Još se nacionalistička konsternacija izazvana konačnom presudom doživotnog zatvora ratnom zločincu Ratku Mladiću nije slegla, a iz Haga stigoše sudski računi Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, đavoljim (Miloševićevim) pomoćnicima za najprljavije poslove u realizaciji zločinačke politike u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu – ali i u Srbiji – tokom razaranja Jugoslavije.

Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivična dela (pravni slednik Međunarodnog tribunala za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije) posle 18 godina predugog sudovanja, oba ne samo Miloševićeva nego i dikana uspaljene nacionalističke inteligencije i zaluđenih srpskih troprstaških masa – o kojima se, o dikanima, za vreme zločina po Hrvatskoj, BiH, po Kosovu i po Srbiji govorilo sa strahopoštovanjem, šapatom, jer su dikani organizovali izvođenje nekih je l’ da ne baš prijatnih ali po nacionalne interese „neophodnih poslova“ – osudilo je na po 12 godina zatvorske kazne. S pravom na žalbu, dakako. Može se naravno divljati, monstruozno iživljavati u nacionalističkom, velikodržavnom ili kakvom drugom ludilu – pljačkaškom, psihopatskom- ali računi za ludilo, za zločine, kad-tad stižu. Kakvi, takvi ali ipak stižu ako ne od domaćih – kako bog zapoveda – onda barem stižu iz međunarodnog suda koliko god ga se ovde u moralnoj obamrlosti ignorisalo i klevetalo.

I šta ćemo mi Srblji sad? Hoćemo li opet u lelek i kletvu suda, u kletvu onih koji su sud osnovali samo je l’ da zbog nas jer nas mrze? Vučić kaže da nas mrze samo zato što smo u svemu najbolji, dakako najbolji smo od kad je on na vlasti. Sveprisutni nadsrbin prebogatih džepova i malo kome poznato kolikih na srbarini stečenih nekretina, Dodik, dodaje da nas mrze zato što smo pravoslavci, što volimo pravoslavnu braću Ruse, što ne damo na se i trala-lala-la, kao i kad nam se zlo odvijalo pred ravnodušnim očima.

Jesu li sudski račani koji nedavno stigoše iz Haga za Mladića, a sada za Stanišića i Simatovića – i koji su sa iste adrese stizali poslednjih decenija za brojne naše (Miloševićeve) div-junake – adresirani samo imenovanim ’izvan svake sumnje’ dokazanim pojedincima zločincima, ili ipak stižu i svima nama? Kojim nama? Svima – čast pojedincima i svima onima koji su se u startu distancirali od ne samo Miloševićevog nacionalističkog velikodržavnog zla – jer smo u vreme pripreme i divljanja zla ravnodušno prelazili preko njega ili u ime takozvanih nacionalnih interesa koje su „definisali“ intelektualno i moralno najgori među nama, zlo podržavali. Sad račune ispostavljene nam preko ’izvan svake sumnje’ dokazanih zločinaca pojedinaca, ne priznajemo. Ignorišemo. A ’izvan svake sumnje’ dokazani zločinci pojedinci nisu pali sa kruške, nisu tikva bez korena, bez naroda i države. Negde su socijalizovani, indoktrinirani. Šta ćemo s tim?

Zarobljena suštinski više poražavajućim plemenskim „elitama“ nego beskrupuloznim nastavljačem ideja i politike iz devedesetih Vučićem, Srbija će par dana oko sudskih računa Stanišiću i Simatoviću nacionalistički larmati – isto kao i oko konačne presude Mladiću – pa se opet vratiti ritualima Šešeljevog đaka. Prikrivanje sveopšte korupcije i lopovluka od državnog vrha do lokalnog nivoa, vojne i policijske preskupe šarade, smotre i manevri po najvećoj žezi za opseniti nišče, beskrajna samohvala falširanim pokazateljima sveopšteg napretka, jubileji, odlikovanja, pohvale, slizanost režima sa crkvom koja je u parazitskoj ljubavi bajagi prema rodu zaboravila Boga. Za one koji kritički govore o neobuzdanom samovlašću, o rasulu društva, o beznađu – samo kletve i prezir. I stalno provociranje suseda. Crne Gore sada pogotovo, jer uprkos silnim naporima i ulaganjima iz Beograda da je potpuno srbizuje Crna Gora kakva god da je ipak pokazuje da želi da je svoja na svome, da ne želi tutore iz Beograda jer je to tutorisanje preskupo platila.

Stanišić i Simatović brzo će pasti u bezdan zaborava. U istoriji će ostati zabeleženi kao opskurni poslušnici jednog sumanutog autokrate zločinca i izvršioci budalastih planova, koji da su vođeni i od pametnijih ljudi od njih nisu mogli biti ostvareni jer su – sem u ludim nacionalističkim glavama – neostvarivi. O katarzi, o iskrenom suočavanju sa i po nju više nego tragičnom nedavnom ratnom prošlošću, o vraćanja razumu i skidanju mraka sa očiju naroda, o vraćanju samopoštovanja i pravog nacionalnog dostojanstva, u ovakvoj Srbiji za sada nema govora. Presude zločincima u Haškom tribunalu za sada tu ništa neće promeniti. Od bezumnih ratova s kraja prošlog veka prošlo je više od dvadeset pet godina – od rata na Kosovu nešto manje – a Srbija se, kad je reč o politici, skoro ni za milimetar nije pomerila sa mrtve gubitničke tačke. Za to vreme i kamen bi se valjda odatle pomerio, ali Srbija ne. Zločin je to prema nedužnim mladim naraštajima. Ali koga je u ovakvoj Srbiji briga za bilo koje naraštaje?

(Autonomija, foto: Pixabay)