„Najbolje isplanirane šeme miševa i ljudi često krenu naopako. Robert Berns.

Razmišljam. Od moralne nepodopštine gore je nepoštovanje zakona. Od običnog kršenja zakona, opet, gore je ono koje se, navodno, čini u njegovo ime. Od jednog nečasnog postupka, nevaljanije je postojano beščašće sile koja, umesto da joj doprinosi i da je štiti, zajednicu razara i kalja. Toliko o tekućoj strategiji vođenja lokalne politike.

Sa druge strane, da bi se razumeo kontekst skorašnjih događaja, valjalo bi pojasniti smisao autonomije univerziteta. Naime, izraz „autonomija“ potiče iz starogrčkog jezika, u kojem doslovce znači „samozakonodavstvo“. U novijoj istoriji, autonomija univerziteta postala je civilizacijska tekovina koja podrazumeva pravo pripadnika akademske zajednice da samostalno (ali, svakako, uz poštovanje zakona) utvrđuju pravila rada visokoobrazovnih institucija. Jedan od izraza te samostalnosti predstavlja i pravo studenata i profesora na slobodu kritičkog mišljenja. To pravo utvrđeno je zakonom, jer se drži da bi bez njega društvo nazadovalo.

Po svemu sudeći, univerzitetu je od strane države dodeljen poseban status, u očekivanju da bi on mogao da doprinese uređivanju i unapređenju društva. Univerzitetskoj zajednici je, dakle, palo u deo da, između ostalog, ima korektivan uticaj na celokupno društvo, pa i na državu, kao svog osnivača. Dodajmo da je ta uloga univerziteta posebno značajna u vremenima u kojima je narušena primena osnovnog principa parlamentarne demokratije, koji podrazumeva odvojenost tri grane vlasti: zakonodavne, sudske i izvršne.

Kako se autonomija ne bi svela na samovolju, univerzitet sam propisuje stroga unutrašnja pravila svog funkcionisanja. Računajući da su ta pravila široj javnosti uglavnom nepoznata, ukratko ću ih predstaviti kroz jedan primer. Tako, onaj ko se zaposli na univerzitetu sa željom da jednog dana postane profesor mora da računa sa stalnom proverom svojih kompetencija, što podrazumeva da je on, sve dok ne dostigne najviše zvanje, zaposlen na određeno vreme. Ako se tome doda da je u praksi stagniranje u karijeri gotovo nemoguće (jer jedan kandidat ili napreduje u zvanjima, ili na njegovo mesto dolazi neki drugi), jasno je da je svaki nastavnik u svojoj karijeri stalno suočen sa nelagodom preispitivanja svojih radnih kompetencija. Da ne dužim, reći ću još samo da su uslovi napredovanja nastavnika delom vezani za njegovu naučnu produkciju, a delom za njegov pedagoški rad sa studentima.

Ko je spreman da se s time nosi, od kada se zaposli dok ne ode u penziju, trebalo bi, osim da diplomira, još masterira i doktorira, te da redom prođe kroz procedure izbora u zvanja: od saradnika u nastavi, preko asistenta, docenta i vanrednog profesora do redovnog profesora. Taj put traje najmanje šesnaest godina, često je i duži, a neretko se i ne dovrši.

Sve ovo pišem kako bih pojasnio na čemu počiva, zakonski utemeljena, privilegija profesora da utiče na mlade ljude, na društvo, pa i na državu, ako zatreba. A izgleda da je to uvek potrebno, jer vlast, naprosto, nikada nije idealna. Po svemu sudeći, sada je takva ponajmanje.

