Po šumama i gorama naše zemlje ponosne,
idu čete partizana slavu borbe pronose!

Neka čuje dušman kleti, krvavi se vodi rat,
prije ćemo mi umrijeti, nego svoje zemlje dat

Kaznićemo izdajice, oslobodit narod svoj,
kazaćemo celom svetu da se bije ljuti boj!

Crne horde nas ne plaše, krv herojska u nas vri,
mi ne damo zemlje naše, da je gaze fašisti!

(himna jugoslovenskih partizana)

Utihnula je partizanska koračnica. Džabe kalendar žuri ka 22. decembru, Danu Jugoslovenske narodne armije. Malo je junaka da stanu pod petokraku i šestoplamenu buktinju. U stroju narodnih heroja ostao je samo Petar Matić Dule. General od Jugoslavije. Loze partizanske. Nosilac dvostrukog ordena za hrabrost. Stoletni prkosni partizanski hrast. Oteo je od života 102. godinu.

Razgovor sa Petrom Matićem (partizansko ime Dule), penzionisanim general-pukovnikom, one prave JNA, štita slobode svih naroda Jugoslavije, budi osećanje najvećeg poštovanja. Vremešni prkosni Sremac živi u Beogradu. Tihuje u srpskoj prestonici sa suprugom Dušankom, koja je sa 17 godina postala partizanka i učestvovala u borbama za oslobođenje Beograda. I Anka iz partizanske loze Matića, Dulova sestra od strica, poginula je na prilazima Beogradu, kod Obrenovca. Proglašena je za narodnog heroja. A Dušanka i Dule žive danas u vremenu i prostoru u kome fasade beogradskih zgrada crvene od stida zbog murala sa likovima osuđenih ratnih zločinaca Draže Mihailovića i Ratka Mladića. U potpisu ispod tih ikona zla stoji „Draža Mihailović i Ratko Mladić narodni heroji”. Ove nakazne poruke potpisuje fašistički podmladak, pijan od četničke ideologije.

„Živimo vreme zla. Istina više ne stanuje ovde”, tužno primećuje starina. Mi dodajemo da su u školskim programima debelom olovkom precrtane lekcije o Narodnooslobodilačkoj borbi partizana. General JNA se oporavlja od operacije. „Sretne rane junače”, sokolimo ga. Obojica pomalo nagluvi dovikujemo se telefonom. Podsećamo se zajedničkih prijatelja. Pokojnog penzionisanog pukovnika JNA Zdenka Duplančića. Petnaestogodišnjeg dečaka koji je otišao u partizane, gotovo manji od puške. Žive čitanke sa ispisanim lekcijama istine o zajedničkoj borbi jugoslovenskih naroda za slobodu. Bio je zdrav i krepak i u devedesetoj godini. A onda je nenadano otišao. Malo je prošlo od vremena kad je Zdenko čestitao stoti rođendan našem sagovorniku, a onda je smrt tako htela da Petar Matić isprati kovčeg sa mrtvim drugom. Sa posebnim pijetetom seća se i svog vršnjaka Zlatka Rendulića, preminulog u 101. godini. General-pukovnika JNA. Pilota jurišnika partizanske eskadrile. Našeg Ikara. Konstruktora „Galeba” i „Orla”. Doktora tehničkih nauka. Ostao je zapamćen kao protivnik tvrdnje da je armiji „potreban poslušan, a ne pametan oficir”.

General u svom dugovečnom spomenaru pamti saborce, čija je zakletva bila „Napred u slobodu, neprijatelju se ne predajemo”. Pred ustaškim i nemačkim hordama, koje su preplavile Srem, 17-godišnjaci su se bacali u provaliju, da ne bi pali u ruke dželata. Raznosili se bombama. Zbogom mladosti, zbogom ljubavi devojačka, čitalo se sa njihovih mrtvih usana. A danas? Danas srpskim gradovima marširaju pripadnici samozvane Narodne odbrane. Obraza pendžetiranih mržnjom. Nose čekiće da razbijaju „kamene glave” palih narodnih heroja Ive Lole Ribara, Đure Đakovića, Ivana Milutinovića… Da ih sa kalemegdanskih zidina bace u Savu. Zla vremena zasekla su duboku boru na obrazu častoljubivog sremskog junaka. Zažali, ponekad, što njegov biološki sat nije stao ranije. Da mu srce ne otkucava bol za uzaludno prolivenom krvi partizana.

Širok Dunav, ravan Srem, peva pesma o kolevci prpošnih ravničara. Tu međ iriškim vinogradima, mladi paorski sin Petar popio je vino slobode. Slušao kazivanja da sremskim šorovima neće gaziti ustaška i hitlerovska čizma. Tu je stasao od skojevca do proslavljenog vojvođanskog ratnog komandanta. Kaže gordo „Ne, ne…”, u Sremu nije bilo četnika. Njihovo kukavičje jaje nije se izleglo u šumama Fruške Gore. Ta planina, malecka za bosanskohercegovačke planinčine što vrhovima deru oblake, bila je partizanska baza. Ostala je pesma „Kad su Sremci krenuli iz te Fruške Gore”. Odatle su krenuli da „tučedu fašiste”. Predvođeni Petrom Matićem, legendarnim Duletom, Markom Peričinom Kamenjarom… Digli ruke od plugova da odbrane svoje. Oružje su otimali od neprijatelja, nalazili puške u jendecima, gde ih je u bežaniji bacala kapitulantska kraljeva vojska.

Proleće krvave 1943. Tek nagaravljeni prvim brkovima, 1.100 vojvođanskih dobrovoljaca marševim korakom hita ka istočnoj Bosni. Kuda će ti naši derani, pitaju se po sremskim sokacima njihove majke. „Idemo da opajamo fašiste!”, slušale su odgovor sinova. Putem dugim stotinama kilometara kasaju čilaši, upregnuti u 110 zaprega. Fijuču, nežno bičevima iznad njihovih griva, paorski domaćini. Napunili velika seoska kola hranom, zavojima, sanitetskim potrepštinama. Znaju da u šumama s one strane Save čekaju njihov dolazak iščekuju borci, ranjenici i narod. Umorni, sedeći pod drvećem, željno isčekuju odmenu. Transport je prešao Bosut i Savu između nemačkih i ustaških garnizona uz stalnu opasnost od napada. Osim hrane i sanitetskog materijala, dolazak transporta je značio i dolazak velikog broja boraca, koji su ostali u Bosni. Ovom operacijom ovekovečenom u filmu „Veliki transport” rukovodio je komandant III Vojvođanske brigade Petar Matić Dule. „Naš Dule”, govorili su Sremci.

Da. Da. Bratstvo i jedinstvo. Iskovano u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Temelj Jugoslavije. A danas? Danas na njenim razvalinama, na fudbalskim stadionima, ratnim zločincima kliču oni što na ramenima nose prazne tintare. Ne znaju da je 17-godišnji Đorđe Milošević, gimnazijalac iz Iriga, kao partizanski puškomitraljezac, stavio ispod sebe bombu. Razneo se njome. Da ne bi pao živ u ruke soldatima hitlerovog Vermahta.

Slobodan Dukić (Tačno.net, foto: BH dani/Tamara Nikčević)