Kada je Aleksandar Vučić posle prošlogodišnjih izbora, neiskreno zabrinut, konstatovao: „Srbija je skrenula u desno“, bilo je tu i zadovoljstva: sada su on i njegova partija, pred neukom srpskom javnošću, mogli da glume centar.

Zadovoljstvo je bilo realno jer je višegodišnja populističko-nacionalistička propaganda uspela. Iako cvetaju svi cvetovi, najviše uspevaju oni zalivani svetom vodicom kosovskog zaveta, reafirmacijom četništva, obnovom ideje srpskog sveta i naravno: „niko neće Srbiji nametati nikakve odluke!“ Pa ko je onda desenica? Da li samo oni koji i sami sebe tako nazivaju? Da li je kriterijum za ideološko razvrstavanje stranaka ono što piše u njihovom nazivu ili stvarno ponašanje političkih aktera?

Površna opservacija delovanja političkih organizacija ukorenila je stav da su desnica: NDSS, POKS, Zavetnici, Dveri i Narodna stranka. Desnicu u principu karakteriše konzervativnost, naglašavanje tradicije, veličanje prošlosti i njenih mitova, prenaglašena etnička identifikacija, težnja ka objedinjavaju celokupnog etnosa pod jedan krov, prihvatanje religijskih vrednosti i vrlo često kult vođe. Po čemu onda Srpska napredna stranka nije desnica? Po svim kriterijumima ona je paradigma desne ideologije. Ili obrnimo pitanje: šta je napredno u „naprednoj stranci“?

Još složenije pitanje je: šta je socijalističko, ili ako je socijalistička ideologija leva strana ideološkog spektra, šta je levo u Socijalističkoj partiji Srbije? Ova politička organizacija ne menja ime od osnivanja, ali ni ponašanje. Upravo su njeni ključni kadrovi, još pre osnivanja SPS, obnovili kosovski mit svetkovinom na Gazimestanu, a njen lider Slobodan Milošević na ideologiju socijalizma nakalemio ideologiju nacionalizma i tako  opravdao rušilački pohod na Jugoslaviju i ostale narode koji se nisu mirili sa njegovom dominacijom. Ovakva agresivna nacionalsocijalistička politika dovela je do isterivanja Kosova iz Srbije, a od tada ovo pitanje postaje sudbinsko i služi za međusobne sukobe, zloupotrebe, nova zaricanja i nove mitove. S tim, što neki o tome bruje, a neki ćute ili seire na pola glasa.

SNS i SPS, dakle, na osnovu dugogodišnjeg činjenja i nečinjenja, kroz vrlo čvrstu saradnju, bez obzira šta im piše u imenu jesu stranke desnice i upravo ovih dana to dokazuju obnavljajući saradnju sa ratnim zločincem Šešeljem i beznačajnim, ali populistički upotrebljivim Tomom Nikolićem. Vučić gromoglasno napada one koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid, Dačić prenaglašeno podržava Dodika, a Dragan Marković Palma u svom jagodinskom zabranu, raspaljuje masu porukama da je Kosovo Srbija i uvek će biti Srbija.

Sve su to, razume se, predizborne poruke kojim vladajuća koalicija pokušava da učvrsti svoju rasklimanu poziciju i beskrajno ponavlja istu priču, ali u okviru nje posebno naglašava Kosovo. Tom narativu pridružile su se i stranke koje su svrstane u desnicu i tako je desnica zaokružena, uz mnoga naivna tumačenja da između vladajuće i opozicione desnice ima neke stvarne razlike. To što oni desničari koji nisu na vlasti sa više nacionalističke strasti zahtevaju promenu kosovske politike, što bi trebalo da znači: vojska i policija na Kosovo, jeste samo politički marketing, jer politika se u odnosu na Kosovo menja iz dana u dan: Srbi idu na glasanje, Srbi bojkotuju glasanje, njihovi predstavnici ulaze u kosovske institucije, pa izlaze iz njih, ima srpskih policajaca u policiji Kosova pa nema, Vučić je prihvatio Francusko-nemački predlog, pa ga nije prihvatio i tako redom.

Kosovo je u poslednjih nekoliko izbora bilo tema koja je odgurivana u stranu kao previše teška i nedovoljno mobilizatorska za glasače. To je, razume se, imalo i svoje naličje: javnost ne zna šta pojedine partije uopšte misle o tome. Da li ozbiljna, odgovorna, politička organizacija koja učestvuje u političkom životu, može da nema jasan stav o pitanju svih pitanja današnje Srbije, ili ako ga ima, a ne poklapa se sa dominantnim mišljenjem „Kosovo je srce Srbije“, da li može sebi da dopusti da takav stav javno ne artikuliše i bori se za njega? Može li se u prenapetoj društvenoj situaciji odlagati izjašnjavanje o temi koja je na vrhu važnosti i prećutkivanjem očekivati veća podrška glasača koji neće biti „nepotrebno izloženi iskušenjima“? Šta to beše oportunizam? Da li je to ono što i u rečnicima piše: iskorišćavanje povoljnog trenutka u političkom i javnom životu da bi se postigla promocija ili korist, prilagođavanje situaciji i neizjašnjavanje javno o svom mišljenju da bi se izbegli sukobi i rizici…?

