Ni posle čitavog radnog veka u novinarstvu, od pripravnika do desetogodišnjeg staža glavnog urednika, nisam prestao da se čudim nečemu tako uobičajenom na našim prostorima: da postoje ljudi koji, i pored zvučnih državnih zvanja, ne znaju ama baš ništa, a naročito o onome čime se bave isključivo na našu štetu. Nije teško u ovome prepoznati mnoge naše ministre, sekretare, pomoćnike… Da sve bude jasno, mislim na sadašnjeg pokrajinskog sekretara informisanja (plus kultura i verske zajednice) Miroslava Štatkića.

Nisam imao nameru da ministru pišem otvoreno pismo, jer bi nas ono zapetljalo u dokazivanje i govnariju kako su za sve „krivi oni prethodni žuti“, čime se adrenalinski, svakodnevno bavi. Ali, odlučio sam suprotno kada sam pročitao delove njegovog intervjua Sremskim novinama, u kojem na početku „pojašnjava“ kako je Dnevnik 2003. godine u političkom aranžmanu prodat nemačkom koncernu VAC (WAZ – Westdeutsche Allgemeine Zeitung), da bi 2012. takođe u političkom aranžmanu bio preprodat ne zna se pouzdano ni kome.

I nastavlja Štatkić: “Posledice toga već godinama plaćaju ljudi koji su u njemu zaposleni, a perspektive su prilično neizvesne”. (Reče to Štatkić i skoči u stomak Igoru Miroviću i njegovom nedavnom obećanju da će Pokrajina naći novac da se ovaj list izvuče iz gubitaka, uništenog tiraža, lošeg novinarstva…)

– To je stvarnost i to ima veze sa kratkovidošću i neodgovornošću onih koji su Dnevnik pre 13 godina gurnuli u suludu avanturu čiji je ishod neizvestan. A, koji se, gle paradoksa, i dalje kunu u Vojvodinu, njene simbole i institucije…! – reče Štatkić živahno.

Krenimo od kraja citata: kada je o simbolima reč, sve je ok – slika Aleksandra Vučića i dalje ponosno stoji na staklu drugog sprata zgrade Dnevnika, tik uz sobu glavnog urednika, tek da opomene da se ne skrene sa gvozdenih šina naprednjačke uređvačke politike, iako skretnica i drugih koloseka nema. I još malo: ime Vojvodine se veoma retko i sramežljivo pominje u listu, ali su zato svakog dana tu personalni simboli autonomije. Danas Mirović na naslovnoj strani, sutra Vučević (Štatkić još nije stigao), obojica filovano svakog drugog dana… Vučić je apsolutno neprebrojiv.

„Dnevnik“ nikada nije bio prodat VAC-u, dobro znaju preostali službenici u nekadašnjem sekretarijatu za informisanje. Ako nećete da se zamajavate s ljudima van ranga, eno vam Miće Đurića i Slaviše Grujića da vam lepo objasne kako je većinski paket imala Pokrajinska skupština. I kako je u potpuno tehnički i novinarski rasturenu redakciju stigao veliki novac kojim je kupljena nova oprema (do tada su bile pisaće mašine, možda dva kompjutera, nameštaj izlomljen, nijedan ispravan fotoaparat, Miloševićeve slike na zidu, nijedan primerak novinarskog kodeksa…) i zaposleni novi, mladi novinari s fakultetskim diplomama… Od njih dvadesetak danas je u listu Dnevnik ostalo samo dvoje. Nije to bio nikakav politički aranžman, ali se neki boje da kažu kako je listu najviše pomogao Zoran Đinđić i lokalna DS vlast koja je marketinškim aranžmanima odmah nadoknadila polugodišnje kašnjenje plata. Baš kao i ovih dana javna preduzeća.

