Sterijino pozorje je stara i velika ljubav Novosađana. Ali, kada se ovog juna zavesa Sterijinog pozorja u glavnom gradu Vojvodine spustila, mnogi su ćutke progutali knedlu i odahnuli tešeći se – svašta su Pozorje i njegova publika za 58 godina preturili preko dasaka, pa će i ovogodišnji festival u režiji naprednjačkih kultur-tregera. Preturiće i deo selekcije po državnom diktatu, i Kusturičine političke lekcije, i poklon knjigu od 300 evra, i priredbu za 170.000 evra, i pritiske autora jednog od ipak prikazanih komada, i sramno ćutanje posle protesta rediteljke zeničke predstave… Jer: “…Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno već da nam je neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka – da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti…” (Meša Selimović, 1971.)

Ove su godine meru svojih mogućnosti pokazali mnogi. Mogućnosti, koje su nam se – izgleda, baš kao i zajednički prostor, državni i teatarski – tako suzile da su se skvrčile ne samo na mapi, već i u pameti i kuraži… Jedna od odlika ovogodišnje selekcije jeste odsustvo hrabrosti, izneo je pred sam početak Pozorja Jovan Ćirilov, a to je, iako nažalost samo u naznakama potvrdio i predsednik žirija Predrag Ejdus, na zatvaranju festivala. Žiri je izrazio “izvesnu zapitanost nad neujednačenim kriterijumima prilikom izbora predstava u zvaničnoj selekciji. Nadamo se da je to posledica jedne siromašne pozorišne sezone…”

Festival politikantstva

Javnost je, pak, bila upoznata, još pre početka Sterijinog pozorja, da će osim siromaštva, festival krojiti i politikanstvo, te da će žiri i publika, po odluci selektora Igora Bojovića, gledati teško shvatljivu mešavinu predstava visokih teatarskih dometa i onih kojima – ili po umetničkim vrednostima, ili zbog umešanosti politike koja podrazumeva i odsustvo relevantnog suda pozorišne i kritike stručne javnosti – nije mesto na Pozorju. Među ovim drugima su: “Sunce tuđeg neba” Puls teatra iz Lazarevca, “Virus” Siniše Kovačevića Teatra mladih iz Jerevana, kao i “pozorišna iluzija za državni protokol”, “Konstantin” Narodnog pozorišta iz Niša i imenjaka iz Beograda.

“Konstantin”, koga su kritičari nazvali “slikovnicom o velikom caru”, izazvala je burne reakcije i zbog, za naše prilike, velikog budžeta koji je predstava „upila“. Vlada Srbije odlučila je da Ministarstvu kulture iz budžetskih rezervi odobri 19,4 miliona dinara, ili oko 170.000 evra za scensku priredbu “Konstantin Magnus” u Nišu, u okviru obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta, objavljeno je u Službenom listu. Predsednik nadzornog odbora niškog pozorišta Dragan Aranđelović izjavio je da je 19 miliona gotovo dvostruko više nego što koštaju svih pet ovogodišnjih predstava tog pozorišta.

Yes, Gladijator!

Uz to, programski rukovodilac projekta “Milanski edikt 313-2013 Srbija” i savetnik predsednika Tomislava Nikolića za kulturu Radoslav Pavlović dobrano je doprineo odijumu prema „Konstantinu“ drsko, neznalački, uvredljivo i nevaspitano izjavivši: ”Nisam u pozorištu odavno video tako lepe muškarce i žene. Posle nekoliko decenija kada su na sceni bili mladi narkomani, mlade prostitutke, invalidi rata, dobijamo nešto što možemo definisati kao čistu lepotu. …desilo se apsolutno čudo kostimografsko, kostimi u predstavi su kakve sam video samo u filmu ‘Gladijator’, mom omiljenom” (Sterijina narada za kostim pripala je kostimima iz ove predstave). “Muzika je retko dobra, vraća nas na prostor Vangelisa, a ima i nekih delova programski koncipiranih kao iz moje omiljene grupe Yes”!

I dok se savetnik predsednika u Beogradu razmetao svojim poznavanjem pozorišne umetnosti, u Novom Sadu je, nešto pre toga, politika smenila redakciju “Scene”, što je bio početak ustoličavanja novih vetrova u Sterijinom pozorju. Ubrzo potom došla je i vest da će Emir Kusturica otvoriti Sterijino pozorje. Naprednjaci, Dveri, DSS… ovoj su se vesti obradovale i likovale, građani su ćutali, pozorišna javnost takođe. Svi su ćutali, osim Selme Spahić, rediteljke predstave uvrštene u Selekciju nacionalne drame i pozorišta, “Grebanje ili kako se ubila moja baka” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, Hartefakt fonda i Bitef teatra Beograd.

Poruka Selmina bila je jasna: „Festival koji ukaže takvu čast Emiru Kusturici ideološki se jasno opredeljuje, pristaje na nacionalističku retoriku i daje joj legitimitet. Na takvom festivalu ne želim da učestvujem“.

Zamoljen, nakon toga, da kaže zašto neće da komentariše neuobičajenu i skandaloznu situaciju, direktor Pozorja Selimir Radulović bio je “pesnički mudar” i odgovorio je da se “i ćutanjem nekada može braniti dostojanstvo umetnosti i umetnika” ! Dodao je još da “onaj ko ne prepoznaje Kusturicu kao evropskog i svetskog umetnika, jeste, blago rečeno, maliciozan.”

Svetski je to čovek!

