Vojni lideri mnogih evropskih zemalja upozoravaju na mnogo veću verovatnoću direktnog rata između evropskih članica NATO-a i Rusije, kaže za Radio Slobodna Evropa Edvard Hanter Kristi (Edward Hunter Christie), analitičar Finskog Instituta za međunarodne odnose (FIIA) i nekadašnji zvaničnik NATO-a.

„Do skora nisu imali ni u primislima rat sa Rusijom. Treba reći da su u poslednjih šest meseci promenile obaveštajne procene i strateške analize koje su postale pesimističnije. Makron je takođe javno pomenuo na konferenciji u Parizu da među evropskim liderima i vladama postoji konsenzus da je ruski vojni napad na Evropu verovatniji sada nego što je bio ranije i da je to mogući scenario“, ističe Kristi.

Ako SAD, u slučaju da predsednik postane Donald Tramp, ne priteknu u pomoć Evropi, ona će morati da pronađe načina da se sama odbrani od eventualnog ruskog napada.

„U suprotnom, budućnost će biti veoma mračna i teška za sve Evropljane“, ocenjuje Kristi.

On smatra da je deo nemačkih socijaldemokrata, uključujući kancelara Olafa Šolca, nalik povlađivačima nacistima 1930-ih u Britaniji ili Francuskoj.

„Oni se istinski plaše Rusije i rata. Oni nisu nužno pacifisti, već će učiniti sve da minimiziraju rizik od bilo kakvog mogućeg nesporazuma koji bi mogao da dovede do ruskog napada. U njihovom pristupu ima i cinizma jer verovatno misle da će u najgorem slučaju samo Ukrajina biti uništena i da ovaj rat nikada neće stići do Nemačke“, navodi Kristi.

On takođe podseća da su nacionalsocijalisti najpre izvršili anšlus Austrije, zatim zauzeli Čehoslovačku da bi okupili sve Nemce, ali se nisu tu zaustavili izazvavši Drugi svetski rat.

„I Putin veruje da su Ukrajinci na neki način sirovi materijal i da su u stvarnosti Rusi – samo ih treba naterati da to shvate. Onda može da računa na njih kao na stanovništvo velike Rusije, da raspolaže sa njima kao vojnicima i radnicima. Dakle, postoje neke snažne paralele između Vladimira Putina i Adolfa Hitlera u smislu načina na koji se ta ljudska bića gledaju i tretiraju, kao neka vrsta sirovog materijala“, smatra Kristi.

Po njegovom mišljenju, ovo je egzistencijalna borba za Ukrajinu, a ne za Rusiju.

„To je veoma važno naglasiti jer ruska propaganda, uključujući i pojedince na Zapadu, tvrdi da se radi o egzistencijalnoj borbi po opstanak Rusije. To nije tačno. To je za Rusiju samo neoimperijalna ambicija. Stoga je opasno bilo kakvo primirje ili mirovni sporazum po kome bi bilo koji deo Ukrajine ostao pod kontrolom Rusije. Time bi Moskva bila nagrađena teritorijalnim osvajanjima“, ističe Kristi.

RSE: Francuski predsednik Emanuel Makron rekao je prošle sedmice da ništa nije isključeno kada je reč o slanju zapadnih trupa u Ukrajini kako bi pomogle u zaustavljanju ruske invazije. Ruski zvaničnici su žestoko reagovali.

Tako je bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev rekao da su „jadni i tragični naslednici Bonaparte željni osvete napoleonske veličine“. U međuvremenu, aktuelni šef ruske države Vladimir Putin rekao je da „protivnici Ruske Federacije moraju imati na umu da imamo oružje sposobno da pogodi ciljeve na njihovoj teritoriji“.
Šta je u pozadini Makronove ideje, koju većina zapadnih saveznika nije podržalo?

Kristi: U stvari, nastup predsednika Makrona bila je sasvim uobičajen. U suštini, on je pozvao ostale evropske lidere da razgovaraju o novim praktičnim merama za pomoć Ukrajini da bi se mogla bolje braniti. Na dnevnom redu je bilo nekoliko tema, uključujući slanje savezničkog osoblja u Ukrajinu da pomognu u aktivnostima poput deminiranja, sajber bezbednosti i vojne obuke.

To takođe treba posmatrati u kontekstu činjenice da je Ukrajina kandidat za članstvo u NATO, što znači da je raspoređivanje snaga iz Francuske, Kanade, Velike Britanije ili Poljske ili bilo koje druge zemlje, hipotetički, legalno. To ne znači nužno da će tako raspoređene snage otići na front i boriti se. Dakle, to je važna nijansa.