Nešto malo o “kratkovidosti i neodgovornosti”: to je najjednostavnije prozreti. Potrebno je samo pitati direktora lista Dnevnik, koji je na toj funkciji već 16 godina i za to vreme preduzeće nije poslovalo pozitivno, ali su se kupovali skupi automobili i delile nagrade (ili nagrada) menadžmentu za uspešan rad, i to čak od oko 50.000 evra. Sve ovo možete, ministre, da proverite u završnim računima. I da su ionako male plate (oko 30.000 dinara za novinare, upola manje od plate nekih sekretarica) kasnile mesecima, a glavni i ini urednici postavljani samovoljom (pitajte prethodnog gl. urednika), dve godine neisplaćeni putni troškovi, dnevnice, nikada nije potpisan kolektivni ugovor (direktor izjavio da za to nema ovlašćenja), ne postoje norme za zaposlene, ali postoje pretnje svima koji bilo šta zucnu… Nabrajanju nikada kraja.

Prema tome, nema nikakvih tajni, već se samo treba raspitati kod onih koji su bili dobri demokratama i slušali ih, po cenu zaštite, postavljali i smenjivali njihove, pa čak i naprednjačke ljude.

Nešto i o preprodaji preduzeća o kojoj Štatkić govori kao o vašarskoj, džambaskoj trgovini. Ministre, morali bi da znate kada o tome govorite, VAC je iz Srbije oterala država i njegova metla Dinkić. Neko se verovatno ponadao da će VAC zaboraviti na uloženi novac i visoke kredite udeljene „Dnevniku“. Međutim, to se nije desilo, i tu nastaje nerazmrsivi čvor vlasništva: zahvaljujući uvođenju već zaboravljene Treće Srbije, čiji je predstavnik Miroje Jovanović (šta i ko to beše), kako sam kaže „na direktnoj vezi sa Vučićem“, odbija novac iz kase APV, koja ostaje i bez vlasništva nad skupom zgradom (koja nije bila predmet trgovine sa VAC-om). U likvidaciju odlazi štamparija, Novine i časopisi, izvršitelji razvlače ono malo preostale imovine… Javno se govorilo i objavljivalo da će dugove otkupiti Kurir od nekadašnjeg vlasnika arestiranog Miroslava Bogićevića, ali od čitavog posla i nove uprave danas je ostao samo stari direktor. Prethodno se navodilo da je list kupila firma sa Kipra – Tusoni, koja, lako je proveriti, nema nijednog zaposlenog, niti se nalazi na navedenoj adresi…

Nikome, osim Štatkiću, više ništa nije jasno, mada u APR stoji da je vlasnik jedna firma iz Esena, ma ko to bio.

Nikome iz sadašnje vlasti nije stalo da se čitava situacija raščivija, pa ni nadležnom ministru, sve dok „Dnevnik“ i dalje bude služio pognute glave. Ovaj rasklimani stub vojvođanskog informisanja naginjaće se sve više dok naprednjaci ne odluče da se pozabave pitanjem kako je sve to moguće, pa čak i onim detaljima kada je Dnevnik sam sebi zabio glogov kolac u grudi. Kazano rečnikom Štatkićevog lidera, imao je šansu da postane “lider u Regionu”! U sastav preduzeća ušle su svojevremeno sve relevantne vojvođanske novine (Subotičke, Zrenjaninske i Kikindske), odvojen je ogroman novac za najam, uređenje prostorija i kupovinu moderne opreme u redakcijama u sva tri grada – Zrenjanin, Kikunda i Subotica. Projekat osuđen na uspeh, po iskustvima stranog partnera veoma isplativ, ali je nekom, opet, palo na pamet da se posle nekoliko meseci odrekne svih listova, a skupu redakcijsku opremu pokloni.

U poznatu naprednjačku principijelnost da će do kraja rešiti slučaj, ne treba verovati kada je Dnevnik u pitanju. Ako se setimo kako je Vučić javno napao „Dnevnik“ nazvavši ga listom minornog tiraža, a potom se izvinjavao zbog takve izjave.

Autor je bivši glavni urednik Dnevnika