Pre toga je direktor Radulović naložio da se naruči i iz kase za tu prigodu izdvojio 300 evra, da se plati poklon knjiga za Kusturicu, kao mali znak pažnje jer je Novi Sad i Pozorje udostojio dolaska. Do sada još nije otkriveno da li je knjiga bila isto ono izdanje Dušanovog zakonika koje je gradonačelnik Novog Sada Vučević uručio prvom potpredsedniku Vučiću i patrijahu Irineju, nedavno u novosadskom Magistratu, ili pak svitak Milanskog edikta. Fascinaciju Kusturicom direktor Radulović nije skrivao, a na grimase saradnika odgovarao je i ovim rečima: “Nemojte tako, svetski je to čovek, čas je u Parizu, čas u Novom Sadu.”

Više se Raduloviću sviđalo da visoki gost dolazi iz Pariza, nego sa Mokre gore, jer je, kako se kasnije ispostavilo, Kusturica na Mećavniku seo u svoj helikopter i doleteo u prestonicu Vojvodine i pošteno se odužio na gostoprimstvu: Na otvaranju Festivala održao je politički govor – veliku lekciju Novosađanima i Vojvođanima, podsetivši ih da su na krivom putu i naložio im šta im je činiti ne bi li taj put ispravili. Kasnije se otkrilo zašto je Kusta u, po njegovom mišljenju, vojvođanskom „timu iz snova“ ostavio Matiju Bećkovića na rezervnoj klupi – čovek jeste da je rođen u Senti, dakle u Vojvodini, ali tamo je proveo svega nekoliko dana po rođenju! Valjda nedovoljno da se bude u vojvođanskoj ekipi!

Kustin nastup, dok je neposlušnim Vojvođanima čitao i preporučivao svoj manifest umesto njihove Deklaracije, slušali su to veče na otvaranju Pozorja u istom, šestom redu u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta direktor Radulović i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić. Razdvajalo ih je samo jedno sedište. Slušali i ćutali. A, ćutali su i svi u publici. Na uvredljive i neprimerene lekcije niko nije reagovao, ni pisnuo, ni trepnuo. Ni pisnuo, baš kao ni publika na zatvaranju Pozorja, kada se direktor Radulović još jednom zahvalio Kusturici za sve što je ove sezone pozorišne učinio za naš Grad i zajedništvo u državi kao i vaskoliku ideju naprednjaka o, kako je simbolično rečeno, “vraćanju kući” (što je bio i moto Festivala). Valjda je to opredelilo i deo nagrada na ovogodišnjem Pozorju, od kojih ni jedna nije dodeljena pozorištu ili glumcu izvan Srbije, na žalost ni sjajnoj gospođi ministarki Živki, koju je u Frljićevoj istoimenoj predstavi zagrebačkog Kerempuha glumila Elizabeta Kukić. Komad je trebao biti odigran uz provokativni titl na hrvatskom jeziku, koji je, na žalost, u Novom Sadu bio skoro nevidljiv zbog tehničkih problema. Na premijeri u Zagrebu, bio je to prvi slučaj u Hrvatskoj da se titluje pozorišni komad jednog srpskog autora. Napravljeno je to, poručili su gosti iz Hrvatske, iz protesta protiv apsurdnog zahteva da se prevodi i kad se jezik razume, protesta protiv jezičke politike koja se bavi proizvodnjom razlika.

Srpski Sterija, vaistinu!

Tehničkih nevolja imala je izvedba “Virusa” Siniše Kovačevića, prevod na srpski jezik se nije video, publika je negodovala, protestno izlazila… Izlazili su, čini se, samo zbog titla, a ne i zbog toga što se znalo da je predstava došla na Pozorje po izričitom zahtevu Kovačevića, koji je je po nju i lično putovao u Jerevan.

Isti Siniša Kovačević izjavio je da predstavama koje su označene kao “pozorišni dogadjaji sezone”, a to su Šekspirov “Otelo” (ex YU koprodukcija, ostala bez priznanja na ovogodišnjem Pozorju) i Čehovljev “Galeb” (na ovogodišnjem festivalu Specijalna nagrada za predstavu u celini), nije mesto na Sterijinom pozorju jer to, po njegovom mišljenju jesu sjajne predstave, ali za njih ima drugih festivala, kao npr. užički, vršački… “Pozorje treba da bude festival srpske drame… Ne znači da Srbija treba da se zakopča i kapsulira u vlastito dvorište. Moje će se drame igrati i u Zenici i u Osijeku. Taj kulturni prostor formiran je u jednoj vekovnoj zajednici i ne može se na silu eliminisati. Sve to podržavam, ali zašto u toj Srbiji ne bismo imali festival nacionalne drame”, izjavio je Kovačević za Bilten Pozorja.

Ako ovome svemu, što se događalo pre Festivala, na daskama i iza njih, dodamo i to da ovogodišnja selekcija, po mnogima, nije imala ni koncepcijsko utemeljenje, kao i da je vrlo čudno što u selekciju nije uvrštena ni jedna od niza sjajnih predstava Ujvideki szinhaza, jasno je i vrlo razumljivo što je, kako je izjavila kritičarka Ana Tasić, “interesovanje za društvene, često banalne drame, zamenilo interesovanje za umetnost”, te je “ovogodišnje Pozorje podržala politika ili tačnije rečeno politikanstvo…To je još jedan dokaz da je stanje u pozorištu ogledalo stanja u društvu. Kakvo nam je društvo, takvo nam je i pozorište i festivali: trivijalizovano i do srži politizovano, u krajnje negativnom smislu”.

Nakon spuštanja zavese, otuda i razumljivo razočaranje kao i ocena javnosti, (iako, na žalost tek u naznakama) da je na Sterijinom pozorju, dakle više od pola veka, uvek nuđeno mnogo više od politikanstva, a da je to ovog, 58. Sterijinog festivala u mnogim segmentima izostalo.

Branislava Opranović (Autonomija)

(Ilustracija: Petar Pismestrović, pozajmljeno preko http://zokstersomething.com/)