala baš potpuno zanemi. Jednom prilikom, neposredno pred rat, sarkastično je komentarisala izjave istaknutih socijaldemokratskih funkcionera da je Internacionala oružje radničke klase u vreme mira ali ne i u vreme rata, rečima “proleteri svih zemalja ujedinite se u miru, a koljite se u ratu”. Sada je to postala realnost, pred kojom čovek prosto zanemi, kao i pred smrću već duže teško bolesne bliske osobe. Ceo svet je postao ludnice – piše Roza na samom početku rata Kostji Cetkin, Klarinom sinu, mobilisanom lekaru – ali ne vredi kukati i besneti, mora se trezveno razmišljati i odlučno delovati.

Roza, zajedno sa F.Meringom, K.Libknehtom (čije je drugo istupanje protiv rata i ratnog budžeta krajem godine u Rajhstagu imalo veliki odjek), Klarom Cetkin, Paulom Levijem i L.Jogihesom (pomenuta su samo najpoznatija imena) radi na okupljanju svih levih antiratnih snaga u nemačkoj socijaldemokratiji i na uspostavljanju ratom prekinutih veza sa antiratnim socijalistima izvan Nemačke. Antiratno orijentisani nemački socijaldemokrati formiraju grupu Internacionala. Za vreme rata uspeli su da izdaju samo jedan broj istoimenog časopisa, u aprilu 1915. Ubrzo grupa levih socijalista prerasta u Grupu Spartak koja izdaje informacioni antirani bilten i novine (povremeno) sve do oktobra 1918.godine. U delovanju internacionale i Grupe Spartak Roza učestvuje uglavnom iz zatvora.
U februaru 1915. Roza odlazi na izdržavanje jednogodišnje zatvorske kazne. Kaznu izdržava u berlinskom ženskom zatvoru. U njemu uspeva da napiše svoj čuveni tekst Kriza socijaldemokratije, poznat pod nazivom Junius brošura. Tekst je prokrijumčaren iz zatvora i objavljen u Cirihu. Njegovo rasturanje u Nemačkoj bilo je zabranjeno. Završno poglavlje ove brošure, zapravo dodatak naslovljen kao Postavke o zadacima međunarodne socijaldemokratije postao je (na ilegalnoj konferenciji u januaru 1916.) idejno-politička platforma grupe Spartak.
Pri izlasku iz zatvora u februaru 1916. Rozu je dočekalo više od hiljadu ljudi, uglavnom žena. Njen stan bio je tada pretvoren u baštu cveća. Osećala sam se tada, pisala je Roza u nekom od kasnijih zatvorskih pisama, i zatečenom, i tronutom, pa čak i posmramljenom. Roza nije bila neposredno i dublje angažovana u socijaldemokratskom ženskom pokretu, iako ga je svesrdno podržavala. Klara Cetkin, koja je uređivala časopis Gleicheit (Jednakost), bila je i njena bliska lična prijateljica. Posramljenom se osetila zato što je čeznula za samoćom, druženjem samo sa najbližim prijateljima, za dugim šetnjama po poljima, za “slatkom samoćom” sa svojom macom Mimi… Ne, nije se kajala što je tog proleća 1916. nešto od te lične sreće “ugrabila” za sebe usred opšte ludnice rata. Bila je ponosna na sebe što je i Karla Libknehta uspela da “navuče” na srećno i bezbrižno tumaranje poljima. Karla, koji je, kada nije bio u zatvoru i na frontu, stalno bio na nekakvim sastancima, protestima, suđenjima (bio je čuveni advokat), konferencijama… To Rozino “nikad svesnije i intenzivnije doživljeno proleće” trajalo je kraće nego što ono inače kalendarski traje. Dan rada, 1.maj 1916., obeležen je masovnim antiratnim demonstracijama na centralnom berlinskom trgu. Organizatori ovog masovnog antiratnog mitinga bili su spartakisti. Karl Libkneht, duša organizacije mitinga, lansira na njemu parolu: Dole rat! Dole vlada! Uhapšen je odmah posle mitinga. Vrlo brzo je osuđen, najpre na dve i po, a potom na četiri godine zatvora. Usledili su masovni radnički protesti u znak podrške Libknehtu. Vlast reaguje represalijama. Hiljade radnika poslato je na front ili u zatvor. Uhapšen je i veći broj istaknutih spartakista. Medju njima i Roza.
