Poplavne vode se povlače. Ostaju blato, ruinirana naselja, opasnost od zaraza, devastirana ionako slaba privreda, infrastruktura, zagađeno zemljište. Ostaju brojna klizišta kao nepredvidljiva pretnja. Ostaju unesrećeni ljude, koji će koliko sutra, kad pažnja javnosti splasne, uglavnom biti prepušteni sami sebi. To će se desiti brzo, koliko sutra, onako kako su brzo nabujale poplavne vode. Najveći stradalnici će, uprkos gromoglasno najavljenoj pomoći i solidarnoj brizi društva, brzo biti prepušteni birokratiji. Lokalnoj, regionalnoj, državnoj, koja će deliti solidarnu pomoć. Treba li podsećati koliko je raspodela humanitarne pomoći kod nas podložna korupciji i lopovluku?

Elem, svakog čuda za tri dana, kako to kod nas biva, pa kako se ko snađe. Teško sirotinji.

Političari su iskoristili priliku, posebno svevladajući Vučić i Nikolić, da pokažu spasiteljsku ulogu. Takoreći anđeli među nama. Ni nižerangirani iz svite nisu u tome zaostajali. Isto bi bilo da su i neki drugi na vlasti. U sličnim katastrofama, poplavama, zemljotresima, sušama, nagledali smo se i naslušali iha-ha političarske demagogije. Dok katastrofa zaokuplja pažnju javnosti, politikanti dele savete šta je trebalo uraditi, šta se mora preduzeti, kako će odgovorni snositi posledice. Kad božija salauka prođe, mrtvo more. I sveopšti zaborav. Poneki nepoćudan funkcioner, ili novinar, urednik, koji iskoči izvan zadatog konteksta izveštavanja, možda bude smenjen. I to je to. Do novih katastrofa. Onda opet Jovo nanovo.

Tomislav Nikolić je zasebno, u ime funkcije koju obavlja, u ime predsednika republike, predvodio konvoje pomoći koje je uručivao stradalnicima. O tome je uredno izveštavao njegov kabinet. Mediji su to pažljivo pratili i o tome opširno izveštavali.

Sve bi bilo u redu, da javnost zna nešto više o toj pomoći. Prvenstveno o izvorima prikupljanja. Težina situacije ne oslobađa nikoga, pa ni predsednika republike, da javnosti o tome pruži jasne i razgovetne podatke. Štaviše, dužnost predsednika republike na to posebno obavezuje. Nikolić pomoć nije pružao kao privatno lice.

Privatne kompanije, preduzetnici i obični građani, koji su se odazvali Nikolićevom apelu da pomognu (apelu njegovog kabineta?), mogu ostati anonimni ako su pomoć uputili direktno stradalim područjima. Kriznim ili humanitarnim štabovima sa transparentnim radom. Ako su materijalnu pomoć prosledili u humanitarne konvoje koje je predvodio Nikolić, tada ne mogu ostati anonimni. Javnost treba da zna izvore pomoći koja se dodeljuje kao pomoć predsednika republike. Ako je deo pomoći skupljen „ljubaznim“ telefonskim pozivima (ko kaže naredbama?) predsednikovog kabineta javnim preduzećima, robnim rezervama ili bilo kojoj javoj ustanovi – javnost to mora znati. Jasan uvid u sve poslove ličnosti koje obavljaju javne poslove, pogotovo vezane za materijalne vrednosti, aksiom je sređenog društva. Ako je deo Nikolićeve pomoći, možda i najveći, prikupljen od javnih preduzeća i ustanova, Predsednik Srbije je onda samo prisustvovao uručivanju ne lične, nego pomoći svih građana Srbije. I to mora da se zna. Tako prikupljena pomoć ne sme se tretirati kao čin ličnog milosrđa. Niti se na tome sme praviti politička promocija. Ako se to radi, šta je to nego jeftino politikanstvo i lažno milosrđe. I to u situaciji kad ljudi pate.

Uređena društva uljudna su za život između ostalog i zbog toga što se poštuju jasne i razgovetne procedure. Koje ne improvizuju ništa, koje su predviđene i za dobro i za zlo. Ako se zbog više sile od procedura i odstupa, građani moraju znati zašto i sa kakvim posledicama. Procedure obavezuju svakog, posebno ličnosti koje dobijaju poverenje na izborima za javne funkcije. Gde smo tu mi? Gde su mediji informisanja i kritička javnost da o tome postavljaju pitanja i traže odgovore? Gde su nezavisna regulatorna tela, u konkretnom slučaju državni revizori, da provere izvore Nikolićeve pomoći koju je delio maltene kao lični prilog. Da provere poslovanje javnih preduzeća i ustanova koje su verovatno, ne znamo a treba da znamo, donirali pomoć u Nikolićeve konvoje. Poštuje li se tamo zakonitost poslovanja ili nečiji telefonski pozivi u ime lične promocije obesmišljavaju propisano poslovanje? Nije reč da se i iz javnih preduzeća i ustanova ne dodeljuje pomoć u hitnim prilikama, nego o tome da se to radi na propisan i javnosti poznat način. Kakva je kod nas podložnost javnih preduzeća, ustanova, nezavisnih regulatornih tela i medija informisanja uticaju političkih moćnika, izveštaje državnih revizora teško da ćemo dobiti. Ko bi se uostalom od njih i usudio da tako šta proverava? A ko će ih i pitati išta o tome? Serbia blues.

(Autonomija)