Jedan od većih problema sa kojima se mladi suočavaju jeste zavisnost od narkotika, navode sagovornici podkasta Reaguj. Međutim, oni su saglasni da se u velikom broju slučajeva sama prevencija ne radi na dobar način.

Govoreći o uzrocima zbog kojih se osobe najčešće okreću narkomaniji, specijalista zdravstvenog vaspitanja i socijalne medicine Čedomir Šagrić kaže da njih treba potražiti u samoj prirodi doba odrastanja, u kojem mladi najčešće probaju narkotike. Kako kaže, zanemarljiv je broj onih koji su u odraslom dobu počeli sa korišćenjem psihoaktivnih supstanci.

“Kad ulazimo u pubertet toliko se promena dešava svakom od nas ili se dešava toj jednoj mladoj osobi, da je vrlo teško suočiti se sa svim tim promenama koje se odjednom dese. To je neki trenutak kada adolescent može da u tom trenutku posegne za probanjem nečega što mu u tom trenutku izgleda kao mogućnost da bar smanji tenziju ili možda pomogne sebi u razrešavanju nekih svojih dilema”, objašnjava Šagrić.

Sa njim se slaže i defektološkinja Jelena Jovičić iz novosadske bolnice za lečenje narkomanije i kaže da je pubertet zapravo period gde postoji raskorak između telesnog i psihičkog razvoja, pa je tada osoba najpodložnija nezdravim mehanizmima suočavanja sa negativnim emocijama.

“Dolazi do osećanja nesigurnosti, neadekvatnosti, i najčešće je u pitanju radoznalost, potreba za pripadanjem u određenoj grupi, dokazivanje, traženje samopouzdanja kroz neke druge načine, a ne zdravim metodama. Tako da, kada govorimo o tome šta je uzrok, ne možemo reći uzrok je to i to. Uzrok najčešće ostane negde u prošlosti i bitno je govoriti o njemu, ali možemo govoriti o faktorima koji su uticali na to da neko uđe u svet zavisnosti”, navodi Jovičić.

Bolnica u kojoj Jovičić radi je prošle godine sprovela istraživanje o izloženosti i stavovima studenata o drogama. Rezultati su pokazali da 74 odsto studenata poznaje nekoga ko koristi droge, 63 odsto ispitanika je bilo ponuđeno nekim narkotikom, a skoro polovina studenata zna gde može da je nabavi. Prema tom istraživanju, studenti su pokazali značajan nivo rizičnog ponašanja kroz potvrdu da je skoro 40 odsto njih probalo neku drogu.

Psihološkinja Dunja Topalski navodi da su razlozi za ulazak u svet narkotika brojni, ali da je najveći problem ipak dostupnost.

“Uglavno oni suštinski, duboki razlozi uglavnom kreću od porodice, neke disfukncionalne porodice u kojoj nema topline, ljubavi. Ili su to deca koja imaju dobre porodice, ali ih društvo pokvari, ali je to toliko mali procenat da o njima i ne govorimo. Uglavnom, najveći problem je dostupnost. Mi sad imamo problem sa alkoholom o kojem se ne priča uopšte. Sad su cigarete, alkohol i trava, ono što su nakad bilo samo cigarete u osnovnoj školi”, pojašnjava Topalski.

Opšte je poznato da svaka generacija mladih voli da “tera kontru“ onome što je opšte, pa tako klasično “popovanje“ ne samo da nije rešenje, već je i kontraproduktivno, navodi Topalski.

Lečenje tek kao poslednja opcija

Nagovorom sredine ili osvešćivanjem zavisnici dođu u fazu kada pokušaju da se, kako se to u slengu kaže “skinu” sa droga. Skidanja su različita i zavise od vrste droge koju zavisnik uzima.

Defektološkinja Jelena Jovičić kaže da je za sam proces lečenja zavisnosti najvažnije da se osoba samostalno javi na lečenje.