Roza je uhapšena u julu 1916. i u različitim zatvorima ostala je sve do kraja rata. Bila je kraće u berlinskom zatvoru, zatim u zatvoru Vronke, u blizini Poznanja, i na kraju u zatvoru u Breslavi. Zatvorena je po odluci vojnih vlasti, a zatim i ratnog vojnog suda. Na presudu se nije htela žaliti. Kako da se žalim, pisala je ona iz zatvora jednoj prijateljici, na moj dostojanstven način? Ne mogu poricati da sam radila ono što sam radila, pisala je Roza, a ispod je mog dostojanstva da se žalim na svoje fizičke bolesti, a pogotovo na to što sam žena, baš zato što sam žena! Deo Rozine zatvorske prepiske iz njenog drugog ratnog zatočeničkog perioda priredila je za štampu i za njih napisala predgovor Mitra Mitrović (Pisma iz zatvora, Kultura, 1951.). U Mitrin izbor ušla su Rozina pisma Sonji Libkneht, drugoj Karlovoj supruzi. Rozina pisma Sonji su, verovatno, najsentimentalniji deo, bar na prvi pogled, iz njene mnogo obimnije zatvorske prepiske. Naša revolucionarka i političarka (inače prva Đilasova supruga) verovatno je želela ovim izborom da načne i svesno stvarani mit o revolucionarima kao ljudima bez mane i straha, ljudima od čelika.

Iz istorijsko-socijalne perspektive najznačajnija su Rozina pisma u kojima iznosi svoja zapažanja, osećanja i razmišljanja vezana za rusku Februarsku i Oktobarsku revoluciju 1917.godine. U zatvoru je napisala i svoju čuvenu studiju o revolucionarnim dogadjanjima u Rusiji koju je, posthumno (1922.), objavio njen prijatelj i saborac P.Levi, pod nazivom Ruska revolucija. Proleće i vesti iz Rusije (do Roze u zatvoru vesti dopiru sa zakašnjenjem i uglavnom u, kroz razne cenzure, destilisanoj formi) učinili su – pisala je Roza u pismu K.Cetkin – da se osećam “sveže i orno”. “Smejem se, radujem se – pisala je nešto kasnije Lujzi Kaucki – iako sve to protiče bez mene, i verujem, nastaviće se, da će sve dobro ići.” To su neke od Rozinih reakcija na Februarsku (po novom kalendaru martovsku) rusku revoluciju. Sa istom radošću dočekuje i Oktobarsku revoluciju, ali i sa izraženijim strepnjama da neće uspeti. U nizu pisama (L.Kaucki, F.Meringu, Matildi Vurm i Marti Rozenbaum, levim socijaldemokratkinjama kojima inače često piše) Roza, po njenom mišljenju, gotovo izvestan neuspeh boljševičke revolucije vezuje prvenstveno za užasno tešku ekonomsku situaciju u Rusiji i za ravnodušnost i kukavičluk socijaldemokratija u zapadnim zemljama koje “mirno posmatrajući puštaju Ruse da iskrvare”. Rozu ne brine toliko što je ruski proleterijat malobrojan, već to što je u svom “epohalnom pohodu” usamljen. Da su francuski revolucionari čekali da buržoazija postane većinska klasa – piše ona, aludirajući na Kauckijeve “statističke argumente” i njegov “udoban fatalistički optimizam” – francuska buržoaska revolucija ne bi se uopšte ni dogodila. Ako Oktobarska revolucija i doživi poraz, taj neuspeh će mi biti draži, kaže Roza, nego suludi rat koji se vodi pod parolom “dati život za otadžbinu”. U spisu Ruska revolucija ona ukazuje i na neke moguće unutrašnje faktore neuspeha boljševičke revolucije. I ne samo neuspeha već i degeneracije. Roza tu kritikuje raspuštanje Ustavotvorne skupštine i ukidanje institucije opštih izbora. Ukidanje slobode štampe i udruživanja znači ubistvo političkog života. Bez te slobode, piše ona, vladavina narodnih masa je fikcija. Iz ovog Rozinog posthumno objavljenog spisa u kasnijim političkim i teorijskim raspravama najčešće su citirane sledeće reči: “Sloboda samo za pristalice vlade, samo za članove jedne partije – pa makar kako oni bili brojni – nije sloboda. Sloboda je uvek sloboda za onog koji drukčije misli”. Okolnosti donekle opravdavaju boljševike, smatrala je Roza, ali ne potpuno. Pogotovo ne, kada od nužde prave vrlinu.

