Od nekih stvari čovek da se spase ne može. Pokušao sam da me mimoiđe ta svinjarija, ama nisam uspeo. Zainteresovan i privatno i profesionalno za Slavka Ćuruviju i njegovo mučko ubistvo, morao sam da podlegnem. Papirnu verziju Politike nisam uzeo u ruke, jer mi je rečeno da ja tamo izašla skraćena verzija, a da se to pismeno u punom obimu (pisalo je ispod) može naći u internetskom izdanju. Zanimljivo. Potpisani se predstavio kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, što je još zanimljivije, kao što ćemo videti. 

Duboko sam uzdahnuo, sipao lozu, zapalio cigaretu i seo pred računar. Probao sam prvo Tanju da nagovorim da mi prepriča svojim rečima i s razumevanjem, ali me je odbila jer da se „TO prepričati ne dade“. Preseli su mi i loza i cigarete (dve-tri). To se, dakle, zove „Treći metak Branke Prpe“, a napisao je Ištvan Kaić, na dobrih 15 hiljada slovnih znakova. Moj glavni urednik Žarković posle je napisao da bi od njega moglo nešto biti, ako nauči da piše kraće; uz dužno poštovanje za Žareta, ja bih izbacio ono „kraće“. Ištvan Kaić, naime, ne ume da piše. Taj nedostatak uveliko pokušava da nadoknadi pakošću i pasjalukom; kanda mu se čini da javnost traži skandal i gadosti, a da su pamet, stil i organizacija teksta, kao i elementarna pristojnost tu suvišni. Treba ga razumeti: takva je moda, šta zna dete…

G. Kaića primetio sam pre nekoliko godina dok se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije. Bio je podjednako pakostan, polupismen i konfuzan kao i sada – i dosadan do bola. Sada se pojavio ni manje ni više nego u Politici, što ja ne bih pripisao onome što se u pravu zove „doselost“, a u švaleraciji (da citiram jednu moju drugu): dala sam mu samo da mi se više skine s vrata. Nije to, naime, bez neke da je gđa Ljilja Smajlović odlučila da objavi tu gadost. Čujem da se posle vadila: da, kao, glavna urednica ne mora da deli mišljenje svojih saradnika i već da je o slobodi govora reč. To je sve tačno, ali urednike je Bog u svojoj premudrosti stvorio upravo zato da u novinama ne bi izlazile gluposti i gadosti. Normalan urednik pročitao bi to (ne više od prve dve-tri hiljade znakova), zgužvao i bacio u koš, tj. Recycle Bin, je li. Naime, ta je objavljotina niska, pakosna, glupa, klevetnička i, da, polupismena. G. Kaić tu ulazi u privatne i porodične stvari; on pronalazi švalerke pokojnog Slavka (sa estrade, naravno, ali su fine cure, pa neće to da pominju); on – što je glavno – zamera Branki Prpi to što se nije oduševila genijalnom idejom Ace Vučića i Verana Matića osnuju jednu nepotrebnu komisiju koja će rasvetliti ono što država, kao, ne može. Delim te Brankine rezerve iz dva razloga: prvi je da je svaka komisija, kako lepo kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje noge; drugi je da mi to mnogo smrdi na zajedničku, joint venture, marketinšku operaciju Ace Vučića i Verana Matića. Isti je slučaj i sa ovom novonajavljenom komisijom koja da će rasvetliti čuvenu političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića. Koga zanima, neka nađe tekst g. Kaića na sajtu Politike, nemam živaca da ga dalje prepričavam; pametni ste ljudi, videćete i sami.

Tu smo sad došli do suštine stvari. Neformalna, da ne kažem podzemna, ekipa Vučićevih spin-doktora i marketingaša zaključila je da sada treba opljunuti svakoga ko se ne raduje uspesima njihovih projekata poput Veranove komisije. Ti spin-doktori našli su – u nedostatku boljih – čoveka najsličnijeg sebi po karakteru: pakosnika, svađalicu, strasnog čovekomrsca i drkadžiju, da prosti vaše lice. Takva vrsta „neslanih budala“ (Dostojevski) pre ili kasnije nađe poslodavca. Ovoga puta nije bilo lako. Naime, ta je svinjarija bila prvo ponuđena Peri Lukoviću i e-novinama; čak je i Pera odbio da to objavi, uprkos pritiscima iz izvesnih krugova kojima je blizak (ili obrnuto: koji su njemu bliski; to nije isto). Sama okolnost da Pera nije hteo to da objavi trebalo bi da bude upozorenje majstorima; Pera voli svašta da objavi, kao što znamo, ali ovo je bilo previše čak i za njega. Onda je nađena gđa Smajlović. Dobro: svi znamo da je stara dama Politika izgubila devičanstvo još 1987, otprilike, putem silovanja; ali smo se svi nadali da se od te traume oporavila u međuvremenu; bilo je takvih naznaka. Desilo se, međutim, da gđa Smajlović tu gadost objavi, pa da se zatim ukaže i održi govoranciju 11. aprila, na petnaestogodišnjicu Slavkovog ubistva. Tako je povredi dodata i uvreda. Neko ko ima osećanje stida ne bi se usudio da svoju facu pokaže tamo, tog 11. aprila, pred časnim ljudima i lepim ženama; ali izgleda da sam ja konzervativni matorac, da ne pratim trendove i da sam uopšte matora budala. Neka sam, više volim tako.

E, sad: pošto se dotični g. Kaić izvoleo potpisati kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, neko je pozvao Bebu Popovića da ga pita jel’ to istina. Beba se uredno ogradio, izjavio da on pojma nema i da ovaj Kaić za njih ne radi. Indikativno je da taj Institut nije osetio potrebu da kraćom noticom u Poilitici demantuje tvrdnju g. Kaića; otprilike ovako: ne, taj gospodin ne sarađuje s nama; i tačka, dalje ne treba. Taj Institut je operacija Bebe Popovića, koju je on zasejao u Podgorici, pa presadio i ovamo. Znajući čoveka, operacija je svakako komercijalno-marketinška i to je u redu: takav im je posao i molim. Znajući, opet, čoveka, ne mogu da poverujem da je spao na Ištvana Kaića; radio je Beba sa jačim, mnogo jačim, likovima. Bolje da se ogradi od njega što pre.

(Autonomija)