Dve države koje su, po svemu, najmanje odgovorne za razaranje Jugoslavije – Makedonija i BiH – voljom suseda, svaka na svoj način, predugo su u beznadežnom limbu. Ni tamo su, ni ovamo, u beznađu su koje ih lišava mira i sređenosti. Nad njima susedi iskaljuju nacionalističke zadrtosti – Grčka nad Makedonijom, a Srbija i Hrvatska nad BiH. Šta god pokušavale da se oslobodile blokada, nailaze na, čini se, nesavladive zadrtosti suseda.

Članstvo u EU i NATO Grčkoj daje neograničene mogućnosti da, zbog imena, Makedoniji sprečava pristup ovim organizacijama, a taj pristup je za ovu državu od sudbinskog interesa. Bezmalo trideset godina EU i NATO Grčkoj tolerišu ultimativno ponašanje, iako imaju načina da obuzdaju njezin nacionalistički egoizam. Stešnjena između agresivnih suseda, Makedonija, iako spremna na bolne identitetske kompromise, i dalje je blokirana. Nije uopšte čudno to što je – prevenstveno zbog višedecenijske blokade i usporavanja evroatlanskih integracija – kliznula u autoritarizam i sistemsku korupciju, iz kojih se uz ozbiljne rizike unutrašnjih sukoba nedavno jedva izvukla, odnosno na putu je da se izvuče! Ako se grčka blokada nastavi, ako Makedoniji, predvođenoj novim prodemokratskim liderom, međunarodna zajednica ne pomogne, posle obnovljenog optimizma preti joj povratak u rezignaciju, razvojnu stagnaciju i nacionalistički autoritarni poredak.

Blokada BiH od suseda je još teži slučaj. Njoj istočni i zapadni susedi ne prave pitanje oko identitetskih simbola – oni streme nečem radikalnijem – da korišćenjem nacionalistički instrumentalizovanih korpusa tamošnjeg srpskog i hrvatskog naroda, bez obzira na posledice, u BiH instaliraju etnički skoro čiste paradržave, što je srpski nacionalizam ratom i Dejtonskim sporazumom već ostvario. Vođen srpskim “uspehom” – ključnim uzrokom postratne unutrašnje blokade BH društva i države – hrvatski nacinalizam bi da revitalizuje nikad do kraja ugaslu paradržavu Herceg Bosnu, po logici – šta mogu Srbi, što ne mogu i Hrvati. Sa obe strane pritisnut nacionalističkim aspiracijama suseda i u bošnjačkom nacionalnom korpusu razvio se reaktivni nacionalizam, pa se uz pasivnost međunarodne zajednice BiH zaglibila u nemogućoj poziciji. Dave je tri kleronacionalističke isključivosti koje su bezmalo ubile i državu i društvo. Bez pomoći međunarodne zajednice – demokratskih zemalja koje imaju moći – za BiH, za sve njezine građane, nema izbavljenja iz agonije, kao ni trajnog mira i stabilnosti “regiona”.

Da li je iluzija vera u međunarodnu zajednicu da će Makedoniju i BiH osloboditi nacionalističkih blokada suseda kojih se dve nedovoljno jake države ne mogu same osloboditi? Uz sve razumevanje složenosti međunarodne zajednice, njezinih protivrečnih interesa i problema, uz razumevanje da ex-jugoslovenski prostor i njegove nedovršene države nisu i ne mogu dugo biti u njezinom fokusu, s razlogom se ipak može reći da je sadašnja pozicija Makedonije i BiH – veliki greh međunarodne zajednice.

Srbija (ponajpre) i Hrvatska veliki su moralni i svaki drugi dužnici BiH. U ovim nacionalizmom zarobljenim državama, to se malo koga tiče, pogotovo ne njihovih vladajućih elita. Međunarodna zajednica ima moći i načina – uz uvažavanje sve brojnijih izazova sa kojima se suočava – da ih na to podseti, i za dobrobit BiH na tome praktično mnogo više i odlučnije poradi. U suprotnom, đavo ovde opet lako može doći po svoje, pa će okasnele intervencije biti preskupe i kud i kamo manje učinkovite.

(Autonomija)