“Povećan roditeljski i dečji dodatak” – ta vest je dočekala trudnice i mame u ovom prvom mesecu 2023. godine. Prema važećoj zakonskoj regulativi (Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom) cenzus za ostvarivanje prava na dečji dodatak i iznos dečijeg dodatka usklađuje se dva puta godišnje – 1. januara i 1. jula, počev od 2019. godine.

Tako će porodice koje dobiju prvo dete umesto dosadašnjih 321.900 dinara roditeljskog dodatka, od sada dobijati 345.398 dinara. Roditeljski dodatak za rođenje drugog deteta sada iznosi 306.388,75 dinara i isplaćuje se u 24 rate; iznos za treće dete, koji se isplaćuje u 120 rata je nešto više od 1.800.000 dinara, a za četvrto 2.757.498,79 dinara takođe u 120 rata. Pred sam kraj prošle godine, mame u Srbiji dočekala je i najava ministarke za brigu o porodici i demografiju Darije Kisić da će sredinom ove godine biti usvojen zakon na osnovu kojeg će se porodiljsko odsustvo za prvo dete produžiti sa 12 na 15 meseci, a za drugo na 18 meseci.

Iako je najavljena promena još jedna mera koja ide u korist roditeljima, sumnje postoje, naročito ako se ima na umu druga strana Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je počeo da se primenjuje 2018. Iako je Zakon omogućio povećanje iznosa roditeljskog dodatka, on je brojnim majkama naneo nepravdu koja se i danas, pet godina kasnije, ispravlja. Upravo zato sagovornica KUME psihološkinja Jasmina Mihnjak sa Portala Bebac kaže da svaku najavljenu pronatalitetnu meru, i njenu primenu treba budno pratiti. O tome ko bi eventualno mogao biti nezadovoljan produžetkom porodiljskog odsustva, o čemu bi trebalo voditi računa prilikom donošenja zakona govori za Njuzleter KUMA.

Najava o produžetku porodiljskog odustva veoma je odjeknula u javnosti, da krenemo od pozitivnih strana, zašto bi ta promena bila značajna?

Mi mislimo da je to mera koja će najviše da se oseti u svetu roditelja posebno u svetu mama i zato je tako i odjeknula. Ukoliko zaista bude tako mnoge mame će se obradovati zato što svaka zna koliko je teško vratiti se na posao posle tih prvih godinu dana najosetljivijeg i najranijeg perioda sa životom bebe, i koji sve problemi nastaju onda kada treba da se vrate na posao. Baš zato ovu meru vidimo kao, na žalost, neku vrstu kompenzancije za neke stvari koje ne valjaju i koje nisu uređene.

Šta konkretno ne valja, na šta mislite?

Postoji problem sa vrtićima. Ako mama treba da se vrati na posao, npr. u aprilu mesecu, a dete kreće u vrtić tek u septembru (jer je u nekim gradovima na osnovu konkursa tako uređeno) mame imaju prostor od nekoliko meseci kada moraju da koriste ili svoj godišnji odmor ili neko novo dodatno bolovanje da bi ostale sa bebom ukoliko nema ko da je čuva. S druge strane zaista je rano da tako mala beba boravi u našim vrtićima, kažem našim zato što u nekim drugim zemljama postoje čak jaslice koje su za raniji uzrast ali je nivo brige i način na koji su organizovane te ustanove mnogo bolji. Kod nas to ne funkcioniše baš najbolje. U mnogim gradovima ni ne postoje vrtići koji primaju decu koja su mlađa od dvanaest meseci. U Novom Sadu recimo postoji samo jedan takav vrtić. Dakle, sa te strane ovo jeste dobra mera i dobro je da se omogući da mama ostane sa bebom duže.

Ima li ova u najavi dobra mera i drugu stranu price koja se za sada ne spominje?

Ne smemo da zaboravimo one mame koje neće biti oduševljene ovom merom, Živimo u vremenu kada su žene posvećene i svom poslu i razvoju karijere. Na žalost imamo i situaciju u praksi da određene kompanije imaju prećutan dogovor sa svim zaposlenima da žene posle porođaja moraju ranije da se vrate na posao. Čak imamo informaciju da to bude i posle tri meseca. Ukoliko se ne vrate, naravno imaju prava na to, one će ostati na svom bolovanju do kraja, a kada se vrate sačekaće ih otkaz.

