Od marta se u celom svetu primarno leče i zbrinjavaju oboleli od koronavirusa. Mnogi pacijenti koji boluju od nezaraznih bolesti kao što su dijabetes, rak ili respiratorne bolesti, teško dolaze do svojih rutinskih pregleda i tretmana, koji su vitalni za kontrolisanje njihovih zdravstvenih stanja. Nega hroničnih bolesti u ovom periodu predstavlja stalni izazov, jer je trenutno većina globalnih zdravstvenih resursa usmerena na obolele od virusa korona.

Veliki broj operacija je odložen, stoga su sagovornici podkasta Reaguj! pokušali da daju odgovore na pitanja kroz šta su prolazili pacijenti koji nisu bili zaraženi virusom korona, kako je izgledao prijem pacijenata na odeljenja tokom pandemije i koliko je zapravo ova pandemija uticala na lečenje hroničnih bolesti.

Olenka Živković ima nekoliko hroničnih bolesti. Osnovna bolest joj je problem sa štitnom žlezdom, koji je tokom godina doprineo razvoju raznih drugih bolesti kao što su dijabetes tipa 1 i visok krvni pritisak. Ona objašnjava da je zbog nepravilne regulacije pritiska u februaru ove godine doživela šlog.

“Kada su usledile vanredne mere neke sam preglede uspela obaviti, ali ostao mi je pregled koji se može obaviti samo u Sremskoj Kamenici na Institutu, a to je optičko snimanje srca. Za to snimanje do sada uopšte nije bilo termina. S obzirom da se to snimanje može odraditi samo na Institutu, ne postoji nikakav način da upadnem na to snimanje, pošto su naravno hitniji slučajevi u prednosti. To snimanje mi je važno zbog toga što postoji mogućnost ponovnog šloga ako se ustanovi da postoji neki problem na srcu – a ja to ne mogu da odradim. Samim tim, ne mogu da odem na kontrolu, jer kontrola mi je zakazana posle tog snimanja i ja sam u nekom vakuumu trenutno. Niti idem tamo, niti idem ‘vamo. Prosto kao da sam u nekom limbu. Trebalo bi odraditi i neke druge preglede, pošto se do sada nisu radili pregledi kod kardiologa – išli su samo hitni slučajevi, a meni je potrebna samo kontrola. Pored toga, za vreme korone nisam mogla da zakažem ni tretman kod psihologa ni neuropsihijatra, jer oni tada nisu radili. Sada je to već moguće uraditi, ali se plašim ponovnog zatvaranja i da neću uspeti sve od ovoga da odradim”, objašnjava Živković.

Dodaje i da su doktori sumnjali da je jedan od razloga za šlog bio povećanje rada štitne žlezde i neprilagođena terapija, ali zakazan pregled kod endokrinologa joj je bio upravo za dan kada su počele vanredne mere.

“Jednostavno na taj pregled nisam mogla otići – niko nije hteo da me primi u tom prvom talasu kad su bile vanredne mere, tako da sam jednostavno pila zastarelu terapiju. Do termina kod endokrinologa sam uspela da dođem jedino privatno, jer u bolnicama nisam mogla da dobijem termin – jednostavno čekalo se previše dugo. I to je bilo posle popuštanja mera, pre izbora. Tek tada sam uspela”, kaže ona.

Naime, odmah po početku epidemije u Srbiji zdravstvene ustanove su u najvećoj meri obustavile svoj rad, a upravo je to doprinelo da pojedine, već duge liste čekanja, postanu još duže. Osim zdravstvenih problema do kojih ova situacija može da dovede, tu su i frustracije, osećanja bevrednosti, anksioznosti, pa i depresije.

“Osećaš se nevažnim. Jeste da je korona, jeste da je bilo puno bolesnih ljudi, da su se razboljevali, ali ti si svestan da si u rizičnoj grupi zbog svih svojih bolesti. Tebi je cilj da se ne razboliš od korone da bi što lakše prebrodila sve ovo, a trebaju ti pregledi koji su za tebe važni, a ne možeš da dođeš do njih, bespomoćan si. Osećaš se prevarenim od čitavog sistema jer ti je ugroženo osnovno ljudsko pravo – da se lečiš. A zbog korone mi ostali bolesnici, nismo imali mogućnost da se lečimo”, objašnjava Živković.

Kliničke slike pacijenata na psihijatrijskom odeljenju pogoršale se za oko 30 posto

Još na početku pandemije za portal Stroyteller epidemiolog Predrag Đurić istakao je da su među najugroženijim grupama i hronični bolesnici: “Izgleda da je virus najopasniji za osobe starije od 70 godina i one koji boluju od hroničnih, verovatno prvenstveno neregulisanih bolesti, kao što su srčana i plućna oboljenja, visok krvni pritisak i šećerna bolest”.