U razgovorima zapadnih saveznika (26. februara), prema naknadnim izjavama francuskih zvaničnika ove nedelje, fokus je bio na neborbenim aktivnostima.

Što se tiče reakcije Rusije, naravno, ona odmah prelaze na veoma preteći jezik jer se plaši da bi trupe iz Evrope ili iz zemalja NATO-a mogle da uđu u sukob pomažući Ukrajincima.

Naime, treba da imamo na umu da Rusija ne može da porazi ukrajinsku vojsku ni posle dve godine rata, tako da je lako zamisliti ishod ako stignu dodatne trupe iz drugih zemalja koje pomažu Ukrajincima. To znači da bi Rusija mogla da izgubi rat i zato preti.

Dakle, kada je reč o francuskom planu, u njemu nema ništa ekstremno jer niko nije predložio slanje trupa koje će se boriti u Ukrajini. Međutim, predsednik Makron je formulisao svoj odgovor novinarima tako da se mnogo jače naglašava mogućnost slanja trupa koje bi se i borile, što je zvučalo kao da nije isključena ni ta snažna opcija. Zato je to, naravno, ustalasalo javnost i izazvalo dosta žestokih reakcija.

Makron lansirao novi pristup

RSE: Ali, čak ni slanje bilo kojih NATO trupa u Ukrajinu u bilo kom svojstvu, uključujući i neborbene aktivnosti izazvala je konfuziju kod mnogih evropskih saveznika koji su odbacili Makronov plan, jer su svih ovih godina nastojali da jasno predoče da se protive bilo kakvom direktnom mešanju u rat u Ukrajini, čak i u neborbenim aktivnostima.

Tako nemački kancelar Olaf Šolc ističe da nije spreman da pošalje Ukrajini krstareće rakete dugog dometa Taurus, jer bi njima mogli da se gađaju i ciljevi unutar Rusije, a on želi da izbegne direktni sukob sa Moskvom.

Da li je stoga Makronova ideja nova faza razmišljanja o angažovanju evropskih saveznika u Ukrajini?

Kristi: Da, to je početak nove faze razmišljanja i verujem da će se mnoge evropske vlade vremenom približiti francuskom stavu pri čemu Makron ide korak ispred drugih. Ukazali ste na veoma važan aspekt da je do sada postojala tendencija da se jasno predoči šta evropske vlade ne žele da učine. Međutim, Makron je u suštini lansirao novi način razmišljanja u smislu da treba prestati biti tako jasan oko sopstvenih namera.

Mnogi nezavisni vojni stručnjaci od početka ovog rata su veoma kritični prema ponašanju ključnih zapadnih vlada koje otvoreno pokazuju javnosti i Moskvi da se plaše.

To čine isticanjem da ne žele da urade stvari pod A, B i C. To je ponašanje aktera koji traži veoma visok stepen sigurnosti i želi da izbegne nekontrolisanu, slučajnu i neželjenu eskalaciju sukoba koji mogu dovesti do većeg rata, naročito protiv Rusije.

Normalno je da zapadne zemlje ne žele direktan rat sa Rusijom. Takođe je normalno da sve ove države ne žele da Rusija upotrebi nuklearno oružje. Dakle, nema ničeg neuobičajenog u vezi ta dva cilja.

Ali, manje je mudro sve vreme otvoreno pokazati da se plašite te dve stvari. Na to ukazuju mnogi vojni stručnjaci kritikujući Bajdenovu administraciju i Nemačku, pre svega Šolcovu vladu.

U mnogim medijskim napisima, novinarima se iza kulise kaže da je deo razloga zašto se odluke sporo donose i određeni tip oružja ne šalje Ukrajini – strah od eskalacije.

To je problem sve vreme rata u ove dve godine da zapadne zemlje nastoje da izbalansiraju opseg i intenzitet pomoći Ukrajini sa ovom vrstom permanentnog straha da ako pomognu previše, možda se u Moskvi naljute i počnu da napadaju i njih, a ne samo Ukrajinu.

Tako da mislim da Makron, suštinski, pokušava da napravi otklon od ovog modela ponašanja zapadnih vlada koje previše očigledno ističe šta neće da učine. Lansirao je ideju da treba više pomoći Ukrajini i da iako su trenutno to samo možda prilično skromni koraci, oni mogu postati ambiciozniji u budućnosti prilagođavajući se situaciji. Upotrebio je termin dinamika i da u tom procesu ništa nije isključeno.