Da li to znači da produžetak porodiljskog odsustva može da otvori novi prostor za diskriminaciju majki I budićih porodilja i koliko je važno imati i to na umu prilikom donošenja novog zakona?

Mislim da su generalno sve donete mere, od kada je počelo to zagovaranje pronatalitetne politike u marketinške svrhe ( mi to tako zaista vidimo) takve da se ne odnose na sve. Koja god mera da se donese uvek će neko biti nezadovoljan.Treba donositi takve mere i zakone koje će biti fleksibilne i koje će moći da obezbede svim mamama ono što je njima potrebno. Moramo da sagledamo i ulogu poslodavca kom će neka zaposlena žena koja mu je ključna i koju ne može bilo ko da zameni odsustvovati 18 meseci. To će uticati i na tog poslodavca i na celu firmu i na karijeru te žene. Žene nisu samo majke. Žene danas žele da budu i uspešne u svom poslu. Krenule su da rade nešto, da razvijaju svoju karijeru i onda će imati dug prekid od 18 meseci koje će itetkako osetiti i biće im teško kasnije kada se vrate na posao. Takođe imamo problem mama preduzetnica koje moraju da se vrate mnogo ranije na radno mesto. One se vraćaju već posle tri meseca jer znaju da posao zavisi od njih. Jedna frizerka ima svoje mušterije koje žele da ih baš ona frizira i ne može da nađe odgovarajuću zamenu.

Šta bi moglo da bude rešenje?

Da se podrže mame koje se ranije vrate na posao. To bi bila mera koja bi bila dobra i za žene i za poslodavce. Da npr. žena kada god odluči da se vrati na posao, bila ona preduzetnica ili zaposlena kod poslodavca, dobije neku naknadu, ili da se recimo poslodovac oslobodi poreza i doprinosa i dobije neki finansijski benefit jer će država uštedeti ako se žena vrati ranije na posao. Znači važno je da postoji i opcija fleksibilnosti za one mame koje ipak žele da se vrate i pre isteka tih 15 ili 18 meseci.

Upravo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom nije dovoljno fleksibilan i nije prepoznao specifičnosti različitih grupa majki i radnica. Najnovija vest u vezi sa ispravljanjem tog zakona tiče se člana 17. Ustavni sud Srbije je odredio da je stav 4 tog člana neustavan. Na šta se odnosi član i šta je sporno?

Taj član se takođe odnosi na dužinu trajanja naknada povodom rođenja deteta. To je malo komplikovano objasniti. Određene mame su svrstane u neku drugu kategoriju u odnosu na mame koje su radnom odnosu. Mame koje nisu zaposlene, ali su imale neke mesece radnog staža u nekom prethodnom periodu (tu spadaju i mame preduzetnice) nemaju prava na naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta nego dobijaju naknadu na osnovu rođenja deteta. I ako rode treće dete one i dalje imaju pravo samo na godinu dana odsustva, za razliku od mama koje su u radnom odnosu i koje imaju prava na dve godine odsustva sa posla. Ustavni sud je doneo odluku da je ovo neustavna odredba jer diskriminiše sve žene koje spadaju u tu grupu. Međutim, najproblematičnije je što sve te ispravke Zakona o finansijskoj podršci traju toliko dugo. Onog trenutka kada je zakon ugledao svetlost dana mi smo skrenuli pažnju na sve odredbe koje su neustavne, diskriminišuće i nisu fer i na strani roditelja. Učestvovali smo i u predlogu izmena zakona koje su odmah 2018. predate Ani Brnabić i njenom kabinetu i imali smo brojne sastanke u Vladi na tu temu, tako da oni, sve ovo što ne valja u ovom zakonu, znaju već od samog starta i nejasno je zašto se on menja tek kada Ustavni sud proglasi da je neka odredba neustavna. Ako oni zaista žele da slušaju roditelje i majke i ako će da naprave takav zakon koji je, kao što mu i ime kaže podrška porodici, onda su to trebali da menjaju davnih dana jer za sve ove godine ogroman broj roditelja je uskraćen za odgovarajuću pomoć i podršku koja im je neophodna. Sve ove godine važi zakon koji prosto nije fer. Posebno ljuti i to što se svaka izmena slavi i svaka ta izmena se doživljava tako kao da oni nešto dodatno čine i to sve sa predsednikom koji dođe da nam prvi saopšti te vesti. Mi smo odlučili da ne tapšemo Vučiću i da ne tapšemo ovoj Vladi za bilo kakve izmene koje donesu jer to je ispravljanje njihovih grešaka i ispravljanje koje, zahvaljujući njima, predugo traje.

