Ako verujemo u demokratiju, ako verujemo u veće učešće građana u odlučivanju, onda moramo krenuti od mesnih zajednica. One se moraju vratiti na nivo koji su nekada imale, jer one treba da budu osnovna škola demokratskog građanskog uključivanja u odlučivanje, ističe za STANAR kopredsednik novosadskog odbora Zajedno! Radivoje Jovović. Podseća da je položaj MZ urušavan počevši od 1988. godine, a definitivno je to postignuto njihovim brisanjem iz Ustava Repulike Srbije iz 1990. godine, od kada njihov položaj definiše Zakon o lokalnoj samoupravi. Tim zakonom i njegovim izmenama, podseća naš sagovornik, mesna samouprava ostajala je bez brojnih ovlašćenja i nadležnosti, kao i izvornih prihoda, da bi se na kraju transformisale u ono što su danas – taoci političke situacije na višim nivoima vlasti.

Jovović kaže i da se njegova stranka zalaže da se mesnim zajednicama vrati moć koju su nekada imale – da budu obavezna instanca u donošenju odluka, sa nadležnostima koje omogućuju da im lokalne samouprave ne mogu nametati rešenja mimo njihove želje ili saglasnosti. To je nekada, podseća, bilo obavezno u domenu važnih urbanističkih projekata, kao i drugih odluka u domenu stanovanja, uređenja naselja, komunalne infrastrukture, lokalnih puteva, dečije i socijalne zaštite, obrazovanja, kulture i drugih oblasti. Najvažnije je bilo to što su posedovale određene izvorne prihode, a dodatnu finansijsku moć davala im je mogućnost samodoprinosa koja je korišćena za sopstveni razvoj.

Na primeru Novog Sada to znači da možda ne bi bilo Generalnog urbanističkog plana (GUP) u ovom obimu?

– Živimo u situaciji gde se Generalni urbanistički plan, kao i planovi detaljne regulacije građanima i građankama daju na nekakve opskurne javne uvide u okviru mesnih zajednica. Mesne zajednice moraju imati pravo veta na takve projekte i moraju se direktno izjašnjavati kao jedan od ključnih donosilaca odluka. Plan stranke Zajedno! za Novi Sad za mesne zajednice, pod nazivom „Plan za otvoreni grad“ je da građani mesnih zajednica, bilo pojedinačnih bilo u saradnji sa nekoliko mesnih zajednica, mogu da predlože i direktno odluče o konkretnim projektima koje žele da vide u svom delu grada, a raspolažući značajnim delom poreza na imovinu.

Pre više od 30-40 godina položaj mesnih zajednica je bio takav da su mogle da blokiraju GUP, odnosno da su bile neophodne temeljne konsultacije sa mesnim zajednicama, gde se bez njihovog pristanka nisu mogli raditi brojni infrastrukturni projekti koji bi išli na štetu mesnih zajednica. Mi Novi Sad vidimo tako da Liman odlučuje o Limanu, Telep odlučuje šta je potrebno Telepu i da i Liman i Telep i Klisa i Adice i Futog raspolažu svojim izvornim prihodima i o tome šta će se u njihovom delu grada graditi.

Dakle, stav Zajedno! jeste da su mesne zajednice potrebne kao deo političkog sistema u Srbiji?

– Ako verujemo u demokratiju, ako verujemo u veće građansko odlučivanje, moramo prevashodno krenuti od mesnih zajednica. Našom „Poveljom o regionalizaciji“ i programskom platformom stranke Zajedno! insistira se na povratku nekada ukinutih mesnih zajednica, na vraćanju njihovih izvornih prihoda, nadležnosti i ovlašćenja i insistira se na tome da mesne zajednice ponovo postanu ustavna kategorija. Želimo da mesne zajednice budu mesta većeg demokratskog građanskog uključivanja zarad odlučivanja i da se zaista počne živeti tamo gde se živi.

Jedan od konkretnih planova Zajedno! vezan za MZ, a koji se pokazao uspešnim u gradu Šapcu kada je Nebojša Zelenović bio gradonačelnik, jeste da se od poreza na imovinu izdvaja značajan novac za mesne zajednice na osnovu koga će one samostalno i direktno odlučivati koji projekat žele na svojoj teritoriji. Dakle, da li žele vrtić, uređivanje zelene površine, da li žele fudbalski teren, šta je to na polju obrazovanja, kulture ili komunalne infrastrukture što mesne zajednice žele, jer one najbolje znaju šta im nedostaje.

