Ovih dana vrvi od državnih brljotina koje ubijaju svaku nadu u srećnu budućnost. Ne zna se kreira li ih više predsednik vlade sa svojim ministrima ili predsednik države sa svojim savetnicima. Kako god, daj bože da ne završimo u ozbiljnom haosu!
Vučić je zalegao da po svaku cenu odbrani brljotinu oko pada helikoptera koji je doveo do sedam žrtava. Sa istom odlučnošću brani „Beograd na vodi“, isforsiran privatni fantazam sa smutnim investitorom. Već sam cirkus naprednjačke mitingaške podrške Vučiću pred Skupštinom Srbije – dok se unutra raspravlja o Lex specialisu u prilog fantazma – dovoljno govori o kakvom smutnom poslu je reč. Da ne spominjemo ostale bajke za naivne o brzom oporavku Srbije. Sve grlom u jagode.
Dok Vučić dezavuiše javnost i procedure, Nikolić drži drugi front, odbranu nacionalnog dostojanstva. Onakvog kako ga razume skoro dvodecenijski Šešeljev zamenik i savetnička mu kamarila politički stasala u istom radikalskom leglu. Sa umišljene moralne visine, Nikolić neprekidno šalje pridike susedima i zapadnim zemljama. Prema Putinu pak iskazuje neviđenu servilnost. Sa kojim pokrićem čovek takve radikalske prošlosti ikom šalje moralne pouke? Uz to, kadar malo je reći kompromitovan devedesetih odlikuje raspoređuje u diplomatsko-konzularna predstavništa ili uzdiže gde god može na značajne funkcije u zemlji. U navodnoj brizi za srpstvo, neki dan prima predstavnike Omladinskog pokreta Srba u Hrvatskoj(?), pa koristi priliku da Hrvatskoj šalje prekore zbog angažovanja ratnih kadrova iz devedesetih na savetnička mesta. Na pamet mu ne pada da se osvrne na svoju i ulogu svojih savetnika u istim tim ratnim devedesetim. Najavio je i „novu platformu o KiM“. Možemo misliti kakvu.
Zadržimo se malo na paradigmatskim slučajevima sluđivanja naroda. Ne građana, jer da je o građanima reč, sluđivanje Srbije bi u startu bilo razobličeno i odbačeno.

Vučić brani ono što se u normalnom društvu niti može, niti sme. Brani brljotine ministara u slučaju pada helikoptera. Sve bi da nas pravi ludim, pa da bez ozbiljne istrage verujemo u sve što nam se kaže. Ministar odbrane Gašić – nerazgovetne biografije i školske spreme, poput mase SNS kadra uzdignutog na odgovorne funkcije na svim nivoima vlasti – srlja iz skandala u skandal. U aferi oko incidenta na Paradi ponosa, sa neviđenom arogancijom se odnosio prema Zaštitniku građana Saši Jankoviću. Posredno i prema javnosti, čiji je Janković na funkciji koju obavlja, jedan od zaštitnika. Tako to izgleda kad se nesposoban i neodgovoran partijski kadar postavi na odgovorno mesto. I kad ga se posle zbog brljotina brani po svaku cenu. U slučaju pada helikoptera, umesto utvrđivanja istine od strane stručnih nezavisnih organa, Vučić se trudi da apriori ličnim autoritetetom zaštiti ministre („ne dam ministre, ja preuzimam odgovornost“). Kao da je reč o njegovom ličnom, a ne državnom problemu. Tako to izgleda kad arogantni pojedinac umisli da je država. Brljotine partijskih kadrova brane se po svaku cenu, a žrtve – uz licemerne žalopojke – guraju u zaborav. Srećne su ako im se – zbog zaštite pravih krivaca – ne pripiše odgovornost i ne prikače kakvi poroci. Tabloidi time manipulativno sablažnjavaju mase. Zbog svega što prati slučaj pada helikoptera, zbog načina kako je tragedija od početka tretirana od strane državnog vrha, malo ko ozbiljan veruje izveštajima komisija. Njihov rad u startu je bio izložen pritisku moćnika. Kako verovati da bitne činjenice koje mogu teretiti političke moćnike nisu ostale prikrivene? U slučaju da jesu, krivica i greh nije samo na političkim moćnicima, nego i na vojnim rukovodiocima koji pristaju na manipulacije političara. Doduše profesionalno i ljudsko samoponiženje vojnika kod nas nije novina. Još od početka ratova u SFRJ vojni čelnici su pristali da budu instrumentalizovani za sulude političke ciljeve. Neostvarljive, kao što su neostvarljive sve nacionalističke tlapnje. Pristajući na uzde Miloševića, srljali su iz rata u rat, iz poraza u poraz. Zbog slugarenja Miloševiću i moralnog pada, mnogi oficiri završili su u Haškom tribunalu optuženi i osuđeni za najteže ratne zločine. Pa umesto da danas šetaju unuke i sa penzionerima igraju šah, po evropskim zatvorima provode starost. Tako je to kad se izgubi profesionalno i lično dostojanstvo.
Tragično je da Vojska Srbije – kao ni jedan važan segment društva – do danas nije sačinila bilans aktivizma u zadnjih četvrt veka i iz toga izvukla pouke. Zato se i danas s vojskom, sa njenim čelnicima, lako manipuliše. Ministar Gašić u svojoj osionosti je pri tome izgubio svaku meru. Računa, poslušnici u uniformi sve će ćutke izvršiti, a ako stvar u javnosti baš i ne krene kako treba, tu je svemoćni Vučić da sve smiri svojim autoritetom.
Ne manipilišu vojskom, njezinim čelnicima, samo ministar odbrane i predsednik vlade, nego i predsednik države. Nakon udvorničke vojne parade Putinu – tobože je obeležavana godišnjica oslobođenja Beograda – Tomislav Nikolić je odlučio da Vojska Srbije učestvuje na ovogodišnjoj vojnoj paradi u Moskvi povodom Dana pobede. Da Putin tradicionalnom paradom ne instrumentalizuje Dan pobede i vojsku Rusije za jačanje svoga kulta, hajde de. Mada i da nije reč o jačanju kulta Putina, u ovoj besparici Srbija nema uslova za velike manifestacije. Mrka je kapa da će teret učešća Voske Srbije na paradi u Moskvi snositi Rusija. Osim učešća na paradi, sa ruskom vojskom su predviđene zajedničke godišnje vežbe. Navodno Srbija i sa NATO paktom ima vežbe, ali neka jedan jedini medij pokaže sličan obim zajedničkih vežbi sa NATO-om, kao sa Rusijom. Da se ne pravimo ludi, Tomislav Nikolić Zapadu, EU, SAD, pokazuje srednji prst. Radi li to u saglasju sa najvećim zagovornikom EU integracija Vučićem? Radi ili ne radi, tek Srbija srlja u mrklu noć.
(Autonomija)