Neko bi, ne bez pokrića, rekao sabor nacionalističkih palivatri i pljačkaša. I tome dodao, da je sreće da u državama iz kojih saboraši dolaze vlada pravo, ko zna koliko bi se godina robije skupilo iza važnih saboraških faca.

Stvari su ogoljene, car je go. Umesto ’uzdizanja sa kolena u titoističkoj antisrpskoj SFRJ’, nacionalizam je srpski narod doveo do silnih poraza i agonije. Vođe su ga doterale u civilizacijski ćorsokak, a ti koji ga danas drže u ćorsokaku na tzv. ’Svesrpskom saboru’ mu obećavaju čeličnu je l’da odbranu od svekolikih neprijatelja (kojih???!) i nude alhemijska čudesa izbavljenja iz ’teškoća pred kojima Srbi neće pokleknuti’.

Katastrofalni saldo višedecenijske naopake politike i pogubnog nacionalističkog ’preumljenja’ velike većine naroda nametnutog od elita, ništa više ne može prikriti. Masovni Vučić-Dodik-Porfirijevi nacionalistički i klerikalni kičeraji za zblanuti naivne – poput iznebuha organizovanog ’Svesrpskog sabora’ – ponajmanje. Kao što ga ne mogu prikriti ni brojne politikantske komemoracije povodom mnogih poraza i realnog stradanja naroda, na kojima se – zbog nezajažljivih egoističkih interesa nastavljača zla – besramno potežu žrtve u obredima viktimizacije i samobeatifikacije.

Nakon svega kroz šta je prolazio tokom višedecenijskog sunovrata, jedino pitanje koje je preostalo srpskom narodu je koliko je zlo – koje se ustoličilo fatalnim ’Događanjem naroda’ (trijumfalni uspon Miloševića) – daleko od raspleta, kakav god bude? Po prirodi stvari, srpski čir mora da pukne, a šta će iz njega pokuljati tek će se videti. Sučavanje sa istinom, sa realnošću – sa silnim nacionalističkim zabludama iz kojih su proisteke velike patnje i stradanja i srpskog, i susednih naroda koji su se našli na udaru ’Događanja naroda’ – biće teško i bolno. Odlaganje suočavanja sa istinom, srpsku agoniju – posredno i agoniju regiona – produžava u nedogled, prisiljavajući razumne ljude da zbog bitangi koje im kroje sudbine beže u svet. Paraziti koji su prigrabili svu moć, koji žive od zla, o tome dakako ne misle. Nemaju doduše kad, zauzeti su demagogijom, sluđivanjem naroda, kriminalom i mafijaškim zgrtanjem kapitala.

Jedan od razloga organizovanja pompeznog derneka vladajućih kasti Srbije, u svakom smislu okljaštrenog entiteta BiH RS i Crne Gore, pokušaj je vidanja rana posle usvajanja Rezolucije o Srebrenici u UN. Rezolucija je srušila namere nastavljača ideologije zla, da stravična nepočinstva – koja su i dovela ne samo do genocida u Srebrenici, nego i do drugih ratnih zločina koji, hteo neko ili ne, moralno opterećuju celi narod a krivično izvršioce genocida i drugih zločina – gurnu pod tepih, u bezdan zaborava. Naum prikrivanja i zaborava zla nije uspeo, niti može uspeti bilo kome ko se toliko civilizacijski ogreši.

Na nacionalističkom kičeraju i banalnosti ’saborovanja’ nije se imalo šta novo videti. Još manje čuti. Pompezno najavljivan i organizovan uz obilato rasipanje para poreskih obveznika, tzv. sabor je okupio reprezentavni skup ’srpske rodoljubive pameti i čelnike svetosavlja’ iz celog regiona, izuzev predstavnika Srba iz Hrvatske, koji – poučeni gorkim iskustvima – nisu došli na traćenje vremena i pogoršavanje srpske situacije. Dobro podgojena i obučena svesrpska parazitsko-pljačkaška kamarila – samo Bog zna koliki li su im računi u bankama i koliko li su sebi i rodbini priskrbili nekretnina – govorila je l’da nadahnuto, rodoljubivo, slobodarski, odlučno u odbrani nacionalne časti i ponosa od je l’da dušmana (kojih???!) koji bi da nas unušte. Zagrcnuti oveštalim frazama namenjenih je l’da dušama smernog pravoslavnog naroda, kao da su se nadmetali u besedništvu strogo vodeći računa, da u je l’da patriotskom zanosu ne nadgornjaju šešeljevca Vučića, svesrpskog spasitelja, uz Dodika i Porfirija oca ovog ’istorijskog srpskog skupa’.

Dobro, nije ni kamarili– svetovnoj i crkvenoj – lako. Kako na toliko rodoljubnih derneka, silnih nastupa po televizijama i u ’patriotskoj’ štampi u besedama ostati svež i inspirativan, kako narodu postati i ostati uzor patriota? Da nije proklete realnosti i da toliki svet ne beži odavde, sve bi dakako bilo jednostavnije i lakše.

Nećemo sad – u ovom je l’da svetom trenutku dok samozvani ’srbobranitelji’ saboraši umuju o našoj sudbini – o srpskoj realnosti i rekama onih koji begom iz nedođije traže spas u svetu. Nije to tema za ovakve posvećenike srpstvu. Da je Srbija iole normalna zemlja i da srpsko društvo nije ovako devastirano, itekako bi to odavno bila prva i najvažnija tema, ali ne za ovakav tribalizam kojem svedočimo, nego za ozbiljne rasprave i čišćenje ogledala od blata koje na njih bacaju ’srbobranitelji’, na kojima bi se pošteno pogledali i valjda nešto razumno zaključili.

Dok napaljeni ’srbobranitelji’ miloševićevsko-šešeljevskog i patrijaršijsko- porfirijevskog kova o fantomskim neprijateljima Srba i Srbije – ko su, šta su, zašto su nam neprijatelji – decenijama govore papagajskim odgovorima da su to Hrvati, Albanci, Bošnjaci, sad i Crnogorci, Vatikan, Kominterna, Tito i Srbi otpadnici koji ’nisu uz svoj narod’, dotle se u nacionalističko-pljačkaškom organizovanom ludilu svaki poziv na razum smatra jeresom koji treba u korenu zatrti. Otud permanentne hajke ’srbobranitelja’ dubokih džepova protiv jeretika koji vape za moralom i pravdom, koji vape za normalnim životom.

Najzad, imaju li Srbi i Srbija baš toliko neprijatelja na koje danonoćno upozoravaju revnosni samozvani branioci srpstva?

Naravno da imaju, i to mnogo više i mnogo opasnijih, nego što nedremani branioci srpstva histerično upozoravaju. Pa gde su, ko su?

Eno ih na Svesrpskom saboru, u prvim redovima. To su oni koji najviše i najgrlatije brane Srbiju i srpstvo, koji razjareno u druge – najviše u prve susede – upiru prste. To su oni koji primitivno srbuju, poput svojih prethodnika upropastitelja Srba, dok kradu, pljačkaju i sramote vlastiti narod, kojeg bajagi brane. Treba li takvima nacionalnim štetočinama pružati otpor ili ponizno nastaviti životarenje u zabranima, kojima upravlja ološ pod lažnim predstavljanjem patriotizma? Alternativa otporu ne postoji. Ili postoji, živeti u 21. veku kao sebri?

E da, ’Jedan narod, jedan sabor’ jednoglasno je usvojio Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Što bi se žargonski reklo, landara pišore.

(Autonomija/foto: Slaven Miljuš/RFE)