Na kraju krajeva, pretpostavimo da ruske snage, koje su jake, još jednom stignu nadomak Kijeva, jer Ukrajina nema dovoljno municije.

Da li bi Zapad pasivno gledao ponovno opkoljavanje Kijeva?

Da li će zapadne vlade, koje su prijatelji Ukrajine i pomažu joj u poslednje dve godine, dozvoliti da se to desi po drugi put nakon marta 2022. godine, čekati da Kijev padne, ili će reči, dobro, sada je dosta. Da je u njihovom interesu, isto kao i Ukrajinaca, da im vredi pomoći kao nikada ranije, čak i možda poslati trupe da spasu Kijev od opkoljavanja ili zauzimanja.

Ne znam da li će se to desiti, a možda i Kijev neće biti opkoljen drugi put. Ovo je spekulativni scenario koji pominjem. Ali, želim da kažem da se objektivno ništa ne može isključiti. Moguće je da će neke vlade koje danas kažu ne – pristati na to za šest meseci.

Ili će se možda i dalje plašiti Rusije i neće učiniti ništa. Ne znam, ali vrednost onoga što je Makron rekao je da su mogući neki relativno praktični koraci koji ne vode velikoj eskalaciji koraka, a tiču se angažmana u Ukrajini, dakle, ekonomskoj pomoći, vojnoj medicini, logistici, sajber oblasti i razminiranju.

To podrazumeva slanje stručnjaka u tim oblastima, što nije isto kao i raspoređivanje oklopne divizije. Ali kada se jednom krene, razbije taj tabu, posebno ako se to radi otvoreno, ko zna, možda se može ići dalje.

Ništa nije zacrtano, ali važno je imati određenu fleksibilnost u diskusiji, testirati teren, videti da li su pojedini saveznici spremni da urade više od drugih što bi sve izazvalo zabrinutost Rusije.

Nemačka nikada nije bila lider

RSE: Reakcije evropskih saveznika na Makronovu ideju su uglavnom bile negativne. Već smo pomenuli da nemački kancelar Šolc i dalje odbija da pošalje Ukrajini rakete dugog dometa Taurus strahujući od eskalacije sukoba sa Rusijom.

Kristi: Nemačka je uvek nerado pomagala Ukrajini. To ima svoju dugu istoriju. Sličan je bio i stav Francuske, ali ga sada menja.

Pre ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, zapadne zemlje su se svrstale u dve grupe. Postojala je grupa bliskih prijatelja Ukrajine i ostali koji nisu mnogo marili. Među onima koji nisu mnogo marili bili su Nemačka, Francuska, Italija, Španija, dakle velike zapadnoevropske zemlje na kontinentu. Istovremeno, Ukrajini su bili bliski Poljska, baltičke države, Velika Britanija, Kanada, SAD, a takođe Danska i Švedska.

Ta podela se na neki način i danas vidi. Doduše, Nemačka je u poslednjih godinu dana poslala najveću pomoć Ukrajini, ali ona nikada nije bila lider, nije preduzimala rizične mere za pomoć Ukrajini, već se uvek zaklanjala iza drugih. To čini veoma sistematično, jer kancelar Šolc više voli takav pristup nego da rizikuje.

Ostpolitika nije okončala Hladni rat

RSE: Pomenuli ste Nemačku. Da li je takav pristup posledica još uvek prisutnog osećanja krivice zbog odgovornosti za Drugi svetski rat, ili i ostatak Ostpolitike (politika detanta) Vilija Branta krajem 1960-ih? Ili je na taj oprez uticalo i nemačko oslanjanje na ruske energente poslednjih godina, kojih je sada morala da se odrekne?

Dakle, postoji određeni segment među nemačkim elitama, posebno među nemačkim socijaldemokratama, koji su već od 1960-ih pa nadalje usvojili određeno tumačenje pre svega značenja Drugog svetskog rata, zatim Hladnog rata, te načina na koji treba ostvariti nemački nacionalni interes. A taj interes je, naravno, bio mirno ujedinjenje sa Istočnom Nemačkom i primoravanje Rusa da se povuku iz nje bez rata. Zbog toga su vodili Ostpolitiku i na kraju uspeli da ostvare nemačko ujedinjenje mirnim putem uz povlačenje Rusa bez sukoba.