Roza iz zatvora izlazi tek 8.novembra 1918.godine. Među istaknutim revolucionarima koji su za vreme rata zatvoreni puštena je poslednja. Čak i posle K.Libknehta. Porazi nemačke vojske na frontu, a posebno masovni štrajkovi i demonstracije širom Nemačke, koji se naročito od oktobra 1918. šire poput požara i intenziviraju u revolucionarni pokret, dovešće i do puštanja uhapšenih antiratnih aktivista, dezertera iz rata, revolucionara… Roza stiže u Berlin 10.novembra. Prethodnog dana revolucionarni pokret – koji se samoorganizovao u pokret radničkih i vojničkih saveta (veća) – primoraće kajzera Vilhelma II na abdikaciju i bekstvo iz zemlje. 11.novembra Nemačka je kapitulirala. Roza doslovce uranja u revolucionarna zbivanja. Skoro mesec dana ne stiže da ode ni do svog stana, a kad je konačno stigla u stan samo se kratko u njemu zadržala. Nakon ovog izlaska iz zatvora Roza ne uspeva ni malčice vremena da otrgne “za svoju ličnu sreću”. Radi na okupljanju i proširenju spartakista. U novembarskim danima grupa Spartak prerasta u Spartakov savez. Roza piše njegovu političku platformu pod nazivom Šta hoće Spartakov savez? U njoj, izmedju ostalog, traži “uspostavu revolucionarnog tribunala pred kojim treba osuditi oba Hoencolerna, Ludendorfa, Hindenburga, Tirpica i njihove sukrivce, kao i sve zaverenike kontrarevolucije”. Pojašnjenja radi, svi tu pomenuti (sem careva) su najviši ratni vojni komandanti. Postojao je jedan, neuspešan, pokušaj pobedničkih vlada Antante, da se sudi nemačkom caru zbog odgovornosti za rat. Holandska vlada se tome usprotivila i čovek je umro prirodnom smrću. Ostali, koje Roza poimence navodi, iako u ratu poraženi, imali su istaknutu ulogu ne samo u krvavom gušenju Nemačke novembarske revolucije saveta, već i u usponu nacizma. Tako je Hindenburg bio deset godina na čelu Vajmarske republike, a 1933. poverio je Hitleru mandat za sastav vlade. Roza mnogo vremena provodi i u radu, najpre na osnivanju a potom i izlaženju, dnevnih novina spartakista Rote Fahne (Crvena zastava). Pored Roze, u redakciji su i Ernst Majer i Paul Levi. Roza želi da u tim novinama jedna rubrika bude posvećena ženama. Ona bi najradje da nju uređuje Klara. Klara je daleko a dolazak je po život opasan. Roza moli Klaru da zbog opasnosti ne dolazi, već da samo, kad joj se ukaže prilika, pošalje po neki tekst po mogućnosti agitaciono mobilizatorskog karaktera. Rubriku i nedeljni dodatak posvećen ženama pod nazivom Iz ženskog pokreta preuzima Keti Dunker. U svoj vrevi i metežu revolucionarnih i kontrarevolucionarnih događanja Roza nekako stiže da ukratko o svemu obavesti Klaru. Jedan od Klarinih tekstova, s teškom mukom doturen iz Štutgarta u Berlin, ima naslov Revolucija – ženama hvala! Deluje možda patetično i isuviše feministički, ali nije tako. U godinama rata, zbog mobilizacije muškaraca na front, industriju, pa i industriju naoružanja, dobrim delom su “zaposele” žene. I te radnice su masovno učestvovale u antiratnim političkim štrajkovima, a kasnije i u revolucionarnim radničkim većima.

