U Srebrenici se u julu 1995. desilo to što se desilo – Vojska Republike Srpske nad Bošnjacima je izvršila genocid. Mogu srpski nacionalisti to negirati i o tome se beskrajno međusobno lagati, ali činjenice su jasne i sudski utvrđene i potvrđene, i ne mogu promeniti. Pitanje je kako se sa tom nepriznatom i neokajanom civilizacijskom sramotom nose društva Srbije i RS, zarobljena lažima, i može li se sa tim strašnim moralnim balastom normalno živeti?

Koliko god sistemski negirali ne samo genocid u Srebrenici nego i brojne druge masovne zločine izvršene u takozvanom rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, nerazjašnjeni i neokajani zločini se kao mora vraćaju u sadašnjost, ne dozvoljavajući politički i moralni oporavak ni Srbije ni RS. Nebrojeno je primera koji potvrđuju vezu između prećutanih i neokajanih zločina, između njihovih aboliranih inspiratora i planera – i političke, moralne i egzistencijalne bede u kojoj živimo, u kojoj smo zarobljeni.

Šta raditi sa silnim kosturima koji ispadaju iz srpskih ratnih ormana? Vraćati ih silom nazad, stavljati ih pod dodatne lance i katance? Negirati počinjena zlodela, ignorisati ih? A kad usled neoborivih dokaza to nije moguće, na “patriotski” način ih interpretirati u javnom govoru, u školskim i univerzitetskim udžbenicima, u feljtonima? Nije li Gebels rekao da stotine puta ponovljene laži postaju istine? Jeste, ali je pre njega Niče tvrdio da sve prećutane istine postaju otrovne. Život i vreme daju konačan sud o svemu, pa i o navedenim tvrdnjama. Potvrdili su da su stotinu puta ponovljene Gebelsove laži bile i ostale samo laži i ništa više, kao što na primeru srpskog nacionalizma potvrđuje da su sve prećutane istine o uzrocima i pokretačima ex-jugoslovenskih ratova, o počinjenim zločinima, njihovim inspiratorima i izvršiocima – otrovne.

Bezmerno opsednut vlašću i privilegijama – znalci BiH prilika to dovode u vezu sa kriminalom enormnih razmera – Milorad Dodik je naložio poslušničkoj mašineriji u parlamenta RS da na hitnoj sednici “preispita” zvanično priznate nalaze komisije Vlade RS koja se 2004. bavila “događajima” u Srebrenici i oko nje od 10. do 19. jula 1995.

Kad su objavljeni i u RS zvanično prihvaćeni nalaze te komisije “socijaldemokrata” bez kompromitantne ratne hipoteke ih je prihvatao i, štaviše, podastirao javnosti, što mu je pomoglo da, uz dodatnu pomoć međunarodne zajednice, osvoji vlast u RS. Danas, ogrezao u svevlašću pred dolazeće oktobarske izbore na kojima se kandidovao za srpskog člana Predsedništva BiH (iako svakodnevno javno izražava prezir prema državi za čijeg člana Predsedništva se kandidovao), ti nalazi su mu lažni, antisrpski, jer su potvrdili brutalno smaknuće “više hiljada” Bošnjaka u Srebrenici.

Koliko-toliko obznanjenu istinu o “događajima” u Srebrenici Dodik bi da vrati u zavetni orman i zakatanči, a svedočenja preživelih žrtava i nepristrasnih istraživača da proglašava lažima i antisrpskim klevetama. Nastavak je to Dodikovog razornog delovanja protiv BiH, protiv izbavljenja tamošnjih Srba iz moralnog i egzistencijalnog sunovrata u koji su ih strovalili Karadžić i Mladić, instruisani od beogradskih velikosrpskih planera, delovanja protiv mira i stabilnosti regiona, protiv obnove normalnog života napaćenih građana.

Beskrupuloznost kojom Dodik, radi ličnih interesa, atakuje na državu za čijeg se člana Predsedništva besramno kandiduje – nije njegov lični problem. Ogroman je to problem društva i naroda kojem pripada. Na nesreću, on u RS nema ideološke opozicije – sve je tamo manje-više istog ili vrlo sličnog stanovišta kad je reč o nastanku i karakteru RS, o karakteru rata kojim je ta paradržava stvorena; Dodiku se oponira isključivo radi personalne promene vlasti. O njegovom političkom nasilju iz beogradskih centara moći nema ni jedne kritične reči, a skoro da nema nijednog događaja u Srbiji kojem uz skute Vučiću nije Dodik. Slično, iako manje intenzivno, bilo je i za vreme Tadićevog predsednikovanja. Potpuno su nejasni i nerazgovetni materijalni aspekti beogradske podrške Dodikovom režimu, ali je sigurno da netransparetna materijalna pomoć Srbije ne doseže do sirotinje.

(Autonomija)