Mnogi nemački stručnjaci, od kojih su neki čak kritičari Socijaldemokratske partije, zatim delovi ove stranke te stariji kadrovi u Ministarstvu inostranih poslova – smatraju da je Ostpolitika dovela do kraja Hladnog rata i omogućila ujedinjenje njihove zemlje. Ali, naravno, to je delimična istorija. To je kao selektivno pamćenje.

Treba podsetiti i da je tome doprinela samouverenost Ronalda Regana koji se nije plašio Sovjetskog Saveza razmeštajući nuklearne projektile u Zapadnoj Evropi, zatim povećavajući izdvajanja za odbranu.

Dakle, postojala je kombinacija faktora koji su doveli do raspada Sovjetskog Saveza, kao što su cena nafte, uloga pape Jovana Pavla Drugog i Pokreta solidarnost u Poljskoj. To je bila i cena nafte. Bio je to i papa Jovan Pavle II i Pokret solidarnosti u Poljskoj.

Šolc nalik povlađivačima iz 1930-ih

Mislim da su nemački političari poput Šolca slični povlađivačima iz 1930-ih u Britaniji ili Francuskoj. Oni se istinski plaše Rusije i rata. Nisu nužno pacifisti, već će učiniti sve da minimiziraju rizik od bilo kakvog mogućeg nesporazuma koji bi mogao da dovede do ruskog napada. Oni smatraju da je Rusija pomalo „nepredvidivi medved“ i ako ga isprovociraju on im može „otkinuti glavu“.

Ti nemački političari kao da ne shvataju da je Rusija država, kojom upravljaju ljudska bića, i da se ona može odvratiti da ne povuče određene poteze, ako shvati da ste dovoljno jaki. Ali, ako ste slabi, onda ste ranjivi. Uticaj moćnih političara iz nemačke Socijaldemokratske partije je dugoročni problem za evropsku bezbednost jer oni uopšte ne razumeju Rusiju niti odvraćanje kao aktivnost.

U njihovom pristupu ima i cinizma jer verovatno misle da će u najgorem slučaju samo Ukrajina biti uništena i da ovaj rat nikada neće stići do Nemačke.

Ova godina biće teška za Ukrajinu

RSE: Uprkos ovoj, Makronovoj ideji, evropska pomoć ne stiže u količinama i tempom koji traži Ukrajina, dok je u međuvremenu američka podrška na čekanju. Postoji li rizik daljeg napredovanja ruskih snaga pre nego što zapadne zemlje pošalju značajniju pomoć Ukrajini? Ruska armija je nedavno zauzela važan strateški grad Avdijevku i polako napreduje.

Kristi: Situacija je opasna jer je Ukrajina nedovoljno snabdevena. Ruska strana ima nekoliko puta više zaliha artiljerije. Ako se takva situacija nastavi, Ukrajinci će trpeti sve više gubitaka na prvoj liniji fronta i sve češće će morati da se povlače i napuštaju položaje.

U slučaju da SAD ne nastave da šalju pomoć, onda će ovo biti veoma teška i opasna godina za Ukrajinu u kojoj Rusija može osvojiti znatne teritorije. Ovo je zaista rat iscrpljivanja. Siguran sam da Ukrajinci čine sve što mogu da mnogo efikasnije koriste ograničenije resurse koje imaju, uključujući druge tehnologije kako bi nadoknadili nedostatak pre svega artiljerijske municije.

Evropa ne može da nadomesti pomoć SAD

RSE: Da li bi povećanje evropske pomoći moglo da nadomesti izostanak američke?

Kristi: Ako se radi isključivo o broju artiljerijskih granata, onda je nemoguće trenutno nadoknaditi izostanak američke pomoći, jer je premala evropska proizvodnja ove municije. Čak je i američka proizvodnja preniska. Postoji jedna šema koju je Češka objavila o pronalasku starih zaliha artiljerijske municije u vanevropskim zemljama koju želi da kupi. To će biti značajna podrška, ali čak i sa tim, ako izostane američka pomoć, 2024. godina biće veoma teška za Ukrajinu.

Neracionalno verovati Putinu

RSE: Koliko dugo može trajati rat u Ukrajini i kako će se završiti? Kao neka vrsta primirja, zamrznutog sukoba i na kojoj liniji?

Kristi: Teško je reći, jer sve ukazuje na to da ruska država i dalje ima maksimalističke ciljeve i da bi, kada bi bila u stanju, kao što sam već pomenuo, ponovo opkolila Kijev i zauzela ga. Ali, ne znamo.