Određeni deo poreza na imovinu mora postati izvorni prihod mesnih zajednica i one, odnosno njihovi građani moraju direktno odlučivati o tome koji projekat žele u svom delu grada. To može biti i projekat koji su predložile gradske vlasti, ali treba da imaju na raspolaganju mogućnost da i same nešto predlože i direktno o tome odluče, kao ključni donosilac odluka.

Neminovno se nameće pitanje razlike u značaju mesnih zajedsnica u gradovima i selima, gde su ljudi, čini se više upućeni na njihovo delovanje. Mislite li da bi trebalo i da imaju različite ingerencije?

– Pitanje asimetričnog organizovanja mesnih zajednica je u potpunosti na mestu. Mnoge stvari koje postoje u gradu ne postoje na selu. Želimo da vidimo kako mesne zajednice na seoskom nivou obnavljaju svoje ustanove kulture, obrazovanja, zdravstva. Nekada su one imale dežurne lekare ili stomatologe, a to su sve razlozi bog kojih ljudi ostaju ili ne ostaju na selu. Dakle, moramo obratiti pažnju na pojedinačne i posebne potrebe sela u tom smislu.

Što se grada tiče, čitav niz ustanova jeste već na raspolaganju građankama i građanima, te bi tu na jedan drugi način trebalo organizovati mesne zajednice – ka većem uticaju na nivo gradske vlasti i planova gradskih vlasti. Dakle, na seoskom nivou je reč o tipičnom direktnom građanskom samorganizovanju po pitanju određenih potreba, a u gradu o neophodnosti da MZ učestvuju u odlučivanju sa višim nivoom, odnosno gradskom vlašću.

To znači da bi mesna zajednica praktično bila prvi nivo samouprave sa kojom se građani susreću. Treba li je i prepustiti isključivo građanima, bez stranačkog uplitanja?

– Ja jesam član stranke Zajedno! i stranački sam delatnik, ali od početka do kraja zastupam to stanovište, kao i moja stranka, da se na lokalnom nivou građani samoorganizuju bez obzira na to pripadaju li ili ne političkim strankama! Mislim da bi administrativni i finasijski preduslovi za kandidovnje i delovanje u okviru mesne zajednice morali da budu mnogo lakši i dostupniji građanima za samoorganizovanje, a da mi u političkim strankama moramo da negujemo demokratsku političku svest u tom smislu da na nivou mesnih zajednica nipošto ne dajemo primat stranačkom organizovanju. Članovi Saveta mesnih zajednica moraju biti otvoreni za saradnju i odabir najboljih mogućih projekata za tu sredinu bez obzira na stranačke boje.

Onog trenutka kada se zaista omoguće stvarni prihodi, nadležnosti i ovlašćenja mesnim zajednicama, građani će sami od sebe u izvesnoj meri želeti da se uključe i participiraju. Bitno je samo ljudima dati osećaj stvarne društvene, političke i ekonomske moći i oni će ga zaista iskoristiti.

Ako bi se to zaista postiglo, mesne zajednice bi i zaista postale jedan od korektivnih faktora gradske, odnosno lokalne vlasti?

– Apsolutno. To je ono što i jeste poenta mesnih zajednica. U nekadašnjem samoupravnom socijalizmu imali smo sistem lokalnih samouprava i mesnih zajednica koji je bio organizovan po uzoru na skandinavske modele organizovanja. Ma koliko se tadašnji sistem mogao kritikovati sa stanovišta nedemokratičnosti, na tom najnižem nivou političkog organizovanja mesne zajednice su bile prilično samosvojni i demokratski organizovani politički entiteti. Na žalost, sve smo to odbacili devedesetih godina.

Upravo to nam treba i danas, samo moramo prilagoditi sistem, odnosno napraviti kombinaciju koja najbolje odgovara savremenim političkim uslovima. Dakle, mesne zajednice moraju da budu i škola demokratije i prvi stepenik u organizovanju te demokratije, a onaj momenat gde ljudi zaista vide da je moguće nešto stvarno ostvariti će dovesti do toga da se više uključuju u demokratske političke procese. Takvi aktivni građani kreću od mesnih zajednica; takvi aktivni građani nam izrazito mnogo znače kasnije za demokratiju i na višim nivoima.

U Novom Sadu su se građani samoorganizovali na prošlim izborima i preuzeli nekoliko MZ na Limanima. Ipak, u međuvremenu su neki od njih ušli u stranke ili osnovali pokret. Znači li to da je ipak građanska participacija nemoguća u sadašnjem trenutku, da ih sistem tera na udruživanje i organizovanje?

