Sablažnjivo ograđivanje URS, stranke navodno proevropskih eksperata, od izjašnjavanja svog poslanika u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Nije se proslavila ni DS, bojažljivo objašnjavajući izjašnjavanje svojih poslanika na istom mestu o istoj temi. A evropski parlamentarci su se izjašnjavali o ozbiljnim problemima Ukrajine, o ugrožavanju mira u Evropi. I šire. I o onima koji ugrožavaju mir.

Kako je malo potrebno da naše navodno proevropske stranke pokažu pravi karakter. Da pokažu autoritarno neevropsko lice. Da pokažu kako se stranačka vođstva šlihtaju kako vetar duva i da članove stranke, vidimo i poslanike u međunarodnim telima, žele postrojene kao vojnike. Jednoobrazne i jednomisleće. Kako se to upražnjava u našem parlamentarnom životu.

Farsično deluju busanje da su članovi naših političkih stranki, ovih ili onih, autonomne ličnosti koje slobodno izražavaju svoja uverenja. U istinski demokratskim strankama na prestižne pozicije, poslanička mesta i članstva u domaćim i međunarodnim institucijama, biraju se članovi sa integritetom i ugledom. Od njih se očekuje da se ponašaju i izjašnjavaju slobodno, po savesti. Pogotovo ako stranka, iz bilo kojih razloga, kroz stranačke institucije i legitimne procedure nije usaglasila sve političke stavove. Koje, sve i da hoće, nije moguće uvek usaglasiti. Tako se demonstrira demokratski karakter stranki. Tako postupa velika većina parlamentaraca iz demokratskih zemalja u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Nije retkost da poslanici tamo istupaju autonomno, po svojoj savesti, mimo većine članova svojih poslaničkih klubova. Kod nas se to, vidimo, smatra jeresom. Podrazumeva se da su poslanici lutke na koncu ne stranačkih organa i procedura, nego stranačkih sivih eminencija.

Nije ovde toliko reč o URS-u, do skoro parlamentarnoj stranci samozvanih eksperata evropejaca, koliko o opasnom sindromu disciplinovanja i negovanju podaništva prisutnog u svim strankama. Prisutnog u celom javnom životu. Kad se već URS poziva na zvanične stavove stranke, bilo bi dobro da su, ako ne celoj javnosti, onda barem svom članstvu i biračima, koliko god da ih je, objasnili kad su stranački organi uopšte raspravljali o pitanju o kojem se izjasnio njihov poslanik u evropskom parlamentu. Ili je reč o ličnim stavovima kreatora saopštenja, koji su se u stranačkom interregnumu posle Dinkićeve ostavke, našli na čelu stranke? Ako je tako, nisu li i to lični stavovi legitimni taman onoliko koliko i lični stavovi poslanika Vladimira Ilića koje je izneo pri glasanju u Strazburu. U čemu je njegov greh?

Kad je reč o spominjanoj državnoj politici, o državnim interesima Srbije u odnosu na probleme odnosa Ukrajine i Rusije na koje se pretenciozno i bez demokratskog pokrića poziva i potpredsednik SNS Igor Mirović, dobro bi bilo da se onda objasni kad su nadležni državni organi o tome raspravljali i zauzeli legitiman stav? O tome su se, koliko je poznato, izjašnjavali samo predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prvaci SNS i SPS. Narodna skupština Srbije je jedino legitimno mesto gde se utvrđuju nacionalni interesi i unutrašnja i spoljna politika. Sve ostalo su samo stranačka i lična izjašnjavanja, sa kojima se neko slaže, neko ne slaže. Oko kojih se možemo legitimno sporiti.

Suštinski problem kod nas je da o važnim pitanjima svi moraju da misle kao što misle izvikane vođe. Što moramo unisono da podržavmo izvikane nacionalne interese. Zašto u pluralnom demokratskom društvu, u demokratskim strankama, svi treba da misle isto? Valjda kao građani sasvim prorodno različito gledamo na složenost života, na domaće i međunarodne fenomene. Legitimno je da neko, pojedinci i političke stranke, u Putinu vide novog mesiju, da mu se divi, da spas Srbije vidi u vezivanju za njega, da previđa realan život u Rusiji. Ali je isto tako legitimno da neko osporava način njegovog vladanja, da ukazuje na proganjanje ruske opozicije, nevladinih udruženja, na disciplinovanje medija, da u Putinovom vladanju prepoznaje opasnu obnovu kulta ličnosti sa neizvesnim posledicama i po Rusiju i po međunarodnu zajednicu. Da ukazuje na preteće ponašanje Putina prema susednim zemljama. Da ukazuje na obnovu Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta. Nije valjda da sve stranke i svi pojedinci u strankama na problem odnosa Ukrajine i Rusije, i s tim u vezi na državne interese Srbije, treba da gledaju isto. Zar je problem što neki poslanici Srbije u evropskom parlamentu slobodno glasaju kao i ogromna većina poslanika? To je problem taman toliko koliko su i zašto neki poslanici bili protiv onoga za šta se izjasnila ogromna većina evropskih parlamentaraca. A mi navodno želimo u Evropu.

Među brojnim drugim primerima i ovaj pokazuje koliko je evropejstvo Srbije plitko. Plitka je naša politička kultura. U najvećem delu neevropska. Jesu li svesni toga naši izvikani evropejci? Teško.

(Autonomija)