Možda se Putin predomisli. Ipak, pokušao je da zauzme Kijev u martu 2022. i nije uspeo. No, možda će pokušati ponovo. Ili možda pomeri sadašnju liniju za 100 kilometara i onda odjednom iskaže spremnost da potpiše neki sporazum. Ako Ukrajina na to ne pristane, onda bi nastavio ofanzivu.

Moguće je i da se Putin odluči na sklapanje primirja duž sadašnje linije u pokušaju da izazove podele među zapadnim zemljama, a onda ponovo iznenada napadne dva, četiri ili šest meseci kasnije. Jedino što znamo je da je neracionalno verovati gospodinu Putinu.

To nije samo moje mišljenje, već i većine (zapadnih) vlada u ovom trenutku, što su javno iskazale. To je svakako i stav ukrajinske vlade da je nemoguće verovati Putinu, s obzirom na njegovo ponašanje, koliko je sporazuma prekršio, koliko su on i njegova država lagali otkako je ovaj rat počeo. Zato je nemoguće imati stabilno primirje ili mir sve dok su njegove snage u Ukrajini.

Borba za opstanak Ukrajine, a ne Rusije

RSE: Putin je više puta rekao da je Ukrajina, zapravo, veštačka tvorevina i da, suštinski, ne postoji. Da li to znači da je njegov dugoročni cilj da onemogući njeno funkcionisanje zauzimanjem znatnih delova teritorije?

Kristi: Da. Jasno je da Putin ne priznaje posebnost ukrajinske nacije i države. Stoga je ovo egzistencijalna borba za Ukrajinu, a ne za Rusiju. To je veoma važno naglasiti jer ruska propaganda, uključujući i pojedince na Zapadu poput američkog profesora Džona Miršajmera (John Mearsheimer), tvrdi da se radi o egzistencijalnoj borbi po opstanak Rusije.

To nije tačno. To je za nju samo neoimperijalna ambicija. Stoga je opasno bilo kakvo primirje ili mirovni sporazum po kome bi bilo koji deo Ukrajine ostao pod kontrolom Rusije. Time bi Moskva bila nagrađena teritorijalnim osvajanjima.

Rusija ima jaku, iskusnu i dobro opremljenu armiju jer njene fabrike rade punim kapacitetom proizvodeći oružje i municiju. Stoga je nanošenje snažnog vojnog poraza ruskim snagama u Ukrajini jedini put ka bezbednosti Evrope. Nažalost, mnogi evropski lideri se pribojavaju da prihvate ovaj jedini logičan zaključak.

Raste rizik od sukoba Evrope i Rusije

RSE: Mnogi evropski političari upozoravaju poslednjih meseci na sve veći rizik od napada Rusije na pojedine članice NATO-a, pre svega baltičke države, možda Finsku i Švedsku koje su nedavno pristupile Alijansi – nakon što se rat u Ukrajini završi.

U kojoj meri je to realno? Šta to znači da se rat u Ukrajini završi? Da li to znači zauzimanje skoro cele Ukrajine i onda, posle nekog vremena, kada Rusija obnovi svoje iscrpljene zalihe, nastavi rat protiv evropskih članica NATO-a? Ili to alarmiranje javnosti ima za cilj da se ubrza slanje oružja i druge pomoći Ukrajini?

Kristi: Vojni lideri mnogih evropskih zemalja od početka prošlog decembra upozoravaju na mnogo veću verovatnoću direktnog rata između evropskih zemalja NATO-a i Rusije. Do skora nisu imale ni u primislima rat sa Rusijom.

Treba reći da su u poslednjih šest meseci promenile obaveštajne procene i strateške analize postavši pesimističnije. Makron je takođe javno pomenuo na konferenciji u Parizu da među evropskim liderima i vladama postoji konsenzus da je ruski vojni napad na Evropu verovatniji sada nego što je bio ranije i da je to mogući scenario.

Putin želi da pokaže da je NATO ‘tigar od papira’

RSE: Šta to tačno znači? Kao što ste pomenuli na početku intervjua, Rusija dve godine ne može u potpunosti da sruši ukrajinsku odbranu. Kako bi mogla da napadne Evropu i NATO, posebno ako SAD kao najjači deo alijanse budu aktivno uključene?

Ali, i bez SAD, evropske snage unutar NATO-a su mnogo jače od ukrajinskih. Dakle, šta bi moglo biti obrazloženje ili kalkulacija Rusije da eventualno napadne baltičke države.

Možda da testiraju jedinstvo NATO-a, ili procena da neke članice Alijanse poput, recimo, Španije na krajnjem jugu starog kontinenta neće slati trupe da brane Litvaniju, Estoniju ili Letoniju.