Utoliko je situacija gora kada specijalizovane postaju Kovid bolnice, kao što se to desilo sa Klinikom za plućne bolesti Kliničkog centra Niš. Tamo, kaže pulmološkinja Tatjana Pejčić, nije bilo epidemioloških uslova za zbrinjavanje pacijenata sa hroničnim bolestima.

“Ako imamo na umu da je godišnje oko 3000 pacijenta bilo hospitalizovano na našoj klinici, sigurno polovina, ako ne i veći broj pacijenata, nije moglo da se javi konkretno našoj klinici. Da ne pričamo o nekim redovnijim kontrolama. Ljudi su se snalazili na razne načine. Konkretno kada govorim o nekim mojim pacijentima, neki su dolazili do mene, pa je onlajn zbrinjavanje nekada bilo prisutno i moglo je da pomogne u nekim jednostavnijim situacijama. Ono što je bilo dobro u tom periodu, to je država naredila od starta – jeste da onkološki pacijenti mogu da se zbrinjavaju na plućnim klinikama i naši onkološki pacijenti su hemoterapiju i ostale terapije primali u okviru dnevne bolnice koja je bila na onkologiji. I dan danas ti pacijenti redovno koriste svoju terapiju”, naglašava Pejčić.

Ona navodi da je zbog rasporeda lekara, a naročito prostora za kovid bolnice, bilo problema, ali da su našli neka rešenja koja su zadovoljila pojedine potrebe hroničnih plućnih bolesnika. Pejčić navodi i da su pacijenti sa hroničnim bolestima nalazili načine kako bi dobili savet doktora, jer do zakazanog pregleda nisu uspeli da dođu. Ona ističe i da to ne sme da bude pravilo po kom će se od sada postupati, ali da svakako pomaže pacijentu da se smiri i sazna više detalja o trenutnom zdravstvenom stanju. Kako je odlazak u bolnicu joč uvek ograničen, savetovanje sa doktorom koji vas poznaje i koji je upućen u vaše zdravstveno stanje jedan je od najboljih koraka koji se trenutno mogu preduzeti. Ipak, u nekim trenucima neophodno je posetiti lekara.

“Problem je bio sa drugim grupama pacijenata, konkretno pacijenti sa cističnom fibrozom – to je mlađa populacija koja zahteva određeno lečenje koje ne može da se sprovodi na bilo kojoj klinici. Oni su bili uskraćeni svakako u martu, aprilu, pa smo mi pojedinačnim angažovanjem uspevali da pozovemo te pacijente kako bi dobili svoje sledovanje terapije koja je neophodna, jer za takve grupe pacijenata lečenje se sprovodi samo u tercijarnim ustanovama. Dakle, nije stvar u tome da oni dođu do bilo koje bolnice, već do one koja sme da propisuje i sprovodi tu terapiju. Ipak, mislim da su najpogođeniji bili oni pacijenti sa hroničnim plućnim bolestima, to su pacijenti sa pogoršanjima astme. Negde u junu smo probali da u okviru Urgentnog centra zbrinjavamo pacijente kada smo mislili da će se kovid smiriti. To su opet parcijalna rešenja”, objašnjava Pejčić.

Kada se radi o psihičkim bolestima, anksioznost se kod mnogih ljudi povećala tokom vanrednog stanja. Psihijatar Katarina Todorović, koja radi u bolnici u Jagodini, za podkast Reaguj! naglašava da su se kliničke slike pacijenata na psihijatrijskom odeljenju pogoršale za oko 30 posto od početka pandemije.

“Pandemija je prilično uticala na pogoršanje stanja svih pacijenata koji su se ranije lečili – zapravo pogoršale su se njihove kliničke slike. Sem toga došlo je i do novoregistrovanih pacijenata. Ja radim na odeljenju, to su uglavnom psihotični poremećaji. Znači to su ljudi koji su izgubili kontakt sa realnošću. Tako da, kod njih se recimo stanje pogoršalo za jedno 30 posto u odnosu na prethodni period”, zaključuje Todorović i dodaje da su u toku vanrednog stanja pacijenti primani u bolnicu jedino ako ugrožavaju sopstvenu bezbednost ili bezbednost drugih osoba, a da je savetovalište prebačeno na telefonske pozive.

