U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života. 

Porodice žrtava su uskraćeni za potpunu istinu i pravdu. Veliki broj državnih funkcionera Srbije i SRJ nije odgovarao zbog toga što su radnici RTS-a žrtvovani, kao ni predstavnici NATO-a zbog bombardovanja medijske kuće, što je i Amnesty international okarakterisao kao ratni zločin. Jedino je direktor RTS-a Dragoljub Milanović osuđen na 10 godina zatvora zbog toga što nije preduzeo mere da se zaposleni te noći zaštite. 

Upravni odbor RTS-a se formalno izvinio 2011. godine zbog propagandne uloge tokom devedesetih, ali to izvinjenje nikada nije pretočeno u doslednu uređivačku politiku ili ozbiljnu institucionalnu samorefleksiju. Danas, četvrt veka kasnije, RTS i dalje ne priznaje svoju prošlost kao prostor moralne odgovornosti. Umesto da se bavi istinom, nastavlja da ćuti o zločinima, relativizuje prošlost i ignoriše odgovornost – nastavljajući da služi režimu, a ne javnosti. 

Upravo zato višednevna studentska blokada nekoliko glavnih objekata RTS-a, nisu samo deo borbe za slobodne medije – već doprinosi procesu izgradnje mira. Ispred iste zgrade gde su životi izgubljeni zbog prećutkivanja istine, danas stoje mladi ljudi koji upravo nju zahtevaju. Njihova blokada simbolički raskida kontinuitet institucije koja nikada nije raskinula sa ratnohuškačkom prošlošću. Ovo nije pokušaj zauzimanja, već pokušaj oslobađanja – oslobađanja javnog prostora, sećanja i odgovornosti. 

U tom svetlu razumemo i govor Gorana Samardžića, ratnog veterana koji se, ispred RTS-a, javno suočio sa sopstvenom ulogom u ratu. Tranziciona pravda počinje u priznanju, u spremnosti da se kaže: „Bio sam deo toga. Žao mi je.“ To nije slabost, već početak odgovornosti. 

Kada se veteran usudi da preuzme lični deo odgovornosti, on ne delegitimiše pravni sistem – on ga poziva da ga konačno sustigne. Kada studenti blokiraju ulaze RTS-a, oni ne ponižavaju javni servis – već ga pozivaju da se vrati onome što bi trebao da bude: servis svih građana, a ne vlasti. Kada građani pitaju zašto je RTS i dalje institucija “bez memorije”, oni ne ruše državu – oni pokušavaju da je izgrade. 

Ratovi devedesetih nisu počeli tenkovima – počeli su rečima. I zato danas borba protiv nasilja i mržnje mora da počne u medijima. RTS je simbol. Simbol društva koje je godinama odbijalo da pogleda u ogledalo. Simbol poricanja, izbegavanja i prebacivanja odgovornosti. Ali simboli se mogu promeniti – ako imamo hrabrosti da ih ispišemo iznova. 

Zato je pitanje koje ostaje pred nama: hoće li RTS ostati simbol laži i tišine – ili će postati prostor istine i odgovornosti? 

Danas, dvadeset i šest godina kasnije, ponovo živimo stvarnost obeleženu korupcijom i medijskom propagandom režima. Ali više nismo sami. Među nama su oni koji su prepoznali posledice režimskih laži, koji su obznanili istinu i koji nepokolebljivo, u masi, stoje na njenoj strani. 

Zato što su ljudi ostavljeni da poginu kako bi se sačuvala laž. Zato što medij, ljudi koji su ga vodili i urešivali, a koji su raspirivali mržnju nikada nisu zaista preuzeli odgovornost. Zato što javni servis i dalje ne služi javnosti, već moći. Zato što se neizgovoreni zločini vraćaju, prerušeni u nove oblike nasilja. Zato što istina u Srbiji i dalje zvuči kao provokacija. I zato što jedan glas istinskog kajanja ima veću snagu od tišine većine društva. 

Zato danas studenti blokiraju RTS. 

Zato više nije dovoljno ćutati. 

Jer dok se mi ne suočimo sa prošlošću – ona će se poigravati s nama. 

Dalia Koler (Autonomija)