Ivica Dačić je imao kontakte sa pripadnicima Šarićevog kriminalnog klana. Priteran u tesnac tabloidima i onima koji diriguju tabloidima, to je i javno priznao. Videćemo kako će se skandal završiti. Posle zataškane „afere kofer“, ovo je kud i kamo veća kompromitacija.
U sređenim društvima kontaktiranje predsednika Vlade sa kriminalnim miljeom skandal je koji ruši vladu. I duboko potresa politički poredak društava. U Srbiji kakva je danas, teško je predvideti da li će do nečeg sličnog doći i kada. Odavno je kod nas sve moguće, mi živimo političko-kriminalnu postmodernu, u stalnom „potresu istoga“. Da je morala u javnom životu i obavljanju odgovornih poslova, do ovakve blamaže ne bi ni došlo. Uostalom, bilo je ovde kud i kamo skaradnijih i nemoralnijih stvari, pa se zbog toga malo ko sablažnjavao ili snosio ozbiljne posledice. Barem pred domaćom javnosti i domaćim insistucijama. Poput šovinizma širenog iz nacionalnih institucija, ratova i masovnih zločina. Malo ko se sablažnjavao što je za vreme izvođenja „državotvornih radova“ kriminal postao normalno stanje Srbije. Kao što se danas malo ko sablažnjava zbog toga što se iz institucija i dalje širi neodgovrnost. Da nije tako, ne bi se srozali na nivo u kojem su nerazgovetne granice između moralnog i nemoralnog, dopuštenog i nedopuštenog. I to na svim nivoima, od akademije nauka do provincijskih vašara, od politike do crkve, od kulture do estrade…
Skaradnije od možda diletantskog kontaktiranja nadobudnog Dačića sa kriminalcima Šarićeve grupe, jeste to što su bestijalnosti od kojih se normalan svet zgražavao, skoro konsenzualno strpane pod tepih, gde se i dalje drže. Nad tim primarnim velikim nemoralom, iz kojeg su rođena sva potonja beščašća, malo se ko sablažnjava. Sa tim moralnim bagažom se živi. Tobože normalno. A vidimo kako. U senci tog esencijalnog nemorala nastala je Šarićeva i mnoge slične grupe, koje su nerazgovetno spletene sa političarima i značajnim delom javnih ličnosti.
Neka se niko ne zavarava da između hipoteka mračne ratne prošlosti i afera koje izbijaju u javnosti, nema nikakve veze. Sve to potiče iz istog moralnog sraza. I davi Srbiju.
U odsustvu verodostojnog pravosuđa, poštovanja procedura i normalnog moralnog poretka, navikli smo na razračunavanja unutar političko-kriminalnih komplota. Sve se svodi na trenutne interese i odnose moći.
Kod nas je pamćenje kratko. Iz predugog propadanja malo se šta naučilo. Zaboravnu javnost treba potsećati na hroniku beščašća, na neprekidne skandale. Barem na postpetooktobarske, koji zbog izneverenih nada najviše bole.
Zar Šesti oktobar i Koštuničino hodočašće Miloševiću na Dedinje, uz nejasno prisustvo ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova, nije bio skandal koji daleko nadilazi Dačićeve afere? Koliko su dalekosežne konsekvence te „primopredaje vlasti“, sa stanovišta kontinuiteta Koštuničine sa Miloševićevom politikom, dobro smo videli. Na žalost, i kroz kontinutet te tek nešto redizajnirane politike i Koštuničinih naslednika. I to traje, evo do danas. Zato smo tu, gde smo.
Nije li više od skandala bila hajka na Đinđićevu vladu, sve do Đinđićevog brutalnog ubistva? Nije li državni doček Legije, kad se predao pod nejasnim okolnostima, bio moralni skandal prvog reda? Nisu li to bili i pokušaji dovođenja u pitanje optužnice za osumnjičene za atentat, od strane visokih pretstavnika Koštunicine vlade (načelnika Resora javne bezbednosti, policijskog generala Miloševića i ministra pravde Stojkovića)? Nije li skandalozno i to, što su pod neobjašnjenim okolnostima oslobođeni čak i informativnog razgovora kod tužioca Koštunica i neki njegovi saradnici, iako su u legitimnom zahtevu za istražni postupak od advokata porodice Đinđić, navedeni kao lica koja o pobuni JSO treba da daju neka pojašnjenja? Tužilaštvo je to jednostavno ignorisalo. Nisu li skandalozne i neke najnovije odluke visokih sudskih instanci, koliko se god ljutili na njihovo komentarisanje, koje su po mnogo čemu demonstracija snishodljivosti sudstva prema centrima moći? Počev od naprasne ažurnosti Ustavnog suda i suspendovanja nadležnosti Vojvodine, do tragično blagog sudskog tretmana desničarskog ekstremizma i stadionskih huligana.
Iz nerazgovetnog kolopleta politike i kriminala, koji je kod nas na sceni od kako su počeli „patriotski radovi“, verovatno će i dalje izbijati afere. Kompromitantnog materijala za mnoge aktere je u izobilju.
(Autonomija)