Kakvi god da su bili SFRJ, socijalizam i antifašizam, za Srbiju i Srbe bili su zlatno doba uprkos bezočnih nacionalističkih kleveta.

Koliko god čovek u današnjoj Srbiji bio sviknut na višedecenijsku dominaciju ubistvene banalnosti, na izopačen sistem vrednosti (nacionalizam, klerikalizam, najcrnji konzervativizam, bezočnu pljačka kao način vladanja i okvir za sve gadosti), koliko god zbog osećaja nemoći da se ovde išta u dogledno vreme na bolje može promeniti zapadao u ravnodušnost i apatiju spram sudbine društva kojem pripada, dovoljno je da makar na kratk izbiva iz zemlje pa da se zgrozi onim što ga na povratku dočeka.

Evo recimo, ko se nedavno vratio u Srbiju dočekala ga je državna bruka vezana za ranije dogovoreno održavanje Evroprajda, tog lakmus papira o stanju političkog i moralnog zdravlja društva. U pokušaju da se dodvori ubistvenoj banalnosti (kojoj je i otac, i majka), vlast na sve načine onemogućava izvršenje ranije preuzete međunarodne obaveze, bezobrazno tvrdeći da se održavanjem gej parade – posve bezazlene manifestacije koja simbolizuje pravo svih građana na jednakost i pravdu – ugrožava javni red i mir. Nema sumnje da su očevi i centri ubistvene banalnosti u sprezi sa, u širenju civilizacijskog mraka, sada potpuno razularenom crkvom (SPC) – spremni na sve, pa i na najbrutalnije nasilje. Ali, zašto postoji država koja ima monopol na upotrebu sile ako ne da spreči svaku opstrukciju prava građana garantovana ustavom i zakonima?

Mimo državnog skandala oko Evroprajda i brukanja Srbije, vlast po svojoj „agendi“ nastavlja sa negovanjem ubistvene banalnosti ne odustajući od ugrožavanja suvereniteta susednih država. U Bijeljini je, u BiH, organizovano parapatriotsko ruglo povodom Vučić-Dodikove nacionalističke izmišljotine – takozvanog Dana srpskog jedinstva, slobode i zastave – na kojem je notorni dvojac nacionalistički budalisao o koječemu, ne bi li opsenio povodljivu svetinu radi učvršćivanja svoje svevlasti. Beskrupuloznom dvojcu autokrata u nacionalističkom budalasanju – koje im obezbeđuje uživanje u svevlasti na račun bede podanika, na račun jada jerarhije – pridružio se i treći član, patrijarh Porfirije. I tu nije kraj ludilu koje čoveka ovde naviknutog na sve, ipak osupne pri povratku u Srbiju.

Mediji izveštavaju da je Vučić – uobičajeno mimo procedura i ustavnih ovlašćenja – kod famoznih „arapskih prijatelja“ Srbiju, sve građane, zadužio za novih milijardu dolara (ili evra, šta li) pod „najpovoljnijim mogućim uslovima“, kako bruji propaganda. Nazdravlje ti, balkanski ekonomski tigre, samo gomilaj strani dug.

Da dalje ne nabrajamo ludosti koje će neizostavno stići na naplatu. Ne onima koji su ih zbog lične pohlepe i borbe za vlast po svaku cenu bezumno proizvodili, nego svim građanima, nažalost sviklim da trpeljivo gutaju demagogiju protuva i ubistvene banalnosti koja im decenijama upropašćuju živote.

U odnosu na ovo u čemu živimo posle razaranja svih dostignuća SFRJ, socijalizma i antifašizma – ne sporeći mane i ne obogotvorujući ni jedno, ni drugo, ni treće, te bez ikakve bojazni od zapadanja u malograđansku nostalgiju za minulim vremenima – možemo reći da su za Srbiju i srpski narod, gledajući celokupnu istoriju, SFRJ, socijalizam i antifašizam bili zlatno doba. Šta su pak bili za pripadnike drugih naroda s kojima smo živeli u jednoj državi – među kojima se neretko tvrdi da su za Srbiju i Srbe Jugoslavije, monarhistička kao i socijalistička, bile zlatno doba na uštrb drugih naroda – neka prosuđuju sami.

Dominirajuća desničarska konjuktura u razumnom prosuđivanju prošlosti – što važi podjednako i za nas, i za naše susede, bivše sugrađane iste države – ne može biti dobar saveznik. Bez moralno stamenih i samo u profesionalne uzuse uklopljenih prosuditelja, sud o prošlosti – na bazi kojeg se ona interpretira i koji je temelj za kreiranje sadašnjost i budućnost svakog društva, na bazi kojeg se izgrađuje zdrava (trezvena) ili bolesna (mitomanska) samosvest – je faličan. Otud ovde – negde više, negde manje – imamo teško snošljive sadašnjosti i neizvesne budućnosti. Pogotovo to važi za Srbiju potonulu u tribalizam, u bezmalo plemenski oblik života kojim gospodare zadrti nacionalistički političari i crkva. Crkva koja je u hedonizmu zaboravila na Boga i u kojoj zbog srebroljublja i vlastoljublja Bog više ne stanuje, uprkos šljaštećim kvaziverskim obredima i bajagi povratku Bogu posle – kako iz SPC neprekidno unisono trube – pogani je l’da bezbožnih komunista i titoizma posebno ostrvljenog na srpstvo i svetosavlje.

Šta li nas sve još čeka?

(Autonomija, foto: Beta)