Bez suočavanja sa stvarnošću nema rešenja kosovskog problema, a bez njegovog rešenja apsolutno nije moguća demokratska Srbija! Nerešen kosovski problem je najveće izvorište i hranilište srpskog nacionalizma (pored Republike Srpske), a gde caruje nacionalizam nema razuma, nema demokratije i pristojnog života. Kao i korupcija, nacionalizam je kao kancer – ubitačno razara društvo.

Kosovo je danas realno nezavisna država (ne ulazeći ovde šire u hronologiju slepila i štetočinstva srpskog nacionalizma koji se pod Miloševićem ovaplotio u katastrofalnu politiku koju su manje-više do danas nastavljali svi njegovi naslednici ili, u najboljem slučaju, nisu imali volje ili snage da mu se odlučno suprotstave) čije izrazito većinsko albansko stanovništvo ne želi da pripada Srbiji. Tu činjenicu priznale su najuticajnije demokratske zemlje sveta, a sve i da nisu – šta bi Srbija sa takvim plebiscitarnim raspoloženjem većinskog kosovskog stanovništva? Da se trajno pretvori u zemlju pendreka i kundaka kako bi odbranila integritet na jugu? Kao što je to bila osamdesetih i devedesetih, pa i ranije, kada je upravo uz pomoć pendreka i kundaka uterivala vlast na Kosovu.

Putinova politika, na koju kao na spasioca računa srpski nacionalizam, brine isključivo o svojim interesima i ne može pomoći Srbiji da u sud vrati prosuto mleko (da Kosovo vrati u bilo kakav državni poredak Srbije). Kremlj i one iz sveta koji iz svojih interesa verbalno podržavaju državni integritet Srbije (u kojoj je Kosovo) to ništa ne košta, a ohrabrivanje srpskog nacionalizma da istrajava u vođenju davno izgubljene bitke građanima Srbije izlazi na nos. I tek će, bude li se to nastavilo u nedogled.

Nakon olako propuštenih boljih rešenja – ono što je bilo moguće juče, a arogantno je odbijeno, danas nije moguće; ono što je moguće danas (gore nego što se nudilo juče), ako se odbije, sutra neće biti moguće – jedino razumno rešenje jeste misliti na realan život, na život sadašnjih i budućih generacija, suočiti se sa realnošću i zaključiti održiv dogovor kojim na civilizovan način i u Srbiji, i na Kosovu, treba uvažiti i zaštititi životne interese Srba, Albanaca i svih građana koji sa njima žive. I obe zemlje usmeriti ka demokratskoj konsolidaciji i evropskim (evroatlanskim) integracijama.

Patriotizam tipa “Kosovo je srce Srbije”, “izdaja, izdaja”, koji se kreira po prestoničkim nacionalističkim salonima i izliva u medije, na ulice i stadione Srbiju još više će srozavati u čamotinju i sve veći demografski sunovrat. Uostalom, kad je nacionaliste uopšte interesovao realni nacionalni interes? Nikada. Njihova pamet se bavi nebeskim stvarima, a ne profanostima poput realnog života ljudi koji su za njih apstraktna masa, potrošni materijal (‘ako treba žrtvovaćemo i 2 miliona Srba da ostvarimo svoje nacionalne ciljeve – Biljana Plavšić početkom devedesetih). Nema tih nacionalista – Koštuničani đaci iz DSS i ono što se oko njih okuplja, ma koliko zadrti, nisu veći nacionalisti i šovinisti od Šešeljevih đaka koji su sada na vlasti – koji prosuto mleko mogu vratiti u sud. Ko je verovao ili tvrdio da Vučić želi i može rešiti problem Kosova, taj ili ne poznaje radikalski cinizam, ili je korumpiran.

Dobro bi bilo da o svemu ovome razmisle i ambiciozni opozicionari koji se bore protiv nepodnošljive Vučićeve autokratske i kleptokratske vlasti (ako ih ne vodi isključivo motiv da sjaše Kurta, a uzjaše Murta). I građani koji izlaze na ulice s nadom u bolju Srbiju. Neka se niko ne zanosi da je moguća pristojnija Srbija i čišćenje Augijevih štala bez suočavanja sa realnošću i prihvatanja razumnog rešenja za kosovski problem. U protivnom, građanski entuzijazam pokazaće se kao još jedna naivna iluzija koja će se brzo rasplinuti i završiti novim velikim razočarenjem.

Ne treba smetnuti s uma da je nacionalistički pristup kosovskom (a potom i jugoslovenskom) problemu stvorio Miloševića, Šešelja, Draškovića, Koštunicu, Vučića i čitavu galeriju likova koji su – neko više, neko manje – Srbiju doveli do civilizacijskog dna. Ne reši li se kosovski problem – razume se, bez ikakvih loših posledica po bilo koga u regionu, posebno BiH – on će i dalje kao na traci generisati slične likove na čelu Srbije nakon neminovnog Vučićevog pada. Pretendenata za nove mračnjake na čelu Srbije opskrbljenim konzervativnim svetonazorom je mnogo.

Zaleđen kosovski problem znači zaleđenu Srbiju. Zaleđena Srbija znači zaleđene živote građana – onih koji iz beznađa ne pobegnu u beli svet poput stotina hiljada najobrazovanijih i najpreduzimljivijih, koji živote ne žele da traće u ledu.

(Autonomija, foto: Beta)