Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) od 2020. registrovao je više od 769 napada na aktiviste i aktivistkinje. Sagovornici Danasa upozoravaju da je stvarni broj verovatno znatno veći i ocenjuju da gotovo ništa nije učinjeno po pitanju zaštite aktivista od strane države, smatrajući da je “teško očekivati da deo represivnog autokratskog sistema krene sam protiv sebe“.

YUCOM je sada pokrenuo novu akciju prikupljanja i dodatnog evidentiranja podataka o napadima na aktiviste, uz poziv građanima da prijave sve slučajeve ukoliko su bili izloženi napadima.

U Srbiji su zabeležene različite represivne mere prema aktivistima i aktivistkinjama. Među tim slučajevima su izgnanstvo šest aktivista aktivističke grupe STAV, napad na studentkinju Anu u Novom Sadu kojoj je tada dislocirana vilica, kao i prebijanje aktiviste Lazara Dinića, kom je slomljena jagodična kost. Evidentirani su i slučajevi prisluškivanja, hapšenja i krivičnog gonjenja zbog navodnih pokušaja rušenja ustavnog poretka.

Aktivista organizovane grupe SviĆe, Nikola Ristić, kaže za Danas da su aktivisti izloženi različitim oblicima napada, od fizičkih napada, preko različitih napada u digitalnom okruženju, do hakerskih upada i upotrebe špijunskog softvera.

“Prošli smo najrazličitije moguće vrste napada, pa uključujući i one koji su institucionalno represivni, kao što su nasilna hapšenja, protivpravna hapšenja, protivpravna zadržavanja, stavljanje u pritvor, stavljanje u zatvor i tome slično. Međutim, ono što mene posebno brine nije to kako izgledaju sami napadi, već koliko malo ljudi uopšte zna kako se s takvim napadima nositi”, kaže Ristić.

Kako smatra sagovornik, tokom gotovo dve godine razvoja studentskog pokreta studentima nije bila dostupna adekvatna edukacija i podrška, dok istovremeno njihov odnos prema civilnom društvu i iskusnijim aktivističkim grupama nije ostavio dovoljno prostora za razmenu znanja i učenje iz prethodnih iskustava. Kao posledica toga, deo studenata danas se suočava sa različitim oblicima pritisaka.

“Mislim da je trenutak u kom su studenti zazirali od saradnje sa civilnim društvom i aktivističkim grupama najviše koštao njih same, jer su ostali bez znanja i veština potrebnih za sopstvenu zaštitu. S druge strane, to je i organizacijama poput YUCOM-a onemogućilo da u potpunosti zabeleže napade, zato se plašim da su brojke napada znatno veće, ali da jednostavno nismo imali način da ih evidentiramo“, ističe on.

On ocenjuje da reakcija institucija na prijave građana i aktivista gotovo ne postoji, uz izuzetak sudske zaštite u slučajevima kada registrovani mediji objave neistinite informacije koje narušavaju ugled. Ostale mehanizme, kako navodi, smatra neefikasnim i pod kontrolom režima.

“Policija se bukvalno pravi mrtva i ništa se ne dešava po pitanju zaštite, tako da mislim da bi malo bilo čudno da očekujemo da deo represivnog autokratskog sistema kreće sam protiv sebe, jer praktično oni su ti ljudi koji su nam i naneli to zlo, tako da ne možemo da očekujemo od njih da idu protiv sebe samih”, zaključio je Ristić.

U javnosti se takođe ukazuje na veliki broj slučajeva policijske represije nad građanima, što je dokumentovano brojnim snimcima sa protesta. Kao primeri se navode događaji od 5. septembra ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, zatim protest u Valjevu tokom kog je mladić pretučen od strane više pripadnika policije, kao i tvrdnje o upotrebi zvučnog topa tokom protesta 15. marta u Beogradu.

Međutim, sagovornici upozoravaju da su ovakvi slučajevi samo deo ukupne slike, budući da veliki broj napada nikada ne bude prijavljen niti evidentiran.

Aktivistkinja organizovane grupe SviĆe Jelena Božić smatra da je jedan od najvećih problema upravo to što se ne zna koliko napada ostane nezabeleženo, zbog čega veruje da je stvarni broj znatno veći od do sada registrovanih 769 napada na aktiviste i aktivistkinje.

