Šta je drugo nego podlost, pokvarenjaštvo, kad neko – poput Vučićeve vlasti, nemojmo se praviti naivni – kroz usta tetošenog kabadahije i čoveka sa crnih listi sumnjičenog za organizovani kriminal i ubistvo Olivera Ivanovića, u šibicarskom pokušaju pranja odgovornosti Beograda sa terorističkog akta u Banjskoj, u svoju očito sa Službama i pravosudnim organima jajarski iskonstriusanu priču uvlači drugog, Tuzlu i BiH. Da bi skinuo odgovornost sa Srbije, odnosno njezine državne politike koja se oko sumanutosti u Banjskoj pravi naivna, koja bajagi nit je luk jela, nit mirisala. Uvlači zapravo Federaciju BiH, implicite i Sarajevo, spram kojih politički Beograd – sve praveći se lud (mi je l’da poštujemo Dejtonski mirovni sporazum, sve držeći šipak u džepu) – preko svoje strogo kontrolisane ekspoziture u Banjaluci, vrši neprekidni verbalni teror, često na ivici oružane provokacije kakvu smo videli nekidan u Banjskoj.

Ima ona narodna – ne kara majka sina što se kocka (ili pijanči, na isto mu dođe), nego što se pravda. Ima tu duboke mudrosti. Izmišljotinama i prenemaganjem pravdajući jednu brljavež i skidajući krivice sa sebe, kockari i pijanci – identično kao i političari šibicari, kakav je onaj koji osiono vlada Srbijom – pravdaju dodatnim brljavežima, koje pokazuju da grešnik, pojedinac kao i od normalnosti odmetnuta država, nije shvatio(la) da je na rđavom putu, da tone još dublje u nevolje. Pored jednog problema stvaraju se novi, čime se ne samo gubi bilo kakav moralni kredibilitet grešnika, nego posrnuli pojedinac – ili odmetnuta država – srlja na rđav put takoreći bez povratka.

Posle suludog avanturizma u Banjskoj, jajarluk beogradske politike – jajarluk de fakto radikalštine duboko prožete nasiljem i kriminalom – definitivno je razobličen i kod onih, koji su o ozbiljnosti političkog Beograda u kojem neprikosnoveno stoluje pritvorni Šešeljev đak – imali bilo kakve iluzije o ozbiljnosti i odgovornosti. Sve se srozalo onako, kako radikalština – primitivizam, enormni kriminal i siledžijstvo i prema svojim građanima i prema susedima – i moraju završiti. U još jednom nacionalnom porazu, dodatnom blatu i razočarenju. Antologiji srpskih poraza nam kraja.

Elem, podlo je susede – u slučaju sramote u Banjskoj, Tuzlu, posredno Sarajevo i entitet Federaciju BiH i bilo koga drugog u drugim slučajevima – uvlačiti u svoje poraze.

Ako je za terorizam na severu Kosova igde preko Drine kupljano oružje, onda je to bez ikakvih rizika i problema moglo da se realizuje ne u Tuzli, u Federaciji BiH, nego u Zvorniku, u Republici Srpskoj, sa znanjem i odobravanjem Banjaluke. Zar iko sa zdravim razumom zaista veruje da je Radoičić samoinicijativno – bez je l’da znanja političke, vojne i policijske vlasti Srbije i njezinih tajnih Službi – oružje nabavio preko Drine? Zar iko veruje i priču za malu decu, namenjenu pre svega uticajnim strancima, onima koji su zgroženi terorističkim aktom a ne onima koji su se tom katastrofalnom činu radovali i – što dakako nije isključeno – taj po Srbe (prvenstveno na severu Kosova) suludi čin, možda pomagali ne samo verbalno?

(Autonomija, foto: Facebook/Kosovo Police)