Rada Trajković iz Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije smatra da je žalosno što rasprava o vojvođanskom Statutu nije vođena „na odgovorniji i ozbiljniji način i što nisu korišćena evropska iskustva“, već se, kako je navela, i u toj polemici pokazalo da nije izvučena nikakva pouka ni iz nedavne prošlosti, posebno kad je reč o pitanju Kosova. Ona je u intervjuu za portal www.autonomija.info kazala da je decentralizacija normalan proces koji se dešava svuda u Evropi i šire, dok se u Srbiji ovi procesi nazivaju sepratističkim, a njihovi zagovornici optužuju za dezintegraciju zemlje.
– To je posledica toga što nismo pametno razgovarali o razvoju i budćnosti Srbije. Mi smo na Kosovu imali jaku unutrašnju nezavisnost po Ustavu iz 1974. godine, kad je postojao veliki stepen samouprave. Međutim, nažalost, ukidanje te autonomije rezultiralo je kasnije nizom događaja koji su doveli do toga da se danas nalazimo pred Međunarodnim sudom pravde, pokušavajući da legalizujemo integritet Srbije nad tim delom teritorije. A reč je o iscrpljujućim procesima koji troše i narod i državu, mada svi znamo kakav će rezultat na kraju da bude – ocenila je Rada Trajković.
Može li se uopšte praviti parlela između Vojvodine i Kosova, koja se nametala u raspravi o Statutu Vojvodine, te su pojedini politički akteri taj izjednačili i sa Kumanovskim sporazumom?
– Ne mogu da razumem te paralele između Vojvodine i Kosova. Nije mi jesno zašto određeni politički krugovi u Beogradu nemaju povernja u vojvođanske Srbe. Ja sam uverena da vojvođanski Srbi svima nama treba da budu primer, a pogotovo nama sa Kosova zbog svega što smo prošli. Zato treba da podržimo autonomiju tog prostora, jer to je i jedini pravi multietnički prostor i pravi primer suživota, ali i prostor koji ima perspekitvu ekonomskog razvoja. I zaista ne vidim zašto se toliko potencira taj strah od separatizma. Kao da se to želi instalirati u Vojvodini!? Kao da neko pokušava posejati neko seme zla. Pa valjda će se onda i građani Vojvodine jednom zapitati: Ej, pa zašto mi stalno treba da dokazujemo svoju lojalnost i da se branimo da nismo separatisti?
U kojoj meri ste upoznati sa sadržajem Statuta AP Vojvodine i mislite li da taj akt ima poltičku težinu kad je reč o procesima decentralizacije?
– U pogledu definisanja autonomije Vojvodini prioritet treba da bude na ekonomskoj decentralizaciji, koji bi omogućio da se unapredi taj deo države koji već poseduje institucionalnu infrastrukturu. Mislim da je, u tom kontekstu, veoma značajno i što je dobijena mogućnost za otvaranje kancelarije Vojvodine u Briselu. Nemačka je najbolji primer zemlje kad je reč o regionalnom organizovanju, a regije u toj zemlji imaju i svoje zastave, grb i druga prava koja određuju identitet. Za mene je jedino nepotrebno to što se vojvođanskim Statutom definiše pravo na pokrajinski referndum, ali sve ostalo u Statutu je nesporno. Mislim da bi na osnovu ovog akta Vojvodina mogla biti jedan dobar „projekat“ koji bi pomogao da i ostatak Srbije pođe putem decentralizacije, ali i podsticaj za ustavne promene u Srbiji. Zaista, važeći Ustav, koji uostalom nije ni dobio podršku u Vojvodini, ne odgovara ni realnoj situaciji u Srbiji. Samo decentralizovana Srbija je naša velika šansa, jer su unitarizacija i beogradizacija kontraproduktivni za razvoj zemlje u kojoj su danas određeni delovi potpuno pasivni. A da smo imali regionalizaciju, imali bismo snažnije regione i manje iseljavanja i migracija ka Beogradu.
Ipak, ima li izgleda uopšte da se krene u regionalizaciju, s obzirom i na stalna „upozorenja“ ključnih aktera vlasti da se neće dozvoliti „dalja dezintegracija“ Srbije?
– Suštinu problema vidim samo u ksenofobiji, koja nas ne samo unazađuje, nego i potpuno uništava. Zato sma i vrlo zabrinuta. Nikako da krenemo u neke normalne rasprave. A ti ksenofobični ljudi zauzimaju najveći deo javnog prostora, te se onda njihovi stavovi prihvataju kao većinski iako oni to u suštini nisu. Barem ja tako verujem. Ali, ksenofobični ljudi su vrlo agresivni i zato svuda nalaze prostor za plasiranje i nametanje svojih ideja. Prosto su zatrovane generacije ljudi koji iz tog začaranog kruga ne mogu da se iščupaju. A rezultat svega je stanje u kojem se danas nalazimo. I nije čudno što svi jako patimo za nekim vremenima i šansama koje smo propustili, ali i za nekim rešenjima koja su proglašavana kao strašna, ali su bila logična i normalna.
Na koja rešenja mislite?
– Na rešenja koja smo imali a kakva danas imaju i brojne države u Evropi, čiji regioni imaju status država. Ali, oni ne govore o separatizmu. Naprotiv, najuspešnije regije uipravo su motor razvoja tih evropskih država. I ja Vojvodinu doživaljavam kao motor i lokomotivu Srbije i kad je reč o ekonomskom razvoju i kad je reč o procesima decentralizacije i regionalizacije koji neminovno treba da uslede kad se konačno oslobodimo te ksenofobije. Ne smemo da dozvolimo da našoj deci u nasleđe ostavimo te teorije zavere koje stalno propagiraju ovde i koje ja slušam od detinjstva. Evropski primeri treba što više da budu prisutni u našim medijima, našim građanima treba približiti sliku Evrope i objasniti im da je decentralizacija nešto što svima donosi korist. Zato treba da se prestane i sa tim etiketiranjem Vojvođana kao separatista i da se konačno okrenemo ka podršci Vojvodine, da se učimo na iskustvima te pokrajine, jer ćemo samo tako svi doprineti stabilnosti cele Srbije.
(www.autonomija.info)