Skip to main content

Pjer Žalica: Nema tu šta da se slavi, ali ima za šta da se buni

Intervju 01. maj 2023.
6 min čitanja

"Kad kažem 'mi' i dalje mislim na sve nas u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije"

“U Kanadi svega, a za 1. maj radnici izađu da traže još. Kod nas hljeba nemaju da jedu a zato za 1. maj vrte janje u Čajniču“, jedna je od replika iz filma „Praznik rada“ bosanskohercegovačkog reditelja Pjera Žalice.

Sada možda ne bude ni janjeta, ni praseta, uopšte bogatijeg obroka za mnoge radnike, a što se tiče pobune, pa nećemo valjda na neradni dan, koji većina „nas“ jedva dočeka da ne radi. O tome, o filmskom i životnom „Prazniku rada“, kao i novom ostvarenju koje priprema pitali smo Pjera Žalicu…

Kako vidite razliku između proslave Praznika rada sada i onda, kad smo bili Jugoslavija, šta je drugačije?

– Razlika u proslavi prije raspada Juge i danas je u nekom sveukupnom štihu koji je u ono vrijeme izrazito ideološki obojen. Na radiju su se vrtile revolucionarne pjesme, na TV-u programi posvećeni velikoj pobjedi socijalizma, kompletna zemlja je bila okićena partijskim, republičkim i državnim zastavama, slična ikonografija je krasila izloge svake prodavnice, škole, milicijske stanice, domove zdravlja… Dakle, bila je potpuna priredba, ne baš kao Sjeverna Koreja, ali na tom tragu. A sama proslava je bila ista. Budnica, pleh muzika na gradskim ulicama koja se onda selila na izletišta i parkove gdje se bleh muzika transformisala u narodnjake, čija je žestina bila direktno proporcionalna količini ispijenog piva. Razlika je što su onda pive bile papanske, isključivo klipače, staklene od pola litra, a danas su pive šminkerske, male, limenke… Dakle, promjene kozmetičke prirode. Ako analiziram, ovako, na nivou slatkasto-bolne nostalgične uspomene na mladost, nedostaje mi šarenilo i, makar i lažni, optimizam onog vremena.

Radnja filma „Praznik rada“ zbiva se u jeku priprema za proslavu 1. maja. Ovaj datum izabrali ste, između ostalog, i da biste progovorili o tome zašto mladi ne vide budućnost u svojoj zemlji. Zašto vam je bilo važno da se bavite ovim pitanjem?

– Dok se zamaramo svađama i natezanjima kako se ko zove, šta jede, u koji hram ide ili ne ide, iz moje zemlje život otiče kao iz otvorene rane, to je strašno. Ljudi odoše. Da li oni koji nas ubjeđuju da se živi od mitova i predrasuda iz srednjeg vijeka, a ne od ekonomije, razmišljaju kakvog će to imati smisla kada im mladi, koji su esencija života, odu? Kome će ostati ove naše puste, popljačkane zemlje? Plašim se toga, naročito što je proces užasno brz, brutalan, a ne čini se ništa. Naprotiv. Zato mi je to pitanje važno, najvažnije. I, mislim da nije ograničeno na BiH.

Jedna od replika u ovom filmu je i „Neću više da budem dobar čovjek jer kad sam zao osjećam se da nešto vrijedim.“ Šta ako svi počnemo tako da mislimo, kada je čovek, ovde, na ovim našim prostorima, postao takav, šta ga je dovelo do te tačke?

– Naši ljudi su, kao i svi, u suštini dobri, vrijedni, ali jednako tako i prestrašeni, nesigurni. Ako im se ta nesigurnost stalno potpiruje strahovima od svega i svačega, ako se umore od stalnih prevara i razočarenja, šta im preostaje? Najlakši izbori su često loši, i obično u sukobu sa temeljima morala. Lakše biti zao nego dobar, nacionalista nego kosmopolita, lakše se svetiti nego opraštati… Kod nas snažno i stalno negativno zračenje naroda traje decenijama, tako da smo mi i bolji nego što bi se očekivalo. Uče nas da trebamo biti tolerantni, to znači da trpimo jedni druge. Mi ne treba da tolerišemo jedni druge, nego da se volimo i uvažavamo. Samo tako čovjek može biti slobodan i slobodno birati. Ali, i u najtežim okolnostima moramo razlikovati i pravilno izabrati između dobra i zla. Kad kažem “mi” i dalje mislim na sve nas u susjednim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Koliko god bile loše okolnosti danas i koliko god bila bolna prošlost, ja i dalje vjerujem u ljude sa kojima živim.