Kristi: Ne znamo tačno, ali sudeći po Putinovim postupcima, on želi da ponovo pozicionira Rusiju kao veliku svetsku silu u kontekstu novog svetskog poretka u kome bi zapadni svet bio slabiji i podeljeniji nego ranije.

Takođe, da povrati kontrolu nad određenim teritorijama za koje veruje da treba da pripadnu Rusiji. Tu je, naravno, Ukrajina, takođe Belorusija, pokušaj da konsoliduje kontrolu nad Južnim Kavkazom, možda Moldavijom, zatim da destabilizuje situaciju na Balkanu.

On, naravno, iz ove neoimperijalističke perspektive ne voli NATO i Evropsku unije i stoga bi želeo da ove organizacije budu veoma podeljene i neefikasne, možda čak budu ukinute ili da nestanu. Zbog toga može imati stratešku motivaciju da upotrebom sile pokuša da pokaže da je NATO „tigar od papira“. Možda kalkuliše da ako napadne neki deo NATO-a da će onda glavni saveznici unutar ove Alijanse pojuriti na telefon u pokušaju da pregovaraju sa njim i zamole da ne nastavi oružani pohod.

Ako Evropa ostane slaba to bi ohrabrilo Putina

Dakle, to je jedan od mogućih scenarija i stoga je odgovornost zapadnih zemalja da pokažu da Putin nije u pravu pre nego što tako nešto pokuša.

Zato su sada važne ove poruke šta bi se moglo dogoditi i da parlamenti i mediji i svi u zapadnim društvima shvate da je sada opravdano jačati njihove vojne resurse i biti spreman za borbu, jer time verovatno odvraćate Putina od pokušaja njegovog kockanja koje sam upravo opisao. U suprotnom, ako Evropa ostane slaba, onda bi on mogao da pokuša da se kocka, čak iako to evropski lideri ne žele da prihvate.

Šta ako Rusija bude bolje naoružana od evropskih zemalja, možda ne u smislu najboljih tehnologija, ali masovnosti. Mogao bi imati više vojnika, tenkova i artiljerije. Male evropske armije sa visokom tehnologijom možda neće biti dovoljno dobre da se odupru. Ili bi se možda mogao kockati da naši politički sistemi nisu dovoljno čvrsti da prežive nekoliko raketnih udara koje bi mogao da izvrši. Možda misli da ćemo se srušiti.

Rusija veruje da može da izazove raskol u NATO-u

RSE: U stvari, evropske vojske, čak i bez Sjedinjenih Država, brojnije su od ruske. Ali, postavlja se pitanje nuklearnog oružja i raketa koje ste pomenuli.

Dmitrij Medvedev je nedavno rekao da bi ovaj rat bio asimetričan ističući da NATO raspolaže većim resursima od Rusije. On je nagovestio u slučaju rata asimetričan odgovor Rusije, a što bi, po njegovim rečima, dovelo do apokalipse.

To sugeriše da bi Rusija mogla da upotrebi taktičko nuklearno oružje da gađa neke ciljeve, recimo, u baltičkim državama kako bi zaplašila druge zemlje da se drže podalje.

Kristi: Mislim da je važno da nikada ne shvatamo ozbiljno gospodina Medvedeva jer su njegove javne izjave uvek veoma emotivne i provokativne. I to je deo igre koju on igra. Mislim da mrzi zapadni svet.

Uvreženo je mišljenje da je Rusija odvraćena od napada zbog jedinstva među saveznicima, jer postoje tri nuklearne države u Alijansi, ne samo SAD. Ali, sada je problem, kao što sam rekao ranije, ako Rusi veruju da bi mogli da pocepaju NATO, da dovedu do njegovog raspada napadom na specifični način, ne samo vojnim već i političkim udarima i subverzijom. U tom slučaju opasnost je mnogo veća. To znači da neki vojni aspekti ovog napada mogu biti stvarni, a neki drugi na nivou pretnji.

Kombinacija svega toga bi po određenim scenarijima mogla da dovede do propasti NATO-a, bilo zato što nije dovoljno brzo reagovao, ili nije očuvao jedinstvo, ili zato što SAD više ne priskaču u pomoć Evropi zbog mogućeg dolaska Trampa na vlast. Možda i zato što se mnogi plaše ruske nuklearne pretnje. Možda bi Rusija započela sukob nuklearnom eksplozijom.