“Važno je imati u vidu koliko se napada dešava prema onima koji nemaju glas, snagu ni mehanizme zaštite, niti podršku sistema ili organizovanih grupa koje bi mogle da ih zaštite. Pitanje je koliko se uopšte o takvim napadima govori u javnosti,” kaže Božić.

Ona dodaje da najviše zabrinjava to što se malo zna o aktivistima u manjim lokalnim sredinama, koji vode svoje borbe van javnosti i koji su često izloženi različitim napadima i targetiranju.

“Ti slučajevi koji ulaze u statistike, veliki deo njih su ljudi koji višestruko trpe nasilje, pritiske i targetiranje. Pa je pitanje, kad bi brojali samo pojedinačnim aktivistima koliko se ovakvih stvari desilo, verovatno bi ti brojevi bili u četvorocifrenim ciframa,” smatra ona.

Najčešći oblik pritisaka, kako se može videti, dešava se na društvenim mrežama, gde, prema oceni sagovornice, deluju brojni botovi čiji je cilj širenje govora mržnje, napadi i targetiranje aktivista, kao i njihovo diskreditovanje. Iako se na prvi pogled takvi napadi mogu učiniti manje ozbiljnim, njihov uticaj ne treba potcenjivati.

“Ono što se često vezuje za aktiviste jeste njihovo etiketiranje kao „terorista“ ili „srbomrzaca“. Najčešće se kroz društvene mreže gradi slika o njima kao o osobama koje predstavljaju pretnju i koje su „loše“, što se potom lako može preliti i u fizičko i verbalno nasilje”, kaže Božić.

Sagovornica navodi da su pojedini slučajevi pokazali koliko je situacija ozbiljna, kao primer ističući slučaj studentkinje Ane kojoj je tokom početka blokada i protesta dislocirana vilica, dok su osobe odgovorne za taj napad kasnije pomilovane od strane predsednika države.

“Kada je reč o institucijama u Srbiji, situacija se svodi na to da je gotovo stvar sreće ako se naiđe na pojedinca u sistemu koji svoj posao obavlja profesionalno i koji i dalje veruje u ono što se nekada nazivalo zakonom i vladavinom prava“, ističe ona.

Kako navodi, aktivisti se gotovo nikada prvo ne obraćaju institucijama kada su ugroženi ili izloženi pretnjama i napadima, već najčešće koriste alternativne mehanizme zaštite. U tom smislu, zaštita aktivista u Srbiji, prema njenim rečima, svela se na mrežu medija, civilnog sektora, advokata i pojedinaca koji i sami često trpe pritiske.

“Vrlo opravdano mogu da kažem da institucije ne rade svoj posao i da one nikada, ili gotovo nikada, nisu prva adresa kojoj se aktivisti obraćaju kada su ugroženi i kada doživljavaju pretnje i napade”, zaključila je Božić.

Potvrdu o sve češćim fizičkim napadima daje i direktorka zagovaračkih aktivnosti YUCOM-a Jovana Spremo kaže da podaci za 2025. godinu pokazuju promenu u karakteru napada, gde su po prvi put, fizički napadi na osobe i imovinu, uključujući lišenja slobode, fizičko nasilje i pretnje, znatno nadmašili broj elektronskih napada.

“Više od 80 odsto zabeleženih napada bilo je povezano sa protestima nakon pogibije 16 osoba u padu nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, što ukazuje na direktnu vezu između građanskog aktivizma, javnog izražavanja nezadovoljstva i represivnih ili zastrašujućih reakcija”, kaže Spremo.

Ona dodaje da uprkos rastućim pritiscima, praksa pokazuje da građani, aktivisti, studenti, novinari i drugi branitelji ljudskih prava nastavljaju javno i istrajno da ukazuju na nepravde.

“Upravo zato je obaveza institucija da ovakve napade spreče, delotvorno istraže i kazne, umesto da svojim nečinjenjem, relativizacijom ili javnim targetiranjem dodatno doprinose atmosferi straha i nekažnjivosti”, zaključila je Spremo.

Danas je uputio pitanja Ministarstvu za ljudska i manjinska prava kao i Zaštitniku građana, međutim do trenutka objavljivanja ovog teksta nije dobio odgovor.

(Danas)