Novi rat na ovim prostorima nije opcija za mlade generacije, iako ovde još ima mržnje. Iako je Balkanom protutnjalo mnogo ratova i ljudi se lako ubace u „ratni mod“, mladi su ipak daleko od toga jer gledaju da svoju budućnost grade daleko odavde, tamo gde su bolje mogućnosti i ozbiljnija perspektiva, jedna je od ocena javnog razgovora umetnika iz Novog Sada i sa Kosova. Oni su na sinoćnjoj tribini u Kulturnoj stanici Liman u Kineskoj četvrti, publiku upoznali sa aktuelnom saradnjom u sklopu projekta „Many Perspectives, Many Experiences: Oral Histories“, nevladinih organizacija iz Novog Sada i Prištine.

Glumci iz Srbije Jelena Galović, Atila Antal, Leotrim Germizaj iz Prizrena i Arbies Komoni iz Đakovice, podelili su lična iskustva po pitanju života i rata na Kosovu, bombardovanja SR Jugoslavije i govorili o mogućnostima saradnje u postkonfliktnom periodu. Oni su prethodno u Prištini učestvovali u zajedničkim sesijama na kojima su obrađivali životne priče ljudi sa Kosova i zajedno sa dramaturzima oblikovali ih u umetnički performans koji bi trebalo da odgovori na pitanja o mogućnosti suživota, saradnje i građenja zajedničke budućnosti.

Jelena Galović je ocenila kako je po prvom dolasku na Kosovo, u Prištinu, osetila nalet jugonostalgije jer ju je arhitektura podsetila na njen Liman, na Beograd, na Sarajevo, na mnoge druge gradove bivše Jugoslavije. Nije osetila nikakvu nelagodu niti strah tokom boravka tamo, dodala je. Govorili su i o svojim strahovima, o željama, traumama, o dosadašnjim životima, o tome šta za njih znače simboli države u kojoj žive, kao i tome šta nosi budućnost u regionu.

Bobardovanje – zabava i izbeglički kampovi

Galović je tokom bombardovanja imala 14 godina i kaže da je, iako bi sirene za vazdušnu uzbunu trebalo da izazovu strah, njoj na taj period uvek prva asocijacija zabava. Jer je tada uzbuna označavala pražnjenje ulica, gde su onda ona i njeno društvo unutar svog malog mehura imali slobodu da lutaju praznim ulicama, da se druže i zabavljaju bez ograničenja, zbog čega su mislili kako je rat tamo negde daleko. Kada su njoj bliski ljudi izgubili svoje najmilije, onda je shvatila kakve strahote rat zapravo donosi, dodala je Galović.

Leotrim je za vreme bombardovanja imao devet godina i taj period je proveo u izbegličkom kampu u Albaniji, gde je u dvorištu crkve bilo na stotine šatora u kojima se odvijao svakodnevni život. Za njega zato zvuk sirene i danas predstavlja tugu, jer je obeležila težak deo život za jedno dete. Arbies, koji je tada imao sedam godina, nije mogao da napusti Đakovicu, pa je i rođendan proslavio u skloništu.

Govoreći o mogućnostima saradnje u regionu, o prevazilaženju neprijateljstava i stereotipa, ocenili su kako je potencijal za mir među mladima velik, kako se to najbolje vidi na festivalima gde svi bez razlike uživaju i druže se, te da je najveći problem zadržati mlade u regionu, stvoriti ekonomske uslove i perspektivu za ostanak, da ne bi odlazili tamo gde toga ima. To je, ocenili su, posao političara, a ne da i dalje nude ratnu retoriku i demagogiju.

Zajednički jezik

Galović za Autonomiju kaže da se veoma obradovala kada je pozvana da učestvuje u ovom projektu jer voli da se bavi stvarima koje su pomalo tabu, o kojima se ne priča i trudi se da nema predrasude. U ovom slučaju su, dodaje, i ostale kolege pokazale volju i želju da idu dalje i pronađu način da sarađuju.

„U Prištini smo, sa kolegama Arbiesom i Leotrimom došli do puno zajedničkih tema i našli jedan suptilan i spontan način da ispričamo svoje priče i otvorimo nove teme. Imali smo juče prezentaciju u Čaglavici, koja je neposredno kod Prištine, gde smo naišli na mali otpor od Srba sa Kosova jer smatraju da nisu dovoljno uključeni u ovaj dijalog. To je verovatno istina, ali i to je deo ovog projekta – da učimo šta je ono što ne znamo jedni o drugima i da razvijamo dijalog u pravcu u kom je potrebno da ide“, rekla je Galović. Dodala je da su svi bili dovoljno otvoreni jedni prema drugima i da su, kada su nailazili na momente o kojima se ne slažu, imali dovoljno razumevanja i poštovanja i uspevali da pronađu zajednički jezik.

Arbies Komoni za Autonomiju ističe kako je njegov glavni razlog za učešće bila prilika da upozna nove kolege, ali i da dođe u Novi Sad u kojem nikada ranije nije bio. Kaže da su kroz ovaj proces naučili mnogo jedni o drugima, o razlikama, o stereotipima koji prate dva društva.