Postoji mnogo različitih mogućih scenarija, a odgovornost je zapadnih vlada i oružanih snaga da planiraju veoma širok spektar različitih opcija i razmišljaju na drugačiji način. Da na vrlo iskren način razmotre slabosti i pokušaju da proniknu u razmišljanje Putina i njegovih najbližih saradnika o njihovim ciljevima, ambicijama, ali i emocijama, jer mislim da ovde postoji i emocionalni aspekt, a to je da Rusija želi da se obnovi kao velika sila. U njoj postoji revanšističko stanje duha i želi da preokrene neke od događaja koji su se desili 1990-ih, čak neka vrsta osvete prema istoriji, što je inherentno onome što Putin čini.

Sličnosti sa 1930-im

Da vas podsetim da su nacionalsocijalisti u Nemačkoj 1930-ih govorili da je neprihvatljivo što im se ne dozvoljava ujedinjenje sa Austrijancima koji su takođe Nemci. Dakle, prvo što su uradili jeste aneksija Austrije. Onda su rekli da je neprihvatljivo da Nemci u Čehoslovačkoj nisu zajedno sa njima u nemačkom carstvu. Zauzeli su i Čehoslovačku, nakon čega su rekli da ne žele ništa više. Ali onda su, naravno, uzeli više i krenuli u ekspanzionistički rat želeći da na kraju stvore svetsku silu, ogromnu nemačku imperiju, koja bi eksploatisala pre svega istočnu Evropu.

Veoma je teško proceniti šta tačno Putin želi. Ali zasigurno, uopšte nije mario to što će njegova invazija na Ukrajinu potpuno uništiti odnose sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama. Odgovara mu da još može da trguje i računa na geostrateške odnose sa Kinom, Indijom i nekim arapskim zemljama. Odgovara mu je da Rusija bude u decenijama dugom sukobu protiv Evrope i Severne Amerike, pod uslovom da mu se vrati osećaj osnažene ruske imperije, koja se podmlađuje silom i ratom.

I on takođe ima nacionalsocijalistički način razmišljanja u svojim akcijama u Ukrajini, jer veruje da su Ukrajinci na neki način sirovi materijal i da su u stvarnosti Rusi – samo ih treba naterati da to shvate. Onda može da računa na njih kao na stanovništvo velike Rusije, da raspolaže sa njima kao vojnicima i radnicima.

Dakle, postoje neke snažne paralele između Vladimira Putina i Adolfa Hitlera u smislu načina na koji se ta ljudska bića gledaju i tretiraju, kao neka vrsta sirovog materijala. U tom smislu ima i sličnosti sa staljinizmom. Možda je Putin lično nostalgičan za danima Hladnog rata kada je bio mlad KGB-ovac stacioniran u Istočnoj Nemačkoj.

Rizik da Putin pokrene srpsko pitanje

Možda misli da je normalno da Moskva kontroliše baltičke države, Poljsku, Čehe, Slovake, Bugare, da je moguće širenje ruskog uticaja u Nemačkoj. Možda misli da postoji prirodna veza između Rusije i Srbije.

Stoga postoji i značajan rizik da bi Putin bio zainteresovan da pokrene srpsko pitanje. Siguran sam da ti ljudi u Srbiji i u Republici Srpskoj unutar Bosne koji su takođe revanšisti ili i žele da stvore Veliku Srbiju spajanjem Republike Srpske i Srbije – gledaju u Moskvu sa puno nade.

Zato što bi destabilizacija Zapadnog Balkana na ovaj način mogla biti veoma interesantna za Rusiju.

Evropa može da se sama odbrani

RSE: Da li bi Evropa mogla da se sama odbrani od eventualnog ruskog napada u slučaju da Sjedinjene Države ostanu po strani?

Kristi: Moraće. Evropljani će morati da pronađu načina da to urade. U suprotnom, budućnost će biti veoma mračna i teška za sve Evropljane. Ali, ne treba zaboraviti da Francuska i Ujedinjeno kraljevstvo imaju nuklearno oružje. Poljska nema nuklearno oružje, ali ima veoma dobru kopnenu vojsku i veoma se brzo ponovo naoružava. Finska ima jaku vojsku kao i Švedska.

Tako da mislim da Evropljani nisu nužno tako slabi. Moguće je da se Evropljani probude i dobro brane. Ako bude postojala snažna solidarnost širom Evrope, uključujući Francusku i Veliku Britaniju, moguće je da odvrati Rusiju, čak i bez Sjedinjenih Država.