“Bio je otežan pristup u smislu ambulantnih pregleda – pacijent nije mogao da dođe na kontrolni pregled. To je prosto bilo nemoguće u toku vanrednog stanja. To je bilo neizvodljivo i prosto su nekovid pacijenti prilično stradali, zato što je apsolutno sve bilo usmereno da se zbrinu kovid pacijenti. Što se tiče psihijatrije, mi smo samo primali pacijente. Niko nije mogao da dođe na ambulantni pregled, a informacije smo davali putem telefona”, objašnjava Todorović.

Iako zdravstveni sistem polako staje na noge, trenutno postoje posebni protokoli kako bi pacijent uopšte bio primljen u bolnicu i mogao da ode na zakazanu operaciju. Anesteziolog sa niškog Kliničkog centra Vladan Cvetanović za podkast Reaguj! kaže da je svakako najvažniji preduslov negativan test na koronavirus.

“Protokol u našoj bolnici, dakle govorimo o Kliničkom centru Niš, jeste da moraju da imaju pre zakazane hirurške intervencije serologiju. To je ono što se često pominje u medijima. IGM i IGG antitela koja su negativna 72 sata pre samog hirurškog zahvata – to je protokol. Tako da ni jedan pacijent bez negativne serologije ne dolazi na hirurški program. Na taj način štitimo i pacijenta, okolinu pacijenta, ali štitimo i sebe”, objašnjava Cvetanović.

Zemlje u razvoju doživljavaju najveći teret

Forum Evropskih pacijenata ocenio je da je u Evropi minimum 150 miliona pacijenata sa hroničnim bolestima, a organizacija Eurordis, koja okuplja pacijente sa retkim bolestima kaže da samo u Evropi živi 30 miliona osoba sa retkim bolestima, a da je ovaj broj u svetu 300 miliona. Njima konstantno treba nega i lečenje, a usluge na koje se oslanjaju potisnute su do maksimuma zbog specifične situacije.

Rutinska nega hroničnih bolesti predstavlja stalni izazov, jer je trenutno većina globalnih zdravstvenih resursa usmerena na kovid. Ova preraspodela resursa mogla bi poremetiti kontinuitet zbrinjavanja pacijenata sa hroničnim bolestima, slažu se autori istraživačkog rada “Uticaj virusa COVID-19 na rutinsku negu hroničnih bolesti: Globalno istraživanje stavova zdravstvenih radnika”, koji je objavljen na sajtu Nacionalne američke biblioteke medicine Nacionalnih zdravstvenih Insituta. U njemu su obrađeni odgovori 202 zdrastvena radnika iz 47 zemalja.

Kada je u pitanju zbrinjavanje pacijenata, većina zabeleženih promena je u načinu komunikacije – sada je ona virtuelna. Dijabetes, hronična opstruktivna plućna bolest i hipertenzija su prema ovom istraživanju bili najviše pogođeni zbog smanjenog pristupa nezi pacijenata. Čak 80 posto zdravstvenih radnika prijavilo je da se mentalno zdravlje njihovih pacijenata pogoršalo tokom epidemije koronavirusa. Autori ovog rada smatraju da je važno da se rutinska nega nastavlja i uprkos pandemiji, kako bi se izbegao porast daljeg razvoja bolesti i smrtnosti bolesti koji nisu povezani sa Kovidom 19.

Svetska zdravstvena organizacija uputila je poziv svim vladama da preduzmu veće korake za suzbijanje nezaraznih bolesti. Naveli su da je pandemija otkrila činjenicu da je postignuto premalo, iako ove nezarazne bolesti čine sedam od 10 smrti širom sveta. Četiri najčešće bolesti koje spadaju u tu grupu su kardiovaskularne bolesti, rak, dijabetes i hronične respiratorne bolesti, koje su zajedno odgovorne za više od 40 miliona smrtnih slučajeva godišnje, rekao je dr Bente Mikkelsen, direktor Odeljenja za nezarazne bolesti SZO.

Iz Svetske zdravrstvene organizacije dodaju i da zemlje u razvoju doživljavaju najveći teret, pri čemu su šanse da se umre od neke od nezaraznih bolesti tri puta veće na Fidžiju i Mongoliji, nego u Norveškoj ili Japanu. Oni naglašavaju da su ovi podaci važni, jer ljudi koji pate od hroničnih bolesti imaju veći rizik za teže oblike virusa korona.

Iva Gajić (Redakcija “Reaguj!”)

Naslovna fotografija: Pixabay

(Reaguj! je podcast serijal Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je dostupan na kanalima NDNV na iTunes-u , Stitcher-u, Castbox-u, google podcasts-u kao i na sajtu podcast.rs.)