Šta je sve promenjeno, tačnije ispravljeno do sada, koje promene Zakona još treba izboriti?

Ono što je ispravljeno i što je možda najvažnije jeste da sada žene makar tokom prva tri meseca ne dobijaju one mizerne naknade od hiljadu ili dve hiljade dinara. Međutim sada imamo najavu povećanja perioda odsustva radi nege deteta. I ako žena bude odsutna 18 meseci sa posla i bude dobijala samo prva tri meseca minimalac, a kasnije svega tri ili čertiri hiljade dinara jasno je da će ta žena ipak da se vrati na posao. Dakle i dalje postoji ta vrste nepravde. Ako nam odsustvo traje 11 ili 12 meseci onda je neophodno da svaka mama dobije barem minimalnu naknadu tokom svih meseci. Ono što na žalost nije ispravljeno, a mi smo predlagali, jeste to da se skrati taj period koji ulazi u obračun naknade jer je 18 meseci izuzetno dug vremenski period pogotovo u Srbiji gde se često menja posao, gde je teško doći do stalnog zaposlenja. Dakle, da se smanji na 12 meseci, kao što nalaže Konvencija o zaštiti materinstva čiji smo mi potpisnici i koja kaže da taj period ne sme da bude duži od 12 meseci. Naš predlog je takođe da se u tih dvanaest meseci, ukoliko žena ima koji mesec koji je uleteo da nema primanja, taj mesec ne računa kao nula dinara nego barem minimalac. To je najpravednije rešenje zato što bi dovelo do toga da svaka žena dobija barem minimalac, a da opet igra ulogu to koliko je ona meseci radila. Ukoliko je radila šest meseci i imala neku veću platu, za te mesece se neće računati minimalac nego plata koju je imala, a za ostatak će se računati minimalna zarada.

Prethodnu godinu obeležila su i brojna poskupljenja. Taj trend je nastavljen i u 2023. Svedočimo ogromnom povećanju cena stanova, hrane, energenata… troškovi života su znatno veći. Da li je to dodatni stres u tom, ionako osetljivom periodu života i da li to utiče na odluku o rađanju?

Izuzetno. Trudnoća je sama po sebi jedan izazov za celu porodicu, ali to je jedna razvojna kriza, koja je dobra. Kada je kriza razvojna to znači da mi i rastemo tokom prevladavanje te krize, ali kada se sa njom umešaju i ove nerazvojne krize sa kojima se svakodnevno suočavamo to donosi zaista brojne probleme porodicama. Baš smo skoro na portal Bebac radili priču o tome koliko finansijski stres ima uticaja tokom trudnoće i na sam razvoj deteta i našoj populaciji generalno, ne samo u Srbiji je taj finansijski moment izuzetan bitan. To je kao ako pričamo o potrebama čoveka pa su fiziološke potrebe ono prvo što moramo da zadovoljimo, tako je i ovo kada rodimo bebu, kada samo donesemo odluku da ćemo da proširimo svoju porodicu, najbitnija stavka jeste da osećam finansijsku stabilnost. U Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji je stalno u nekoj finansijskoj krizi da li je to zbog Covida ili zbog gubitka posla ili zbog enormnih poskupljenja ili zbog toga što imamo posao, ali se plašimo da ćemo taj posao da izgubimo. Sve su to stresovi koji utiču na ljude Srbiji, a posebno na trudnice, odnosno porodice koje tek treba da dobiju dete.

Tamara Srijemac (GS KUM Nezavisnost, Foto: Pixabay)