E, a sada da, konačno, kažem nešto i o nedavnom sramotnom javnom obraćanju subotičkog gradskog čelnika. Uprkos tome što su u našoj političkoj areni omalovažavanje i vređanje već neko vreme postali deo standardnog repertoara, a primitivizam uobičajena mera javnog nastupa, ovaj slučaj bi mogao da bude zanimljiv po tome što se u njemu, osim prostakluka, razaznaje i kriminogeni um. Ukratko, osim uvreda izrečenih na račun kolege Trifkovića i mene – jer su naši fakulteti, Građevinski i Ekonomski, podržali zahteve studenata u protestu – u ovoj prilici je iskazana i neskrivena pretnja, koja će se, ako već ucena ne prođe, navodno realizovati, ni manje ni više, nego uz otvoreno kršenje zakona, našim odstranjenjem sa fakulteta. Reče sve to dotični u kameru i – osta živ. Kada neko nešto ne razume, to on, uz određeni trud, obično može da ispravi. Kada neko nešto uopšte nije kadar da shvati, njemu se u društvenoj podeli poslova poveravaju oni koje je sposoban da obavi. (Kada se, međutim, neko u svojoj neukosti, oglušuje o zakon, to ga ne oslobađa pravne odgovornosti.) Greške se dešavaju, ali istinska nevolja nastupa tek onda kada neko ko pripada izvršnoj vlasti počne nekontrolisano da krši zakon, umesto da ga sprovodi (a zakone prethodno donosi skupština, a potom njihovo sprovođenje kontroliše pravosuđe).

Bejući, ipak, zatečen motivima takvog nastupa, pokušavam sebi da objasnim o čemu je ovde zapravo reč. Biti bez škole jeste nevolja, ali nije sramota. Mnogo je gore od toga kada se diploma stekne bez ulaganja truda u istraživanje i promišljanje raznolikih problema, jer se na taj način ne razvija, za bavljenje politikom važna, sposobnost razumevanja složenih odnosa koji vladaju u jednom društvu, pa ni uloge koju u njemu ima univerzitet.

Pojedinac koji ne uspe da udovolji normama koje je postavilo društvo, jednostavno, ne može biti u stanju da u ime države to društvo usmerava i predvodi. Jer gotovo da je izvesno da će on nastaviti da krši pravila, umesto da ih neguje. Ako je on uz sve to još spreman da na ovom svetu istraje bez vaspitanja, bez dostojanstva i bez časti, nesreća koja sledi mora biti opšta.

Da od nekoga zatraži da se povuče sa mesta dekana, pa čak i iz profesure, uz pretnju da će u suprotnom protiv njega upotrebiti nekakva tobožnja obaveštajna saznanja, može samo onaj ko je u zakon potpuno neupućen, verovatno, iz navike da se na na njega uopšte ne obazire. Dalje, izglednije je da će tako postupiti neko ko nikada nije morao da se bori za sticanje legitimne podrške u svom radnom okruženju, dokazivanjem svoje sposobnosti, nego je na svaku funkciju koju je u životu obavljao bio postavljan kao partijski poslušnik.

Ako ja išta od ovoga razumem, biće da su profesori koji podržavaju studente u pravu, jer na taj način vrše kritiku koja je produktivna makar u smislu ogoljenja intelektualne i moralne bede nosilaca vlasti. Računam, kada te vređa i preti ti nevaljalac, trebalo bi da si na pravom putu. Ipak, neka svako sam proceni ko je ovde bitanga.

Što se tiče mog navodnog prisiljavanja studenata da se bune, to je, takođe čista izmišljotina. Uostalom, studenti su za svoj aktivizam dobili podršku ne samo Kolegijuma, koji čine prodekani i rukovodioci svih katedara, nego i najmerodavnijeg organa fakulteta – Nastavno-naučnog veća. Da studente ne učimo da misle svojom glavom, da budu samostalni dostojanstveni mladi ljudi, možda bi se oni i dali zastrašiti. Ovako, oni su ulogu miševa prepustili onima koji na njih galame, lažu i podmeću, zato što su strahu podložniji.

Moram da priznam da već duže vreme ne mogu da se otresem od pomisli da smo mi, Subotičani, nešto bogu zgrešili, kada smo prinuđeni da trpimo ovakvu vlast?

Odgovor je, verovatno, da smo za to sami krivi, jer smo, što iz pristojnosti što iz straha to dozvolili. Stidim se do dna duše što je najlepši grad ove napaćene zemlje utonuo u toliki mrak.

Ipak, nazire se svetlo! Najbolja i najumnija mladost naša zasvetlucala je u mrkloj noći propadanja.

I, gle, razgoni ona mrak!

U to može da sumnja samo onaj ko ne zna da je – na šta me je ovih dana podsetio jedan francuski kolega – „omladina sunce života“.

Dragi sugrađani, podržimo je i zakoračimo uspravno i hrabro u svetlu 2025. godinu!“

(Autor teksta koji je portal Magločistač objavio u celosti je dekan Ekonomskog fakulteta u Subotici, prof. dr Aleksandar Čučković).

(Magločistač)