Istoričar Ranko Končar tvrdi da, posmatrano s istorijskog aspekta, predloženi Statut Vojvodine i Zakon o nadležnostima pokrajiine predstavljaju najniži nivo autonomije koji je Vojvodina u prošlosti imala. On u intervjuu za portal www.autonomija.info navodi da se u oba ova dokumenta, „više mislilo na ulogu Republike u ograničavanju autonomnih prava, no o stvarnoj autonomnosti Vojvodine“.
– To protivreči i načinu njenog nastanka. Budući da autonomija nije izvedena iz manje ili veće milosti Republike Srbije, auotnomija Vojvodine je prozišla i nastala iz političkog opredeljenja njenih naroda tokom Drugog svetskog rata i priključenja Srbiji kao autonomije – napominje Konačar.
On dodaje da su vojvođansku autonomiju politčke prilike u Srbiji Jugoslaviji posle 1945. godine „podvele pod znatano redukovaniji sistem autonomije i kreaciju Republike“, dodavši da su se na tim osnovama rešavali i odnosi republika i jugoslovenske federacije koji su prihvatali nužnost centralizacije zbog ekonomskih i međunarodnih prilika. Međutim, prema njegovim rečima, i u takvim prilikama prvim statutom Vojvodine obezbeđena je sudska autonomija Vojvodine „iako centralističko-upravne tendencije teže da je ograniče i izvedu isključivo iz Republike i njenih suverenih prava“.
– Ni tada nije primenjen princip prenošenja i delegiranja vlasti sa Republike na pokrajinu, niti su vlasti u Vojvodini bili nekakvi pomoćni organi Republike. Kasniji istorijski procesi u Jugoslaviji i Republici Srbiji više su uvažavali izvorne osnove u izgradnji političkog i ustavnog sistema, te je i poimanje autonomije primeravano stvarnom terminološkom smilsu i značenju ove reči – ukazuje Končar.
A kakav je značaj tih akata u kontekstu modernih evropskih standarda kad je reč o decentralizaciji i regionalizaciji?
– Iako su iskustva mnogih zemalja različita, ideje regionalizma afirmišu se kao univerzalno evropsko opredeljenje i rešenje. Teško je u tom smislu praviti dublja poređenja, jer su i osnovi regionalizacije i autonomija specifični i različiti. Negde su ti razlozi etničkog, istorijskog, administrativnog i drugog karaktera. Naš sistem proistekao je iz istorijskih i multietničkih razloga, ali su sadašnja rešenja ispod prakse i nekih izrazito centralizovanih zemalja u Evropi. Sadašnja rešenja derogiraju sve ono po čemu je autonomnost Vojvodine istorijski bila prepoznatljiva i što je objektivno činilo stabilnost Srbije, ali ne i i njenih centralistčkih struktura kojima je vlast nad Vojvodinom uvek bila važnija od stabilnosti Republike.
Da li dužina i sadržaj polemike koji je pratio proces utvrđivanja ovih propisa odogovaraju i niovu autonomije koji se njima garantuje?
– Izvesno, ne. Nekima je bilo važnije ponižavanje Vojvodine i širenje etiketa o njenom separatizmu, nego da se jedno važno ustavno pitanje adekvatno reši.
Mogu li optužbe za separatizam, koje već godinu dana prate polemiku o Statutu, zaista pospešiti takve tendencije u Vojvodini?
– Istorijsko iskustvo jasno dokazuje da takve etikete ne inspirišu separtizam. Jendostvano, njega istorisjki nije bilo. Iz Vojvodine se najviše javljao pritisak za demokratizacijom države Srbije i odbacivala praksa da joj se pristupa samo s pozicija nacije. Otuda su etikete o njenom separatizmu motivisane tim razlozima, jer se mit o naciji i njenoj ulozi u političkoj stvarnosti Srbije nije bitnije promenio od empirije 19. veka. Od te empirije Vojvodina se brani već 90 godina. I onda kad nije imala nikakvu autonomiju. U tom kontekstu, autonomija Vojvodine nikad za Srbiju nije bila stvarni problem. Za nju je tokom 20. veka problem bio samo taj konzervativni nacionalistički korpus, koji je s tih pozicija nameravo ali i rešavao ustavna pitanja.
U poslednjim izmenama predloženog teksta Statuta, brisan je i deo preambule kojim se isticalo istorijsko pravo građana Vojvodine na autonomiju? Zašto nekom smeta ovo „istorijsko pravo“ i kakav značaj „brisanje“ tog prava ima po vojvođansku autonomiju u kontekstu najavljene regionalizacije Srbije?
– Istorijsko svojstvo Vojvodine uvek je smetalo Srbiji i ono se već od 1918. godine, od priključenja Srbiji, legalizuje kao zvanični politički stav. Istorijskom identitetu Vojvodine tada su se najviše suprotstavljali Pašićevi radikali. Njihov zvanični list „Zastava“ tada je smatrao da se Vojvodina 1918. godine odrekla „sebičnih interesa autonomnog separatizma i podvrgla se centralističkoj upravi i to isključivo zato da srpstvo podigne i učvrsti“. „Radi tih Srba“ , tvrdio je jedan drugi radikal iz najužeg rukovodstva stranke, „imamo da taj princip takozvanog istorizma ostavimo na stranu i da samo polazimo od naroda, od narodnih potreba itd.“. Suprotstavljajući se svakom istorizmu, srpska politika se tad opredeljuje za državno uređenje koje bi se izvelo prema ekonomskim, političkim i prosvetnim prilikama, a danas prema administrativnim kriterijima. U tom kontekstu, oduzimanje Vojvodini istorijskih atributa uvek je inspirisano težnjom da se relativizuju važni osnovi njene autonomije i stvore pretpostavke za njeno ukidanje, što i predviđa postojeći Ustav u članu 182. Ako se to još isključuje od protagonista onih koji su na nedemokratski i pučisitički način rušili autonomiju Vojvodine krajem 80-ih godina 20. veka, onda je sasvim jasno zašto animozitet prema istorijskom ima dužu vremensku utemeljenost. Pri tom, nije bilo nikakve razlike između stavova levice i desnice, kako u prošlosti tako i danas. Među njima su bili brojni i oni koji su jedno mišljenje imali u Novom Sadu, a drugo u Beogradu.
U kojoj meri je važeći Ustav Srbije prepreka afirmaciji autonomije, odnosno procesa regionaliazcije i decentralizacije? Ali, kakva očekivanja treba gajiti i od eventulanih ustavnih promena s obziorm na atmosferu koja je stvorena oko vojvođanskog Statuta, u kojem gotovo svaki član ima i obaveznu klauzulu „u skladu sa zakonom“?
– Ovakav Ustav objektivno je prepreka za donošenje Statuta koji bi našu ustavnu stvarnost više demokratizovao i evropeizirao. Samo se centralizam u Srbiji ispoljio u svim svojim negativnostima. O regionalizmu, sem autnomije Vojvodine (o kojo je izneseno niz istorijskih falsifikata i koja je lišena stvarne autonomije), ne postoji nikakvo iskustvo. Postoji samo strah, jer Srbija nije naklonjena decentralizaciji i regionalnoj organizaciji na toj osnovi. Za nju je to pretnja nacionalnoj homogenosti i jedinstvu srpske države, a ne logična promenama na putu ka demokratiji.
(www.autonomija.info)