Regulator elektronskih medija – REM ne radi dobro i prema ponašanju i izjavama koje stižu iz Saveta ovog tela, jasno je da većina njegovih članova nema jasnu predstavu šta su osnovne funkcije i na kojim principima ono treba da deluje, a s druge strane očigledan je politički i korporativni uticaj na odluke REM-a.
Apsurdna odluka da sve četiri televizije koje su do poslednjeg konkursa imale dozvole za nacionalno pokrivanje, produže emitovanje na celoj teritoriji Srbije, uprkos brojnim prekršajima koje su napravile u svom radu, dovoljna je da se postavi pitanje konzistentnosti regulatora.
Izbegavanje da se donese odluka o petoj dozvoli za nacionalno pokrivanje, takođe. Nezakonito stupanje u štrajk, što je dobro objasnio sudija Ivošević, očigledno je bežanje sa poprišta odgovornosti u još veću neodgovornost.
Deo obrazloženja koje se iz Saveta REM-a čulo, da je ovo telo pod pritiskom, između ostalog, organizacija civilnog društva, izrazito svedoči o neshvatanju suštine i koncepta nezavisnog regulatornog tela za oblast radiodifuzije, onako kako se na ta tela gleda već nekoliko decenija u demokratskim društvima.
Osnovni zadatak ovih tela jeste da spreče uticaje centara moći, pre svega vlasti, na medije. Najefikasniji način koji pomaže da se to ostvari jeste saradnja sa civilnim sektorom. To je zato što nezavisna regulatorna tela treba da ostvaruju interese društva u celini, svih njegovih grupa i pojedinaca, a ne privilegovanih subjekata, političkih, ekonomskih ili bilo kojih drugih.
Saradnja sa civilnim sektorom, kao načinom artikulacije najširih legitimnih interesa, je modus vivendi rada nezavisnih regulatornih tela. To je razlog što je i u Zakonu o elektronskim medijima, u delu u kome se govori kako se predlažu kandidati za članove Saveta, među ovlašćene predlagače naveden čitav niz nevladinih organizacija.
Predlozi koji se ovih dana čuju za smenu članova Saveta REM-a su legitimni, ali sa veoma malom nadom na pozitivan ishod. Tačno je da 20 poslanika u Narodnoj skupštini može to da predloži, a pozivanje na Član 16, tačka 5) zakona, gde se govori o nesavesnom i nepravilnom radu člana Saveta jeste dobar osnov. Ali treba imati u vidu i da zakon predviđa da skupština ne može da odlučuje o predlogu pre pribavljanja mišljenja Saveta o postojanju razloga za razrešenja. Da li se može očekivati da će Savet da potvrdi razloge za smenu svih ili većine svojih članova?
Još je više upitno izjašnjavanje većinskog dela parlamenta, čak i da prihvati predlog za raspravu. Ali čak i da se to dogodi i da Narodna skupština smeni članove Saveta, možemo li da zamislimo da ista vladajuća većina izabere nove članove Saveta koji će drugačije od dosadašnjih da rade ovaj posao?
Po svemu sudeći, neophodna je temeljna reorganizacija REM-a.
Najnužnije su promene u načinu predlaganja i izbora članova Saveta ovog tela, čime treba obezbediti njegovu depolitizaciju. Kada je pisan prvi reformski medijski zakon u Srbiji Zakon o radiodifuziji, kojim je uvedeno regulatorno telo, razmatrana su različita iskustva, među kojima ima primera vrlo različitog konstituisanja organa koji u regulatornom telu donose odluke. NJih ne mora da bira parlament i takvih slučajeva ima. Pošto se u parlamentu Srbije mnogo više prelamaju interesi političkih struktura, uz dominaciju one koja je vladajuća, bilo bi dobro isključiti tu instituciju iz odlučivanja o članovima Saveta REM-a.
Najjednostavnije rešenje je da sadašnji ovlašćeni predlagači, kako predviđa zakon, budu kolektivni entiteti koji ne predlažu po dva kandidata, nego dogovorom direktno imenuju po jednog člana Saveta. Pošto su zakonom, kao ovlašćeni predlagači predviđeni nadležni odbori skupštine Srbije i Autonomne pokrajine Vojvodine, njih treba zameniti Srpskom akademijom nauka i umetnosti i Vojvođanskom akademijom nauka i umetnosti, što bi bio doprinos depolitizaciji, bez obzira na sve konotacije koje postoje u pogledu političkog uticaja na ove dve značajne institucije.
Sadašnje odredbe zakona govore o osam kolektivnih ovlašćenih predlagača, jer je nadležnom odboru skupštine Srbije dato da predlaže četiri kandidata za dva člana Saveta, što posebno povećava politički uticaj. Pošto Savet ima devet članova, bilo bi dobro da se deveti ovlašćeni predlagač konstituiše ili od medijskih i novinarskih udruženja ili od fakulteta na kojima se studiraju mediji, novinarstvo, komunikologija.
Dakako, i za ovu ideju je potrebna saglasnost vlasti. Ali ova promena bi imala dalekosežni značaj jer bi zauvek smanjila mogućnost političkog uticaja trenutno dominantne opcije. Ako bi se uglednim institucijama društva dalo poverenje da one direktno biraju članove Saveta regulatornog tela, time bi se autoritet, značaj, ugled tih institucija preneo i na regulatorno telo.
Ako bi se tim institucijama, kao odgovornim za izbor pojedinih članova, dalo i pravo opoziva onih koje su imenovali, ukoliko oni ne obavljaju svoju dužnost po zakonu, eto mogućeg rešenja. Bilo bi dobro i jasnije precizirati stručnost i ostale reference koje članovi Saveta treba da poseduju.
Ovakvo rešenje bi sigurno moglo da doprinese pozitivnim tokovima razvoja sistema informisanja. O njemu je potreban konsenzus, jer praksa političkog uticaja na kandidovanje i izbor članova Saveta i time i na celokupan rad REM-a predugo traje. Ona je sada najvidljivija, ali postoji od prvog konstituisanja Saveta još kada se regulatorno telo zvalo Republička regulatorna agencija.
Autor je profesor univerziteta u penziji
STUPS: Bestijarijum