U decembru 1918.godine pokret radničkih i vojničkih saveta je u defanzivi. U ratu poraženi generali uz svesrdnu podršku vrha SPD-a (Šajdeman, Ebert i Noske) namerili su se da dokrajče Izvršno veće radničkih i vojničkih saveta u Berlinu. Što iznutra, što represijom spolja. Iz radničkih i vojničkih veća odlaze ili bivaju isterani svi socijaldemokrati koji bezrezervno ne podržavaju svoju Centralu. Članovi USPD-a (Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke, koja je formirana u aprilu 1917., i u čijem su okviru delovali i spartakisti uz zadržavanje organizacione samostalnosti sve do formiranja Spartakovog saveza) u znak protesta protiv režimskih represija uglavnom svojevoljno napuštaju i organe saveta i vladina tela (svojevrsno dvovlašće, tako tipično u vremenima revolucije). U poslednjim decembarskim danima 1918. i prvim danima 1919. održava se kongres nove partije, Komunističke partije Nemačke. U jezgru nove partije su članovi/ce Spartakovog saveza, kao i bremenski i hamburški levoradikali. Roza i Karl, sa svojim stavom o nešto postepenijem socijalističkom preobražaju društva i o potrebi učešća na predstojećim parlamentarnim izborima, ostaju na osnivačkom kongresu u manjini. Na tom kongresu Roza je, između ostalog, rekla: “…nikad Spartakov savez neće vladu drukčije preuzeti nego kroz nesumnjivo saglašavanje velike većine nemačkog proleterijata.” U pismu Klari, pisanom četiri dana pred smrt, Roza o svom (ne samo svom) “porazu” na osnivačkom kongresu KPD piše: “…bio je to samo trijumf jednog ponešto dečjeg, nestrpljivog pravolinijskog radikalizma.”

Savezna vlada (koja je sebe prestala i da naziva Savetom narodnih poverenika) sastavljena isključivo od pripadnika SPD-a donosi, 4.januara 1919.godine, odluku da smeni Emila Ajhorna, šefa policije u Berlinu, jednog od poslednjih funkcionera koji je na funkciju došao na talasu pokreta radničkih i vojničkih saveta. Ajhorn je pripadao levom krilu USPD-a. Rukovodstvo tek osnovane KPD, Revolucionarnih prvaka (revolucionarna grupa koja ima jednu od istaknutijih uloga u nemačkom antiratnom pokretu i revoluciji) i USPD-a pozivaju radnike na protestne demonstracije. Odziv berlinskog radništva bio je iznad svih očekivanja masovan. Demonstracije poprimaju formu masovnog mitinga. Pod uticajem zahteva revolucionarno raspoloženih masa na berlinskim ulicama i, pokazalo se, netačnih vesti da će trupe stacionirane u Berlinu i okolini preći na stranu radnika, Revolucionarni odbor štrajka, formiran i aklamacijom izglasan na samom mitingu, donosi odluku da se krene na osvajanje vlasti u Berlinu i obaranje vlade. Zauzete su zgrade mnogih berlinskih dnevnih listova. Vojska i policija ne priključuju se radnicima ali reaguju prilično mlako. Oružani sukobi su sporadični prvih dan-dva. Roza je protiv radikalizacije štrajka, to jest njegovog prerastanja u ustanak. Uverena je, da bi se i u slučaju uspeha radničkog ustanka u Berlinu, ponovila tragedija Pariske komune. Dolazi do sukoba izmedju nje i Karla. Roza ga podseća i na njihove zajedničke stavove sa tek održanog kongresa KP. Ipak, pošto su stvari već krenule u radikalnijem smeru, i Roza odlučuje da stane iza borbenih berlinskih radnika. Jednom, davno (1904.), upozoravala je Lenjina da su “greške koje učini jedan stvarno revolucionarni radnički pokret daleko