Znači zato je najuren Saša Radulović! Između ostalog, hteo je da dirne u svete krave Srbije. Hteo je da uvede elementarni red u poslovanje kažu 153 „preduzeća u restruktuiranju“. Sva je prilika da ih ima i mnogo više, koji u sličnom statusu parazitiraju na teret ionako propale privrede. Hteo je da uvede red u sivu zonu koja guta ogromna budžetska sredstva, da odvoji rad od nerada, da uspešne oslobodi od parazitiranja neuspešnih. Dirnuo je u osinje gnezdo. I očas posla je oklevetan i najuren kao poslednja protuva. Njegova greška, naivnost, je to što je potrebu reforme privrede Srbije shvatio ozbiljno, a ne kobojagi, kako se to ovde decenijama radi. Usudio se da za početak od nedodirljivih „preduzeća u restruktuiranju“ zatraži precizne podatke, „lične karte“, o proizvodnim programima, poslovnim planovima, prihodima, rashodima, strukturi kapitala, strukturi finansijskih dubioza, broju i strukturi zaposlenih, što je ozlojedilo partijski postavljena rukovodstva tih preduzeća, uznemirilo u njima privilegovane zaposlene i korumpirane sindikate. Koji su naučili, preduzeća radila ili ne radila, da pred državnu blagajnu ispostavljaju svoje račune. I bez većih problema dobijaju tražena sredstva, bez polaganja računa o poslovanju. Partijski kadrovi na čelu preduzeća se samo rotiraju, saglasno političkoj moći, a korumpirani sindikati i „radnička klasa“ podsticana poslovostvom, državi redovno ispostavljaju zahteve za parama. Što štrajkovima, što ritualnim blokiranjem puteva, pruga i javnih ustanova.

Spoj privilegovanih preduzeća podržavanih budžetom i burazerskih privatnih preduzeća, agencija, „konsalting kuća“ koji su poput rojeva okupljeni oko budžetskih parazita, kriminalna je trulež koja zagađuje privredni ambijent Srbije. Nije li se time delimično bavio „Insajder“? Kad se već ne bave državne institucije, regulatorna tela, saveti i agencije za borbu protiv korupcije, istražni i sudski organi. Zahvaljujući „Insajderu“ bar delom smo videli o kakvom javašluku je reč, o kakvom kriminalu i korupciji, o kakvom traćenju ogromnih državnih sredstva. I šta bi? Ništa, sem što je urednica „Insajdera“ dobila policijsku zaštitu. Država, nadležni organi kojih je sijaset, ignorantski su prešli preko prikazanih činjenica o bezočnom spoju politike i kriminala.

Ministar Radulović je najuren, vlada kao i prethodne nespremna na reforme, nastavila je ustaljenu demagošku praksu netalasanja zapuštene močvare. Nastavila je traćenje budžetskih sredstava nakamčenih nekako, novim zaduživanjen po svetu. Samu sebe je pompezno ukinula i pribegla besmislenim izborima. Koji ništa ne rešavaju. Nastavila je plaćanje parazitiranja i oduzimanjem šanse uspešnima i privredi da izđe iz spirale propadanja. Očas posla se rešavaju ispostavljeni zahtevi i odobravaju državna srestva, a da javnost ne zna ni kolika su odobrena srestva, ni iz kojih budžetskih stavki se plaćaju, ni za koliko dugo će biti namireni nezajažljivi apetiti parazita. Rešeni su, zahtevi „Šinvoza“ iz Smedereva, „Jumka“ iz Vranja, Fabrike vagona iz Kraljeva, „Petrohemije“ iz Pančeva… Za sada delimično, prenose mediji. Nema sumnje da će i u celosti. Po istom obrascu će biti rešeni zahtevi iz ostalih gubitaša koje imaju status svetih krava propale srpske privrede. Ministar privrede u tehničkom mandatu Igor Mirović, iza kojeg se ne vuku samo mračni radikalski repovi, nego i neispitano poslovanje u institucijama Novog Sada kad je gradom vladala „naša Maja“, obilazi blokade na prugama i putevima i ekspres, u dogovoru sa vladom u „tehničkom mandatu, predizbornim populizmom ispunjava zahteve svojih budućih glasača. Nek traje dok traje. Ministar finansija Krstić, čovek od najvećeg poverenja Aleksandra Vučića (valjda zato što šefu ne postavlja pitanja i što pristaje na staru praksu neodgovornosti), ni reč da kaže šta to znači za ionako neodrživ budžet Srbije. Odakle se namiruju neopravdani zahtevi, šta to znači za budžet, na kome će se kola slomiti, ko će ostati bez opravdane potrebne budžetske podrške? Bi li se tako ponašao u Americi, odakle je pompezno doveden kao prvorazredni ekspert i spasilac Srbije? Malo morgen, što bi rekao Milošević, čiji duh i dalje natkriljuje Srbiju.

I među svetim kravama srpske privrede postoje najsvetije, najzaštićenije. Poput Elektroprivrede Srbije (EPS). Nema te vlade, Miloševićeve, DOS-ove, DSS-ove, DS-ove, SNS-ove, koja se usudila i koja sme da se usudi da izvede čiste račune u ovoj državi u državi. Nema tog zahteva koji ovaj monopolista nad javnim dobrom, prirodnim resursima i tehnološkom infrastrukturom izgrađenom i održavanom državnim zaduživanjem i međunarodnom pomoći, neće ucenama ispuniti. Čim se oglasi sindikat EPS, vlastodršci uvlače rogove. Čak i oni sa najvećim politički rejtingom i društvenom moći. Visok rejting i politička moć se pred EPS pokazuje kao mehuri od sapunice. Kakvo ograničavanje plata, kakvo ukidanje trinaeste plate („pozajmice“), kakvo ograničavanje novih zapošljavanja! Pred sindikatima EPS, ne zna se koliko ih je, kolike su im privilegije, koliko njima diriguju poslovodstva i interesne grupe u i oko EPS, država se povlači. Poput đačića prvačića. Mediji javljaju da je potpisan kolektivni ugovor između sindilata EPS i predstavnika nadležnih ministarstva, kojima su ispunjeni „skoro svi zahtevi“ sndikata. Tek da se vidi ko je ko, kolika je verodostojnost vladajućih političara (dosadašnjih i budućih), da istraju u sređivanju ekonomije, u razdvajanju rada od nerada, sposobnih od nesposobnih, u stimulisanju onih koji ne traže dotacije i rešavanju statusa neuspešnih, što je nameravao Radulović.

Nije reč samo o EPS kao povlašćenom nad povlašćenim preduzećima. Ima ih još, oho-ho. Recimo „Pošta Srbije“, gde je osiono direkterovanje Krkobabića mlađeg dovelo do i za Srbiju karikaturalnog nivoa. Sprda se sa građanima. Kao da mu je „Pošta Srbije“ babovina.

(Autonomija)