Nakon što su temeljito revidirali istoriju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i Srbiji (revidirano gradivo se upravo utvrđuje pompeznom i preskupom serijom o četničkom pokretu i Draži Mihailoviću na „javnom servisu evropske Srbije“), srpski revizionisti su u strahu. Od moguće ma i delimične revizije istorije povoda i početka Prvog svetskog rata. Koju povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata i početka prvog „Velikog rata“, jelda, spremaju tradicionalni dušmani Srbije.
Nedremani patriotski duh, koji je razobličio antisrpsku komunističku ideologiju NOB-a, sluti odakle dolazi i kuda smera ta protivsrpska ujdurma. Dolazi od tradicionalnih neprijatelja Srbije, ali i pritvornih prijatelja, a smera da našu bezgrešnu i mučeničku prošlost poveže sa suodgovornošću i sukrivicom za početak krvave konflagracije, kako bi rekao Krleža. Protivsrpska ujdurma bi da i Srbiju, ondašnju srpsku politiku, pokaže sukrivcem za veliku katastrofu. Ona bi da dovede u pitanje njezinu kod nas kanonizovanu nevinost i ne odgovornost za početak rata. Da je prikaže odgovornom za Sarajevski atentat i imperijalne balkanske ambicije, koje su uzrokovale atentat. I da je prikaže inicijalno suodgovornom za sve šta se posle atentata zbilo. Kod naših patriotistoričara imperijalne ambicije i ratno nasilje se vezuju isključivo za druge, posebno zapadnoevropske zemlje. Prvenstveno za Nemačku i nekadašnju Austrougarsku. Po njima, Srbija je imuna od makar i malih imperijalnih ambicija. Ona, jelda, ima prava samo na „srpske zemlje“. I ništa više, što je ušlo i u njezinu tradicionalnu himnu.
O ulozi vojske i tajnih službi, o „Crnoj ruci“ koja je sabljama svrgavala i uspostavljala dinastije, o programskoj paroli „ujedinjenje ili smrt“, o avanturizmu da se ujedine „sve srpske zemlje“, pa šta košta da košta, ponajviše baš Srbe, patriotistoričari uglavnom ćute. I ako kažu po koju, uglavno sve to svode na marginalije. Kao da je to bio bezazleni eksces, a ne mitomanski faktor koji je presudno uticao na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije. I to ne samo pre sto godina, nego i kasnije. Upravo taj nedovoljno istražen i neobjektivno objašnjen aspekt srpske istorije, taj aspekt nekontrolisane avanturističke moći koji u različitim formama seže do naših dana, može biti predmet novih stranih istoriografskih valorizacija, koje se apriori ne sviđaju našim patriotistoričarima. Kao i političarima. Kao i našoj samozvanoj patriotskoj kulturi. Možda zato što slute koliko je taj aspekt prećutane istorije, njegov zloduh, povezan sa tragičnom istorijom ovih prostora. Koliko je poguban upravo po Srbiju i srpski narod. Što slute koliko je na kraju uticao i na razaranje Jugoslavije i mitomanske ambicije prekomponovanja zapadnobalkanskog prostora po meri samozvanih tumača interesa „srpskih zemalja“. Apsolutno se previđa strašna cena tih mitomanskih ambicija. Plaćaju je svi ovdašnji narodi, ali će je na kraju ponajviše platiti Srbi. Ali šta je za nacionalne mitomane cena u krvi i biološko desetkovanje naroda, spram imaginarnih slika lepote i slave velike nacionalne države? Sitnica. Zašto bi se oni bavili tricama i kučinama, sitnicama, pred zavetnim istorijskim zadacima? Silno stradalim i žrtvovanim, čiji se broj nikad valjano nije ni utvrdio, nego se s njim licitira po potrebi, ritualno se priređuju pompezne komemoracije. Neretko na zapuštenim spomen obeležjima. Ne da im se oda iskrena počast nego da se obnove zavetne mitomanske ideje i ideologije, zbog kojih su i žrtvovani. I da se mobilnim drže nove snage za možda neko slično žrtvovanje. Što bi rekla Biljana Plavšić, onomad obučena u preskupu bundu prilikom neke posete srpskim ratnicima u nekom rovu u zadnjem bosanskom ratu, šta je milion-dva herojski postradalih Srba za ostvarenje nacionalnih ideala. Da bi posle blata rovova nekako došla do luksuznih kola i vratila se u toplo i suvo. Da promišlja o veličini srpstva.
Zbog slutnji od novih tumačenja povoda i uzroka Prvog svetskog rata, makar i marginalnih u okviru evropske istoriografije, koji i Srbiju mogu smestiti u kontekst suodgovornosti i sukrivice, srpska revizionistička istoriografija je uplašena. Uspaničena. I taj strah, tu paniku, prenosi na političare. Na kulturu. Na medije, na celo društvo. Otuda napadno i nervozno istupanje političara povodom neviđeno akcentiranog obeležavanja Dana primirja na kraju Prvog svetskog rata. Bogorodi se protiv revizije istorije, koju Srbija ‘jelda neće dozvoliti. Kao da je u razuđenoj evropskoj istoriografiji za to neko nešto pita i traži odobrenje. Iz nervoznog i paničnog nastupa vidi se koliko su inferiorni, koliko nesigurni u sebe, naša dominantna istoriografija, politika i kultura. Nema tu samopouzdanja i spremnosti da sami odgovorno otvore traumatična mesta vlastite istorije. Nemaju spremnosti da sačekaju i vide moguća nova strana istoriografska tumačenja uzroka i povoda Prvog svetskog rata, pa da onda razložno, bez nervoze, bez frustracije i improvizacija, bez politikantstva, otvore argumentovan dijalog sa drukčijim viđenjima i tumačenjima početka ratne katastrofe od pre sto godina.
Da su istoričari, političari, kultura, mediji, poklonili bar deo pažnje potisnutim i skoro zaboravljenim datumima oslobođenja zemlje od fašizma na kraju Drugog svetskog rata, od pažnje koju su poklonili naprasno obogotvorenom Danu primirja na kraju Prvog svetskog rata, ne bi sve te pompezne ceremonije, ti položeni venci, te fraze i žalopojke na druge, ovog 11. novembra izgledale tako farsično. Otužno. Za to svakako nije kriv Dan primirja, kojeg naravno treba dostojno obeležiti. Kao u svim civilizovanim društvima koja drže do dostojanstva života. Kod nas je na žalost to svedeno na politikanstvo. Kao na primer i obeležavanje 9. novembra, dana ulaska srpske vojske u Novi Sad na kraju Prvog svetskog rata. Ko je prošao pored Trga slobode u vreme medijski dobro najavljenog mitinga, mogao je viditi to praznilo koje nisu mogle prikriti ni kičerski patriotski govori, fraze, ni brojne trobojke kojih je bilo više nego okupljenih.
Sve je to slika inferiornog i zagubljenog društva.
(Autonomija)