Jačanje odbrane Finske kao primer

RSE: Pomenuli ste da Finska ima veoma snažnu vojsku. Takođe govorite o imperijalnoj nostalgiji u Rusiji. Finska je u 19. i početkom 20. veka bila deo ruske imperije. Da li su u Finskoj zabrinuti da bi Rusija mogla da je napadne, nešto slično Zimskom ratu 1939. kada je sovjetska armija izvršila invaziju?

Kristi: Naravno, postoji zabrinutost, ali nema neposrednog straha da će se tako nešto uskoro dogoditi. Ipak, potpuno je racionalno da se finska država i oružane snage pripreme za najgori scenario, a to je masovni ruski napad. Stoga nije slučajno što je Finska sada ušla u NATO, jer se osećala manje bezbedno nakon što je videla šta radi Rusija u Ukrajini.

Ne smatram da je ruski napad na Finsku najverovatniji scenario, već da će pre to učiniti negde drugde. Ali ja nisam finski državljanin, već radim za finsku instituciju. Kada bih savetovao finsku vladu, rekao bih da ništa ne prepušta slučaju. Uvek budite spremni.

Koliko razumem Fince i sve što čine u odbrambenoj politici, njihov mentalitet je da uvek budu spremni i, zapravo, oni su pozitivan primer za mnoge druge zemlje u smislu totalne odbrane i otpornosti i spremnosti njihovih oružanih snaga. Oni imaju sistem zasnovan na regrutaciji i to su dobro naoružane oružane snage.

Dakle, Finci veoma ozbiljno pristupaju svojoj nacionalnoj bezbednosti i odbrani, što je prava stvar kada imaju suseda kao što je Rusija.

Baltičke zemlje zaštićenije nego ranije

RSE: Rekli ste da bi pre Finske Rusija mogla da napadne neka druga mesta. Možda su najpre na udaru baltičke države jer imaju veliku rusku populaciju.

Kristi: Baltičke države se obično pominju kao prve na udaru u većini spekulativnih scenarija o kojima se raspravlja u javnosti. Ali, nema razloga da se posebno fokusiramo na baltičke države.

Kolektivna odbrana na nivou NATO-a i Evropske unije je organizovana tako da razmatra nekoliko različitih scenarija kako bismo izbegli da se dobro pripremimo samo za jedan ili dva slučaja, a onda Rusija odabere treću opciju.

Rusija bi mogla da napadne Baltik zbog topografije, blizine, relativno male populacije, ali sa relativno velikim potencijalom proruske „pete kolone“ unutar ovih zemalja. Ali, baltičke države su bolje zaštićene nego ranije. Sada je sa Finskom i Švedskom u NATO-u mnogo lakše organizovati dubinsku odbranu od ruskih snaga koje bi napale Baltik.

Naravno, tu su i savezničke trupe stacionirane u Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Stoga bi Rusija vrlo brzo naišla na veoma snažan otpor i pretrpela velike gubitke ako bi to pokušala. Zato treba dobro da razmisli pre nego što pokuša tako nešto.

Ograničene opcije Rusije u Pridnjestrovlju

RSE: U međuvremenu, Pridnjestrovlje, proruska separatistička regija u Moldaviji, zatražila je zaštitu od Moskve. Dan kasnije, u četvrtak 29. februara, Putin u obraćanju naciji nije uopšte pomenuo ovo pitanje, ali je verovatno ovaj poziv iz Pridnjestrovlja koordinisan sa Rusijom.

Kristi: Siguran sam da je sve što se dešava u Pridnjestrovlju koordinisano sa Moskvom koja kontroliše tamošnja zbivanja kao daljinskim upravljačem. Ali, Rusija dugo priprema teren za akcije u Pridnjestrovlju koje bi mogle da naškode nezavisnosti Moldavije.

S druge strane, Rusija nema neograničene mogućnosti jer se između nje i Pridnjestrovlja nalazi Ukrajina čija bi vojska mogla da za jedan dan zauzme ovu oblast jer su tamo male ruske snage. Sama Moldavija je relativno krhka država, ali širi geostrateški položaj je, zapravo, prilično nepovoljan za Rusiju kada je reč o Pridnjestrovlju jer bi i Rumunija mogla da interveniše.

RSE: Osim ako Rusija ne uspe da zauzme celu južnu Ukrajinu sa Hersonom i Odesom i fizički se poveže sa Pridnjestrovljem.

Kristi: Siguran sam da je to san planera u Moskvi, ali se nadamo da ga neće ostvariti.

Dragan Štavljanin (Radio Slobodna Evropa/foto: Beta/AP)