U duboko posrnuloj Srbiji bizarnostima nema kraja. Mediji prenose da će po zahtevu Zaštitnika građana Zorana Pašalića, Ustavni sud odlučivati o upotrebi rodno senzitivnog jezika. Ono, da li se za žensku osobu koja obavlja razne profesionalne delatnosti kaže apotekar ili apotekarka, glumac ili glumica, nastavnik ili nastavnica, guverner (Narodne banke) ili guvernerka, ministar ili ministarka, sociolog ili sociološkinja, novinar ili novinarka…

U moru nenormalnosti i osujećenosti  građana – kad je reč o njihovim osnovnim   pravima – došli smo dotle da će o jednom, što se tiče prava  na normalan život ipak sporednom problemu, raspravljati Ustavni sud Srbije. Onaj koji se, uprkos jasnim nadležnostima i obavezama, o mnogim kardinalnim pitanjima društva vrlo sporo i selektivno oglašava. Kad se i oglasi, po pravilu strogo pazi – svikli smo na to – da se svojim odlukama ne zameri svetovnoj i crkvenoj (SPC) vlasti. U sve agresivnijoj klerikalizaciji društva prema crkvenoj vlasti posebno je bojažljiv.

Najviša sudska i trebalo bi moralna instanca društva – Ustavni sud – ne iskače dakle iz sveopšte poslušnosti javnih institucija svetovnim i crkvenim vlastima. Rezultat toga je kabadahijsko ponašanje vlasti, koja ne zazire od tužilačkih i sudskih na zakonima utemeljenih intervencija i odluka, kojima bi se vlasti – da je sreće – trebale neselektivno privesti u ustavne i zakonske okvire. Pa u Srbiji imamo to što imamo, bezmalo potpuno besudno stanje. Normalizovano je ignorisanje Ustava i zakona. Uz saradnju ključnih uposlenika u ustavnim i pravosudnim institucijama, vlast(i) je normalizovala „kreativno“ tumačenje i Ustava, i zakona. Sledstveno tome, normalizovane su izborne manipulacije i krađa izbornih glasova, enormna korupcija, kriminal i sprega vlasti sa kriminalcima. Normalizovano je kršenje prava građana na pravovremeno i istinito informisanje. Normalizovana je do nepodnošljivosti banalna propaganda i ispiranje mozga narodu. Normalizovano je puno toga što temeljno ugrožava prava građana, o čemu Zaštitnik građana ćuti kao sfinga. Doduše – za razliku od vrhovne državne tužiteljke Zagorke Dolovac – kadikad  se oglasi da je živ i da ipak nešto radi. Koliko i kako obavlja poverenu mu za demokratiju izuzetno važnu funkciju, jasno govori koliko je ko zadovoljan njegovim radom. Vlastodršci – svetovni i crkveni – ne mogu biti nezadovoljni. Naprotiv. Šire građanstvo i ovako, i onako niko ni za šta i ne pita. Raja ko lobotomizirana raja, ćuti i smerno trpi. 

U tvrdo patrijarhalnom društvu kakvo je srpsko, svaka vrsta inovacije kojom se unapređuje demokratska praksa i dovode u pitanje izvikane okamenjene vrednosti (obogotvorena, jelda, „nacionalna tradicija“ i tzv. zavetne vrednosti) dočekuje se na nož. Na svaki, pa i na najbezazleniji nagoveštaj medernizacije društva, raspomamljeni nacionalizam i prateći mu prostakluk dižu se na zadnje noge. Slučaj je to i sa rodnom ravnopravnosti, koja u konzervativnoj formi normativno postoji. Ali kad je reč o pokušaju njezinog prilagođavanju duhu vremena – kao u slučaju krajnje benignog i nikog neugrožavajućeg unošenja prava na korišćenje rodno senzitivnog jezika u Zakon o rodnoj ravnopravnosti – gorljive borce za čistoću i zaštitu srpskog jezika (nacionalističke paranoike instalirane u odgovorne javne institucije) – hvata panika. I one u svetovnim odelima, i one pod svešteničkim mantijama.

Kako dakle da se po pitanju apotekar ili apotekarka, glumac ili glumica, sociolog ili sociološkinja itd, koliko se zna ničim izazvan ne oglasi Zaštitnik građana, kad su se o tome ozlojeđeno izjasnili patrijarh i drugi revnosni borci za čistoću i odbranu, jelda, iskonskog srpstva? Oni koji bi da nas sve uteraju u isključivo ćiriličare, po mogućnosti u ekavičare, koji bi da nam svima okače „pravoslavne“ krstove o vrat  i brojanice oko ruku, kako to pravoslavlje, odnosno svetosavlje i Bog, jelda, zapovedaju. Vispreni – zlonamernici kažu  nezaposleni, odnosno uslužno zaposleni –  Zaštitnik građana se dosetio, pa se pontijepilatovski obratio Ustavnom sudu, da se isti o, jelda, kardinalnom problemu Srbije izjasni. E da bi i on mogao da kaže svoj sud.  Pa ‘ajde neko da kaže da Zaštitnik građana spava, da ga u zaštiti realnih prava građana nigde nema.

Jednu stvar, takoreći sitnicu, previđaju i samozvani zaštitnici srpskih svetinja i revnosno uslužni Zaštitnik građana. Kultura, njen život i dinamiku – uključivši dakako i jezik, njegovo korišćenje i normiranje – nije stvar hira nadobudnih čuvara svetinja. Još manje sudova, sem opštih načelnih stavova. Jezik je živ, na sreću nikad dovršen i zatvoren fenomen koji slobodni ljudi koriste na slobodan način. U slobodnom društvu niko nema pravo, nikakve institucije i nikakvi izvikani tradicionalbranitelji, da građanima nameću ikakve, pa i jezičke bukagije. Takve paranoidne ambicije postoje samo u autokratskim i totalitarnim društvima, svetovnim ili teokratskim.

Zaštitnik građana se sprda sa institucijom na čijem je čelu i sa društvom u celini. Sprda se sa zdravim umom.

(Autonomija, foto: Pixabay)