„Podelili smo mnogo priča, mnogo emocija, mnogo ideja. Jednostavno ‘kliknuli’ smo i drago mi je što sam upoznao takve ljude. Da budem iskren, nisam imao nikakva očekivanja pre svega ovoga, ja sam umetnik, po prirodi sam radoznao i mogu da kažem da je ovo jedno veliko iskustvo“, rekao nam je Arbies.

Izražena indoktrinacija

Čitav projekat „Many Perspectives, Many Experiences: Oral Histories“, čiji deo je bila i sinoćnja tribina, sproveden je u organizaciji Asocijacije Kulturanova, Centra za regionalizam, Centra za demokratski razvoj Europolis iz Novog Sada i Inicijative za usmenu istoriju iz Prištine, a za cilj je imao otvaranje dijaloga između mladih na Kosovu i u Srbiji.

Aleksandar Popov iz novosadskog Centra za regionalizam upozorava za Autonomiju da su mladi u fokusu jer su upravo oni najviše izloženi indoktrinaciji, stariji im prenose svoje strahove dok mladi nemaju dovoljno životnog i političkog iskustva da se tome odupru. Upozorava da je reč o teškom procesu u kojem su rane sveže, napominjući da je tokom dvadeset godina, koliko njegova organizacija radi na povezivanju mladih, bilo i uspeha i padova, ali je problem što od 2012. godine dolazi do konstantne regresije.

„Kao da je naknadno vršena njihova indoktrinacija i imam utisak da je sada veći jaz između njih nego što je bilo onda. Nevolja je u tome što političari, i naši i oni tamo, plivaju na tom sejanju straha i mržnje i džabe onaj magistralni put koji bi povezao Niš i Beograd sa Prištinom i Tiranom ukoliko će ti neko zagledati tablice i ukoliko nema normalne komunikacije među ljudima“, rekao je Popov. Dodao je da je problem i sveprisutna revizija istorije i proglašavanje ratnih zločinaca herojima.

Popov ocenjuje da je pomirenje Albanaca i Srba dugotrajan proces, da se mora fokusirati na mlade i s njima raditi na pokretanju stvari koje ih povezuju, bez bežanja od suočavanja sa prošlošću. Jedini uspešan model pomirenja, nastavlja Popov, jeste između Srba i Mađara na ovim prostorima, ali je i za njega moralo da prođe više decenija.

„Formirana je mešovita srpsko-mađarska komisija koja je pobrojala sve srpske žrtve sa početka rata, kada se bile racije u Bačkoj i tako dalje, i žrtve mađarske nakon odmazde od strane pobednika. Kada je sve to urađeno, onda je u srpskom parlamentu odata pošta svim žrtvama; isto tako i u budimpeštanskom parlamentu je usvojena deklaracija o tome šta se zapravo desilo i na taj način se desilo to srpsko-mađarsko pomirenje. Ali treba da prođe mnogo vremena, posebno na ovim prostorima“, zaključio je Popov.

Delimo iste misli, strahove i želje

Jelena Božić iz Asocijacija Kulturanova, za Autonomiju podseća da je na početku urađeno deset razgovora sa ljudima koji su poreklom sa Kosova i koji su, metodom usmene istorije, ispričali svoja sećanja od najranijih dana. Transkripti tih razgovora pretočeni su u priče koje su glumci i dramaturzi iz Novog Sada i sa Kosova, zajedno sa sopstvenim iskustvima, pretvorili u nešto što bi trebalo da pokaže da je na ovim prostorima, uprkos svemu, zaista moguće sarađivati, da je moguće biti komšija, da je moguće raditi i slobodno pričati o saznanjima, problemima i strahovima.

„Ispostavilo se da sve ono što mi ovamo mislimo, strahujemo, želimo i pitamo se, da se to isto pitaju i naši prijatelji, saradnici i partneri na Kosovu, pogotovo kada pričamo o mladima. Mislili smo da smo neke stvari možda prebrodili, ali se ispostavilo da neki strahovi, koji su posledica različitih govora mržnje što kroz naše medije, što kroz politički kontekst, da na žalost još uvek postoje, ali to je podsticaj da radimo još više na ovim temama“, navela je Božić. Kao važan detalj istakla je taj prvi deo projekta gde su ljudi mogli da čuju životne priče o životu na Kosovu, a koje nisu nužno i u svakom trenutku bile tragične i vezane za rat.

„Imaju ljudi mnogo više sećanja na život na Kosovu, mislim da je i to važno podeliti a ne vezivati taj predeo i taj region samo za rat i tragedije. Tu ljudi i dalje žive i imaju svašta lepo da podele sa nama“, kazala je Božić. Dodala je da bi na samom kraju trebalo da bude prezentovano i istraživanje koje će tek biti objavljeno, a koje se tiče stavova mladih sa Kosova i Srbije koji žive u multietničkim zajednicama.

Dalibor Stupar (Autonomija)