“Ja sada to kada kažem najpre zvuči logično i banalno, ali zapravo iza javljanja na lečenje stoji dug period problema kolebanja, kako samog zavisnika, tako i porodice. Stoje kojekakvi problemi, narušeno funkcionisanje, tako da to je taj momenat preloma dolaska na lečenje zapravo jako bitan”, objašnjava Jovičić i dodaje da sam proces lečenja počinje detoksikacijom.

Ona ističe da je potrebno da osoba dođe dobrovoljno na lečenje, jer bez pristanka osobe nije moguće ništa uraditi. Međutim, Jovičić kaže da uvek postoji neki spoljašnji pritisak i da se ljudi uglavnom javljaju kada dotaknu dno – tada lečenje ostaje kao neka poslednja opcija.

Prva tačka nakon lečenja jeste procena uspešnosti rehabilitacije, objašnjava osnivač organizacije Restart Boris Štrbac. Ova organizacija ima misiju pružanja pomoći zavisnicima da pronađu put i mesto do svog oporavka i izlečenja, ali i bivšim, oporavljenim i rehabilitovanim zavisnicima ka ponovnom uključivanju u zdrave tokove društva.

“Posle lečenja kada nam se javi neko od korisnika programa rehabilitacije, mi jednostavno nudimo program ili servis nekih usluga gde pokušavamo da pre svega prihvatimo tu osobu, da vidimo realno stanje, koliko je uspešna rehabilitacija, šta su kritične tačke, kakvo je porodično stanje, materijalno, zdravstveno, i onda pravimo individualni plan kako da mu pomognemo”, navodi Štrbac i dodaje da je pronalazak posla od velikog značaja za proces socijalizacije nakon lečenja.

Put ka apstinenciji

Čedomir Šagrić navodi da je značaj edukacije mladih kada je reč o prevenciji zloupotrebe narkotika velik. Kako kaže, ovo nije samo zdravstvena, već široka društvena tema i sam ulazak u svet narkotika je povezan sa kulturnim obrascima zajednice, kao i sa političkim i ekonomskim aspektima i normama koje kreira samo društvo. Zbog toga i edukacija na ovu temu ne treba da bude ekskluzivitet škole i zdravstvenih ustanova, već svih javnih događaja i institucija. Jedino je na taj način moguće izgraditi nultu toleranciju za upotrebu psihoaktivnih supstanci.

Šagrić naglašava i da je, pored faktičkog znanja, važno mladima pružiti veštine i alate kako da se odupru vršnjačkom pritisku i prepoznaju situaciju koja je rizična.

“Kada radimo sa mladima primećujemo jednu zabludu koja je verovatno prisutna i kod odraslih – da postoje ljudi koji će stajati na uglu ispred škole, na mestima gde se mladi okupljaju, i koji će ponuditi psihoaktivnu supstancu. Neće neko otići kod nekog ko stoji na ulici, ko tipično izgleda kao neko ko koristi i prodaje opijate recimo, da od njega to nabavi. To će biti situacija koja je vrlo važna. Možda je na žurci gde mu je važno da priđe nekoj devojci ili mladiću, i u toj situaciji ako proceni da će mu probanje amfetamina ili neke tablete doneti poen, verovatno će se neko i odlučiti za tako nešto. Kažem, ti alati su potrebni kod mladih, osim nizanja faktičkog znanja i činjenica”, navodi Šagrić.

Sa druge strane, Boris Štrbac naglašava i da je prevencija jedno od boljih rešenja. Trebalo bi, objašnjava on, raditi na tome da mladi od samog početka nemaju želju za probanjem narkotika.

“Glavna stvar je da je bitno kod mladog čoveka graditi ili uticati da se gradi stav u donošenju odluka da je uopšte nikad ni ne probaju, jer je najveći problem kod narkotika što se često svidi onome koji je probao, i tu je i glavna caka zašto je taj problem veoma velik. Znači, sigurno jedno vreme uživa narkotike. Međutim, onda se stvara zavisnost i još mnogo drugih problema koji idu uz to. I jednostavno onda imamo mladu osobu koja je u ozbiljnom problemu, a automatski je i društvo u ozbiljnom problemu, i porodica, i sve ostalo”, zaključuje Štrbac.

Nemanja Stevanović (redakcija “Reaguj!”)