plodonosnije i vrednije od nepogrešivosti najboljeg Centralnog komiteta”. Sada je tu ideju u stvarnosti i živela. Vlada prihvata poziv Revolucionarnog odbora na pregovore, da bi dobila u vremenu. KPD poziva na prekid borbi. “Narodni poverenik“ Gustav Noske odlučuje da preuzme i funkciju vojnog komandanta Berlina. Tom prilikom će reći: “Neko mora biti krvavi pas, ne plašim se odgovornosti”. Na čelu probranih i vladi odanih trupa Noske je umarširao u Berlin 11.januara. U narednim danima u Berlin su umarširale i veće divizije. Berlin je pretvoren u vojni logor. Vojska ide od kvarta do kvarta, takoreći od kuće do kuće. Usledile su masovne represalije, streljanja, hapšenja, ubijanja zarobljenih i uhapšenih…
Dan uoči hapšenja Roza piše članak Red vlada u Berlinu. Objavljen je sutradan, 15.januara 1919. u Rote Fahne. U njemu ona, između ostalog, piše: “Red vlada u Berlinu: najavljuje trijumfujući buržoaska štampa, najavljuju Ebert i Noske, najavljuju oficiri pobedničkih trupa…Noske, radnik, znači general, ume da organizuje pobedu, koju Ludendorf nije uspeo…Red vlada u Berlinu! Vi glupi panduri! Vaš red je sagrađen na pesku. Revolucija će se već sutra zvučno uspraviti i na vaš užas zatrubeti: BEJAH, JESAM, BIĆU! ”

Nakon hapšenja negde na periferiji Berlina Roza i Karl su sprovedeni u Štab divizije koji je bio stacioniran u berlinskom hotelu Eden. Tu su oficiri izrežirali njihovo ubistvo. Ubijeni su 15.januara. Karl, prilikom navodnog pokušaja bekstva pri sprovodjenju od Štaba divizije ka zatvoru. Roza, tučena kundacima, ubijena je metkom u glavu na samom izlasku iz zgrade. Dobrovoljačka rulja koju su oficiri doveli pred zgradu svog štaba dobacivala je urlike mržnje: Rozetino, poljakinjo, jevrejko, stara kučko, dolijala si! Rozino mrtvo telo bačeno je u kanal. Leš je pronađen tek 1.juna. Sahranjena je 13. juna 1919. U maju je održano jedno farsično suđenje za ubistvo Roze i Karla. Glavni organizator Rozinog ubistva, konjički kapetan Pabst, desna Noskeova ruka, pojavio se na njemu kao svedok. Vojnu karijeru ovaj kapetan je krunisao kao nacistički ubica u Austriji. Za Rozinu smrt osuđene su samo dve osobe, poručnik Fogel i husar Runge. Oni, zapravo, i nisu osuđeni za Rozino ubistvo, već za “propuste prilikom sprovođenja u istražni zatvor”, odnosno “nanošenje teških telesnih povreda koje su mogle da dovedu do smrti”. Tužilac Jorns, glavni organizator ove sudske farse, završio je svoju profesionalnu karijeru kao savezni tužilac u Hitlerovoj vladi. Ni dvojica osuđenih na tom režiranom procesu nisu dugo bila u zatvoru. Poručniku Fogelu vojne sudske vlasti omogućile su uskoro da pobegne iz zemlje. A potom je, na predlog G. Noskea, saveznog ministra odbrane, amnestiran. Runge je, kao svaki kriminalni ološ, povremeno ucenjivao vlasti i dobijao pare. Od nacističkih vlasti dobio je dobru penziju kao “osvedočeni borac za nacionalnu stvar”.

I nakon Rozine i Karlove smrti dolazilo je povremeno do masovnih radničkih protesta. U martovskim berlinskim protestima uhapšen je i u zatvoru ubijen Leo Jogihes. Odjeci Nemačke novembarske revolucije traju sve do 1923.godine. Svuda su vojne trupe “zavodile red”. Surovo slamanje radničkih protesta i njihovih radničkih veća znatno je doprinelo usponu Hitlerovog nacističkog pokreta.

(Jelka Kljajić-Imširović, Beograd, oktobar 2003.)