„Hitler“, odgovorila je jedna britanska gospođa u blizini stanice podzemne železnice „Bejker strit“ u Londonu, kada su je upitali na šta prvo pomisli kada čuje za Nemačku. „Stvarno?“, upitao ju je dalje novinar. Žena je slegnula ramenima i otišla dalje.
Tako su godinama nakon Drugog svetskog rata mnogi Britanci doživljavali Nemačku i Nemce, iako često samo uz ironične tonove. I Nemci i Britanci dobro znaju podrugljiv izraz „Don´t mention the war“ (Ne spominji rat) kao i karikirano Hitlerovo marširanje koje je smislio komičar Džon Kliz za BBC-jevu komediju u Srbiji prikazanu pod imenom „Hotel Falični“ (Fawlty Towers). Za mnoge je Britance izrugivanje sa prusko-nemačkom vojnom prošlošću čista tradicija, a da pri tome zapravo vrlo malo znaju o modernoj Nemačkoj.
„Tipično“, kaže Piter Votson, britanski autor i novinar koji je opširno pisao o nemačkoj kulturi i nemačkim društvenim naukama. „Nedavno je u jednom velikom britanskom tabloidu objavljen tekst jednog istoričara u kojem je pisalo: ‘Nemačka je konačno postigla ono što je želela: dominira Evropom pod carem Merkelom’. To je veoma žalosno gledište“, primećuje Votson.
Doba nacizma u centru pažnje nastave istorije
U svojoj knjizi „Nemački genij: Duhovna i kulturna istorija od Baha do Benedikta XVI“, Votson spominje jedan godišnji izveštaj britanskog „Ureda za kvalifikacije i nastavni program“ iz 2005. Taj Ured naručio je izveštaj o engleskim nastavnim planovima. Njegovi autori su sa zaprepašćenjem otkrili da nastavom istorije u Velikoj Britaniji „u velikoj meri dominira Hitlerovo doba“. U jednoj anketi sprovedenoj u Britaniji 1977. s pitanjem može li se „nacizam li nešto slično“ ponovno probuditi u Nemačkoj, 61 odsto upitanih je odgovorilo sa „ne“, a 23 odsto sa „da“. U istoj anketi sprovedenoj kasnije, 1992. godine, 53 odsto ispitanika je odgovorilo sa „da“, a 31 odsto sa „ne“.
Nažalost, negativno raspoloženje Britanaca zbog nemačke uloge u Prvom i Drugom svetskom ratu toliko je jako rašireno, kaže Votson, da samo mali broj njih zna nešto o kulturnom doprinosu Nemačke ili o nekoj dubljoj povezanosti tih dveju nacija.
Promena 2006.
No iako je to negativno raspoloženje i dalje prisutno, fudbal je tu negativnu sliku o Nemačkoj ipak veoma popravio. Za to je bilo ključno Svetsko fudbalsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj. „Ljudi su videli da i u Nemačkoj mogu da se zabavljaju i da se ne mora svaka fudbalska utakmica posmatrati kao da se vodi rat“, kaže Votson.
Sad su čak i tradicionalno kritički nastrojeni britanski mediji počeli da pišu i ponešto lepo o Nemačkoj. Na naslovnoj strani jednog od poslednjih brojeva „Nju Stejtsmena“, konzervativnog britanskog političkog časopisa sa tiražom od 250.000 primeraka, našlo se i pitanje: „Zašto ne možemo da budemo malo sličniji Nemačkoj?“
Profesor Martin Rot, Nemac, direktor je Muzeja „Viktoria i Albert“, institucije koja ne može biti više britanska. On smatra da postoji razlog zbog kojeg su Britanci tako dugo bili skeptični u odnosu na Nemce: „Mislim da Nemačka pati od određenog kompleksa i onda stalno trubi: ‘Mi smo najbolji, najveći i najbrži’. I mislim da je drugima često teško da prihvate takvo držanje“, kaže Rot.
Filip Damen, menadžer u Londonu, takođe Nemac, smatra da njegovi sunarodnici ne bi trebalo da britanske provokacije uzimaju previše ozbiljno: „Nemci su stvarno često veoma ozbiljni i često sami sebe shvataju preozbiljno“, kaže on. „Ali, znate, nismo samo mi na meti – i drugi su. Sigurno ste već čuli šta ljudi ovde govore o Francuzima.“
STUPS: Bestijarijum