Kako ćete vi proslaviti predstojeći Praznik rada, imate li razloga za slavlje?

– Pripadam generaciji koja je odrastala u doktrini koja je bez zazora lagala da su radnička prava kod nas ostvarena, pa mi možemo da se zabavljamo, dok jadni Nijemci, Amerikanci, Francuzi… moraju da se na ulicama bore za svoja prava. Moja generacija je upravo počela da shvata da je to ideološka laž, floskula, kakvim smo bili okruženi, tako da smo mi već imali pomalo ironijski odnos ka ideološkom kiču proslave Prvog maja. Šprdali smo se, istina dosta diskretno, sa ideološkom šarenom lažom u koji je taj praznik bio upakovan. Mada je pametnim ljudima, generacijama prije nas, bilo sve jasno, pogledajte film “Parada” Dušana Makavejeva i biće vam sve jasno. Ipak, jednako kao i danas nam je prijalo što su to neradni dani. Tako da ni danas nešto naročito ne slavim, ali uživam u neradnim danima. Mada je danas očito jasno koliko su sva moguća prava pogažena, osnovna ljudska, a kamoli radnička, a ne buni se niko. Iz predratnog paradoksa u današnji apsurd. Nema tu šta da se slavi, ali ima za šta da se buni.

Za ovaj praznik, “mi” stariji, sećamo se da smo ga dočekivali sa radošću, kao trenutak predaha od posla, kao priliku za zabavu, naravno, i roštilj. Danas, mnogi radnici ne mogu sebi da priušte ni bogatiji obrok, ali se neće ni pobuniti. Da li je prekovremeni plaćeni rad zamenio pobunu?

– Je li postoji to? Prekovremeni plaćeni rad? Ja nekako imam osjećaj da je dostojanstveno plaćeni rad izuzetak, a kamoli dodatno plaćanje za prekovremeni rad… Ako to postoji, onda je to dobro, jer ako si plaćen za svoj rad, imaš dobre uslove za rad, vremena za odmor, sve je ok… Nisam siguran da je to baš tako. Prije bih rekao da mi toliko volimo nerad da nam, čim dobijemo pravo da ne radimo, ne pada na pamet da to slobodno vrijeme trošimo na pobune. To ćemo u radnom vremenu, ili nikad.

Kako mislite da se danas koriste tih osam sati sna i osam sati razonode za koje su se borili radnici u prošlosti, postoje li uopšte?

– To je dosta zdrav koncept, negdje se osam sati rada smanjuje na šest, ne kod nas, naravno. Kad nas je toliko nezaposlenih da ljudi prihvataju i mnogo grublje koncepte, u kojima se radi i po 10-12 sati, vikendima, šta god treba, samo da se ima posao. S druge strane, imam prijatelje koji vode velike poslove i ne mogu da nađu radnu snagu, pa dovode radnike iz Malezije, Pakistana, Indije… Mi smo društvo paradoksa, opet samo zato što ne postoji funkcionalan sistem oslobođen korupcije. Tu svi problemi počinju i završavaju.

I u socijalizmu su ljudi odlazili iz zemlje i danas je ekspanzija ekonomskih migracija, šta je drugačije, i zašto je uvek bolje potražiti sreću negde drugde a ne na ovim prostorima?