– Kao prvo, ne smeju se diskriminisati političke stranke u tom smislu da li će neko da postane član stranke i nastavi svoje delovanje u MZ. Dakle, to bi bilo klasična diskriminacija.

Sa druge strane, hajde da pravila ige, finansijska i administrativna, postavimo na takav način da samostalno organizovani udruženi građani i političke stranke budu u relativno jednakom položaju i mogućnostima prilikom kandidovanja. Ono što jeste nepošteno jeste da očekujete da se samostalno organizovani građani takmiče sa strankom koja će u izbore za MZ uložiti stotine hiljada ili milione dinara.

Imamo taj problem sa Srpskom naprednom strankom koja ne propušta ama baš nijedan ciklus izbora na nivou mesnih zajednica i gde se Andrej Vučić i njemu slični likovi pojavljuju i u Sivcu i u Liparu i na novosadskom Novom Naselju. Hajde da nađemo finansijske i druge stimulanse za samostalno organizovane građane da ih zaista podržimo.

Tako isto možemo na nivou mesnih zajednica to da organizujemo, ali na takav način da ne postoji disparitet finansijskih mogućnosti, pa onda neka ljudi sami izaberu da li će stranke, da li će samostalno organizovane grupe građana, formalne ili neformalne, udruženja građana. Za šta god da se odluče, neka izaberu po osnovu kvaliteta a ne kvantiteta novca koji se ulaže.

Bitno je imati na umu da momenat u okviru kog mi ograničavamo finansijska izdvajanja za kampanje jeste momenat poštene političke utakmice. U suprotnom, imamo takmičenje u kom neki kreću sa startne pozicije, neki sa prednošću od 50 metara, neki sa prednošću od 80 metara, a trka je na 100 metara!

Da li bi uvođenje takvog reda na nivou mesnih zajednica kasnije dovelo do popravljanja izbornih uslova i na višim nivoima? Jer na svim izborima u Srbiji glasa se samo za stranačkog lidera i njegovu listu, birač ne može da svog kandidata podrži „na ime i prezime“?

– Neophodno je uvesti glasanje imenom i prezimenom. Većinski izborni sistem nije dobar za Srbiju jer bi on izrazito sankcionisao mala udruženja, formalna i neformalna, kao i manje političke stranke, iako su svi oni važni akteri političkog prostora. Mi predlažemo proporcionalni izborni sistem sa preferencijalnim pravom glasa – glasa se za listu, ali i za konkretna imena i prezimena sa liste, te onda građani vezuju određenom političkom odgovornošću kandidate koje su izabrali.

Ukoliko deset poslaničkih mesta jedna stranka dobije na nekim izborima, deset imena i prezimena sa najvećim brojem glasova u okviru liste zaposedaju ta poslanička mesta i njima se poverava mandat. U toj situaciji bi i birači u mnogo većoj meri pratili šta radi njihov poslanik i politički ga sankcionisali na sledećim izborima.

Naredni redovni izbori jesu lokalni. Ima li vremena, ako se na primer u Novom Sadu na njima promeni lokalna vlast, za sledeće izbore za mesne zajedcnice uvede nešto od toga što zastupa Vaša stranka?

– Čak i ukoliko se promeni vlast u Novom Sadu, mi ne možemo da promenimo Ustav i Zakon o lokalnoj samoupravi. Ali ono što možemo da uradimo jeste da uvedemo u političku praksu konsultovanje mesnih zajednica, kao i njihovog većeg finansijskog opskrbljivanja, koliko god je to moguće.

Nama Zakon o lokalnoj samoupravi daje mogućnosti da zaista uvažimo želju konkretnih mesnih zajednica ukoliko se protive nekom urbanističkom ili drugom planu na polju lokalne infrastrukture. Dakle, tu možemo i moramo da sprovedemo takvu političku praksu. A onda, za naredni period preostaje to da se lege artis rekonstituiše status mesnih zajednica.

I zbog toga je apsolutno irelevantno to što su ljudi po mesnim zajednicama ušli u nekakve političke stranke ili pokrete. Moramo ostati otvoreni za saradnju sa svim tim ljudima, jer našem gradu svi zajedno želimo dobro, tako da političke stranke i ti samostalno organizovani i udruženi građani koji su ostvarili pobede na Limanima, ali i u drugim mestima, moraju služiti kao vetar u leđa. Dakle, moramo biti nesebični i otvoreni prema građanskoj participaciji i ne smemo se obazirati na konkretne stranačke pripadnosti. Izuzev, naravno, ako su u pitanju SNS i ostale njoj bliske režimske partije.

(Bilten STANAR, foto: Autonomija)