Desna opozicija se ovoga puta ohrabrila i jasno odredila o Kosovu. Šta je sa ostalima?

Dijapazon stavova celokupne opozicije, koji su se poslednjih dana mogli čuti, ide od zapomaganja Milice zavetnice da se nikako ne smanjuje deo budžeta za vojsku, sa jasnom porukom da ona treba da interveniše na Kosovu, preko mišljenja da treba odmah odbaciti Francusko-nemači predlog do, u najblažoj formi izjave, da neko ima problem sa tim predlogom. Kako je moguće da opozicija kritikuje to što je Vučić uzeo Đinđićev slogan „Srbija ne sme da stane“, a nema problem s tim što ona, opozicija, manje, više, ponavlja iste floskule o Kosovu kao i vlast.

Desna opozicija se pridružila vlasti po pitanju Kosova, Srebrenice, Republike Srpske, Draže Mihajlovića, a razlikuje se u tome što se otvoreno protivi  ulasku u Evropsku uniju. Obmanula je i Tatjanu Macuru koja je u SNS ušla „jer će ova partija da nastavi put ka EU“.

Deo opozicije koji se naziva proevropskom, mudro ćuti u odnosu na Kosovo. Tek po nekad, nešto glasnije, Aleksić ponovi Vučićev stav da Srbija neće priznati ulazak Kosova u UN ili kao Ekološki ustanak onomad, američkom ambasadoru Hilu upućuje nesuvislo pitanje: „Da li bi ambasador Hil pristao da prizna nezavisnost Teksasa kad bi narod Srbije to tražio“? U pravu su ekološki ustanici kad kažu: „želje su jedno, a stvarnost je nešto drugo“, jer zaista želje da Kosovo bude u sastavu Srbije su jedno, a stvarnost da već 24 godine nije tako je nešto drugo. Politička naivnost se posebno ogleda u tvrdnji da je naša stvarnost zapisana u Ustavu Republike Srbije. Neko ko drži lekcije drugima propustio je lekcije da smo imali ustav kojim je definisana Jugoslavija, pa zatim ustav koji je ustanovljavao Saveznu Republiku Jugoslaviju, kasnije Republiku Srbiju i Crnu Goru i da su te države nestajale dok su njihovi ustavi bili na snazi. Drugim rečima, stvarnost nije ono što je napisano na papiru nego ono što se vidi golim okom.

Stigli smo i do levice. Ima li je? Po nazivima, ima nekoliko levih partija, pa bi se moglo zaključiti da je ova ideologija vrlo zastupljena. Međutim, ima smisla govoriti samo o Zeleno levom frontu, kao novoj, svežoj pojavi na političkom nebu Srbije, koja se osmelila da se orijentiše onako kako se mnogi u ovoj zemlji odavno ne usuđuju. Ali i predstavnica ove organizacije nedavnom izjavom da ima problem sa Francusko-nemačkim predlogom, opravdava pitanje: da li će se energija višemesečnih protesta razbiti o kosovski zid? Da li je u pitanju oportunizam ili jednostavno nema onih koji su svesni realnosti i koji se usuđuju da se izjasne o objektivnoj odgovornosti Srbije za to što Kosovo nije više u Srbiji? Kako je moguće da Miloš Jovanović zagovara pitanje suočavanja sa bližom i daljom prošlošću, pri čemu, nema sumnje, misli da Srbiju treba u potpunosti abolirati od svake odgovornosti, a da neko ko je evropske orijentacije ili levica, o tome ćuti? Levica nikada nije birala lakši put!

I dok Evropska unija priprema milijarde evra za bespovratnu pomoć ili povoljne kredite Zapadnom Balkanu, razmatrajući mogućnost pristupanja Srbije, ali i Kosova evrointegracijama, šta može da bude odgovor sadašnje građanske i leve opozicije, ako sutra pobedi na izborima, predstavnicima Evrope i sveta, o rešenju za Kosovo? Hoće li se taj stav tek tada uobličiti ili će, što je vertovatnije, doći do još većeg raskola u današnjoj opoziciji. Kako će tada građanima Srbije, željnim promena, biti objašnjeno da u Evropsku uniju ne možemo jer ni nova vlast „ne da Kosovo“?  Da li je moguće da postpetooktobarska iluzija, da će Kosovo biti oprošteno onima koji su skinuli sa vlasti Miloševića ili danas Vučića, još traje?   

(Autonomija)