– Imam sjećanja na to vrijeme, ali sam bio dovoljno mlad da nisam pažljivo pratio demografska kretanja i probleme. Vjerovatno nisam jasno znao ni šta ti termini znače. Tada me je više zanimao misterij ljudske reprodukcije nego migracija. Ipak, sjećam se da se govorilo da je nakon prvog talasa političke emigracije, sa krajem II svjetskog rata, krenuo talas ekonomske emigracije. Govorilo se da se odlazi iz nerazvijenih, ekstenzivnih sredina, gdje nije bilo posla, gde je gruba priroda, a vjerovatno su postojali i neki politički razlozi, o kojima se govorilo samo šapatom. Ne sjećam se brojeva ili procenata, ali mislim da se ne mogu porediti sa brojevima i procentima danas. Mislim da su danas brojevi dramatično veći, da se odlazi iz urbanih, najrazvijenijih sredina, da odlazi školovan kadar, i da pored odlaska imamo i problem nataliteta, ljudi ne žele ni da rađaju djecu ovde. Mislim da je danas problem puno veći i opasniji nego što je bio tamo pedesetih, šezdestih godina prošlog vijeka, ne umanjujući tadašnji problem, nego apostrofirajući današnji.

Kako vidite položaj radnika u kulturi danas u odnosu na vreme samoupravnog socijalizma?

– Baš me pitate pitanja o kojima nemam pojma. Meni je termin samoupravni socijalizam i onda zvučao kao plitak sofizam, a kamoli praksa. Sa jednom razlikom, onda je postojao funkcionalan sistem, sa koliko-toliko jasnom vizijom razvoja, toliko funkcionalan da je čak i takav apsurd kao samoupravljanje mogao dati rezultate. Pa i u domenu kulture, mada mi je i termin radnik u kulturi poprilično duhovit. Danas nema ni jasne kulturne politike, kamoli sistemski podržane kulture koju će voditi nezavisni ljudi. Položaj radnika u kulturi danas, kao i svih drugih, direktno je proporcionalan nefukcionalnosti i korupciji sistema u kom egzistiraju.

U kojoj evropskoj zemlji, po vašem mišljenju, radništvo i dalje pokušava da se izbori za svoja prava?

– Francuska je uvijek imala taj kvalitet. Vidjećemo šta će biti sa penzionom reformom, ali biće užareno, siguran sam.

Na kraju, spremate li nešto novo?

– Novi film čija radnja je smještena u Hercegovini, južni, mediteranski dio BiH, obilježen čvrstim ljudima, žarkim suncem i mirisom eteričnih ulja. Jako volim taj ambijent, a naročito sam sretan jer sarađujem sa izuzetno talentovanim, već etabliranim mladim piscem iz Stoca, Alminom Kaplanom.

Čvrsto zagrliti čovjeka do sebe

“Praznik rada” je Žalicin četvrti film koji se smatra završnicom trilogije o traumama rata o kojima je na različite načine govorio u svojim prethodnim ostvarenjima “Gori vatra“, „Kod amidže Idriza“, „Koncentriši se, baba“ (2020). Žanrovski, film „Praznik rada“ je između tragedije i komedije, mada je najtačniji opis dao sam Žalica: „Riječ je o tragediji koja se trudi postati komedija.“ Film počinje Arminovim dolaskom u BiH nakon 10 godina provedenih u Nemačkoj. On želi da iznenadi oca Fudu, jer se u međuvremenu i oženio, ali oca nema kod kuće. Uhapsili su ga, ne zna se zašto. U mahali nemir „Fudo da je zločinac?!“ Armin želi da dozna istinu, a komšiluk da proslavi Praznik rada.

Film je premijerno prikazan na 28. Sarajevo film festivalu a beogradska publika videla ga je na ovogodišnjem Festu. Filmski kritičar Slobodan Vujanović u recenziji ovog filma za portal Nova rs između ostalog je napisao: “Za razliku od obilja srpskih reditelja koji nam tobož okreću ogledalo, Žalica svojoj raji i pljuje u lice i okreće im ogledalo, a možda im udari i po koji šamar. A onda zajedno plaču. Za zemljom koje više nema. Nad zemljom koju imaju. I još im na sve kiša pokvari i ono malo lepih planova.“

Glumac Boris Isaković, koji igra jednu od uloga u „Prazniku rada“, kazao je da stvarno ne zna kakvog čoveka emocije ovog filma neće dotaći i pokrenuti a među najvažnijim komentarima u vezi sa „Praznikom rada“ ističe se i onaj – „Posle gledanja svako u publici ima potrebu čvrsto zagrliti čovjeka do sebe“.

Aleksandra Ćuk (Danas, foto: N1)